Весна Тешовић

Фестивал хумора за децу у Лазаревцу од 14. до 16. септембра 2004. г.

Сигурно да нема детета у Србији и Црној Гори, а вероватно и шире, које не би пожелело да прве школске дане проводи попут младих Лазаревчана. Верујући у то да је смех неопходан за раст деце и да је преозбиљност велика штета за целокупно човечанство, деца Лазаревца, а са њима и цео град, живе према упутству Драгана Лукића: Још смеха, смеха, још смеха деци! Тако је било и овог септембра. Три дана Лазаревац је живео свој Фестивал хумора за децу. Деветоро писаца са својим хумористичким стиховима и прозама обилазило је „по утврђеном распореду часова” школе у Лазаревцу и околним селима, јер, како је рекао Алек Марјано у свом „фестивалском прогласу”: Не би било лепо да остану без вица / Јунковац, Степојевац, Вреоци / Велики Црљени, Дудовица. Ту су били и карикатуристи и професионалне и аматерске драмске дружине са својим веселим позорјима. Али, можда је још важније то што су се та три дана лазаревачка деца дружила са 300 својих другара који су се у Лазаревац слили из 40-ак градова Србије и Црне Горе и Републике Српске.
Главни и одговорни за овај тродневни урнебес, смех и песму, центар тог насмејаног дечјег свемира јесте библиотека. По 16. пут библиотека „Димитрије Туцовић” организује овај фестивал. Инициран 1989. године, као културна манифестација којом ће се прославити 100 година постојања града, брижно осмишљен и упорно негован од стране вредних библиотекара, фестивал је прерастао границе библиотеке, Лазаревца и Србије и, користећи смех као ванвременску и ванпросторну категорију, као универзално средство комуникације, постао спона за све вредне, креативне и жељне афирмације. Библиотека расписује конкурс на којем могу да учествују само деца до 15 година. У билтену фестивала Смехокази пише да је ове године стигао нешто мањи број радова, само (!!!) 1683, а подељене су 44 награде за литерарно стваралаштво, разврстано у 12 категорија, и 44 награде за ликовни израз, такође у 12 категорија. Од награђених радова направљена је у простору библиотеке богата и дечје разбарушена изложба.
Весна Петровић, библиотекар из Сремске Митровице каже: Програм Фестивала хумора за децу у Лазаревцу има двосмерни значај: васпитава путем уметности, али и васпитава за доживљавање уметничког дела и за уметничко стварање. Он живи у просторима школа и домова културе, на улицама и у парковима, у записаним причама, у испеваним песмама, у првим нацртаним карикатурама и изведеним представама у многим градовима Србије и Црне Горе.
Фестивалски дани у Лазаревцу сваке године имају и своје озбиљне садржаје. Ове године, посебно значајно за унапређење библиотечке делатности било је оно што се могло чути на трибини „Како фестивал подстиче сарадњу дечјих одељења јавних библиотека”. Колеге из Библиотеке града Београда, библиотека „Милутин Бојић” из Београда, „Глигорије Возаревић” из Сремске Митровице, „Вук Караџић” из Пријепоља, „Стеван Сремац” из Ниша и „Јован Поповић” из Кикинде говорили су о својим искуствима и различитим облицима рада са корисницима дечјих одељења, који као своју последицу имају и учествовање на Фестивалу хумора у Лазаревцу. Том приликом се показало како њихов континуирани креативни рад са децом у локалним срединама развија активан однос према књизи, буди и негује маштовитост и стваралачки дар и на тај начин васпитава младе људе да до краја живота буду прави уживаоци лепе речи и књиге уопште. Због тога библиотеке, ваљда, и постоје и зато је било драгоцено чути какве „мале тајне” у раду са децом примењују „велики мајстори библиотекари”.
Библиотеку „Милутин Бојић” из Београда у Лазаревцу су представљали директор Јасмина Нинков, Љиљана Милошевић, библиотекар који води радионице са децом са посебним потребама, и Александра Вићентијевић, која води курсеве креативног писања. Колегиница Љиљана Милошевић открива Бележници „кључ за тајна врата” радионице са хендикепираном децом.
Програм Библиотеке „Милутин Бојић”, као савремене библиотеке, подразумева сарадњу са другим институцијама и организовање програма ван библиотеке. Тако је успостављена сарадња Друштва за помоћ ментално недовољно развијеним особама „Палилула” и библиотеке, која се активно укључила у рад са хендикепираном децом. Ово удруживање допринело је побољшању односа деце са хендикепом са осталом децом и пробудило је њихово интересовање како за књигама тако и за библиотеком, као местом где могу самостално узимати и разгледати књиге. Посебну радост представља то што сами могу да бирају и одлучују коју књигу желе да читају. Библиотека је постала „посебно место’’ у коме се осећају пријатно и заштићено.
Радити са хендикепираном децом представља огромно сазнајно искуство и за водитеље радионице и за полазнике. У том процесу активно учествују и одрасли и деца. Ту сва питања добијају одговоре, ма какви они били, ту се прича и ћути, пева и слуша музика и игра, игра…
Прво правило радионице је да НЕМА ПРАВИЛА. Друго правило: ИГРА ЈЕ СУШТИНА СВЕГА.
Радионице се одржавају два пута недељно. Дужина радионице је од 2 до 3 сата. Радионица започиње поздрављањем. Водитељ се поздрави са сваким понаособ, а онда се они међусобно поздраве (рукују се, потапшу по рамену, загрле и сл.). Додир је важан облик комуникације. Потом се креће у акцију. Вежбе покретом могу бити:
1. Ветру у сусрет (шта раде када је ветар благ, а шта на поветарцу, када је јак, када је олуја и сл.). Како се крећу, да ли се пусте низ ветар или не и сл.
2. Будимо:
-птица (како лете птице, мале, велике);
дрво (корен, стабло, лист – расту као дрво);
вода (поток, река, море – пронађу покрет);
плава боја, црвена, жута (изнађу покрет који за њих значи плаво…) и др.
3. Ход (како корачам кад сам):
весео
тужан
љут
када се шуњам,
када шетам (сам, са неким и др.)
Дужину трајања вежби процењује водитељ радионице. У случају отпора, вежба се прекида.
Други део радионица предвиђен је за креативан рад у трајању од 60 до 90 минута и он обухвата:
цртање (оловка, дрвене бојице, пастел),
сликање (водене бојице, темпере, колаж),
вајање (пластелин, глина),
ручни рад (ткање, израда мањих предмета од вунице, папира, картона…),
или радимо неку причу на основу неке књиге (мање) или сликовнице коју сами изаберемо, цртамо (обучемо принцезу, принца, миша, саградимо им дворац, засадимо врт…), глумимо уз кратак дијалог, измислимо нови лик и убацимо у причу.
Последњих пола сата радионице користе се за релаксацију. Најчешће се слуша музика, певамо и плешемо заједно. Саставни део радионице је и мања закуска (сок, кекс, чипс, и сл.) као награда за уложени напор, уз обавезне похвале сваком појединачно.
Оно што се показало као добра пракса јесу поруке. Одредили смо једну кутију у коју свако (ако жели) убацује своју поруку. За нас, ту се налази „кључ за тајна врата”, као што су врата снова, смеха, жеља, љубави и сл. Овакав приступ нам је олакшао пут до неких доживљаја које им је било тешко да вербализују јавно. Свака порука се заједнички решава (ако то желе).
Тешко је овако информативно описати начин и суштину рада у радионици. Понекад ништа од предвиђеног не функционише, јер је довољно да једно или двоје деце одбије да учествује, па да им се прикључи одмах и остатак групе. Стога је план о току радионице флексибилан и често се деси да се неколико идеја које не прођу замене новим. Игра је увек оно што се може увести, а што је највероватније да ће бити прихваћено. Једино правило које би требало да важи је да се радионице не прекидају. За њих је континуитет знак сигурности. У раду са хендикепираном децом увек мора да присуствује стручно лице.
Шта нишке колеге чине да би се деца анимирала да посећују баш библиотеку и да би се спријатељила са књигом, сазнајемо од Саше Луковић-Васиљевић.
У раду са децом корачали смо полако, али сигурно.
Први корак је био – уређење просторија библиотеке. Данас је Дечија библиотека у Нишу један изузетно пријатан кутак за малишане.
У читаоници библиотеке посебно је ограђен кутак за децу предшколског узраста (са клупицама, јастучићима, луткама, прибором за цртање и малим изложбеним простором намењеним баш за њихове радове). Када уђу у тај простор, малишани се осећају „као код своје куће”. Родитељи им ту нису потребни, све сликовнице су им доступне. Често их на „њиховом” сточићу чекају и бомбоне.
На неколико ударних пунктова налазе се панои, огласне табле и излози. Све то мора да скреће пажњу, а препуно је информација (конкурси, информације о томе шта се дешава у граду, анотације, обележавање јубилеја, изложбе дечијих ликовних и литерарних радова).
Корак број два – покретање акција: НАЈ–ЧИТАЛАЦ, НАЈ–ПИСАЦ ЗА ДЕЦУ и НАЈ–КЊИГА ЗА ДЕЦУ. Од тога који писац добије највише гласова зависи кога ћемо позвати у госте.
Трећим кораком је Светски дан књиге за децу (2. април, Андерсенов рођендан) добио почасно место у плану активности Дечијег одељења. Три године за редом расписује се литерарни и ликовни конкурс за основце Нишког региона. Тема је слободна, а сам облик манифестације мења се из године у годину, вероватно док се не искристалише најбоља варијанта. Тог или тих дана све је посвећено стваралаштву за децу и дечијем стваралаштву.
Прве године тај дан био је посвећен Андерсену: двориште библиотеке било је декорисано „као из бајке”, на великим паноима били су изложени ликовни радови деце-илустрације познатих , али и сасвим нових бајки; гимназијска драмска трупа, у бајколиким костимима извела је представу – колаж Андерсенових бајки, а на крају је за сву децу приређен коктел – као у дворцу. Награђена деца су била гости Данске амбасаде у Београду (наравно, све у организацији библиотеке).
Наредне године манифестација је трајала два дана: литерарни дан – када је најбољима на конкурсу награде уручио песник Мошо Одаловић и ликовни дан – када је у дворишту библиотеке направљен прави атеље са четрдесетак штафелаја. Док су деца илустровала најомиљенију књигу, драмска трупа средњошколаца представила се колажом драматизованих најзанимљивијих делова романа Градимира Стојковића.
Ове године деци је приређен сусрет са Тодетом Николетићем, а деци целог града је поклоњена његова представа – мјузикл: „Како сам настао ја пре мене”.
Након посете Лазаревачком Фестивалу хумора за децу, а са досадашњим искуством у организацији прославе Светског дана књиге за децу, аутор ових редова обећава да ће Андерсенов рођендан наредне године бити прослављен на опет нов начин.
Четврти корак је начињен 2003. године – Фестивал витезова дечијег песништва у Нишу. Караван песника окупљених око часописа Витез био је гост Дечије библиотеке, а потом је изведен програм у Великој сали Дома Војске. Заједно са песницима рецитовало је више од хиљаду малишана. У програму су учествовала и деца из Ниша (финалисти „Мајске песме”, плесни клубови), програм је водио Миња Субота. Пошто су се сви сагласили да је нишкој деци оваква врста програма потребна и пошто је након овог фестивала посећеност Дечијој библиотеци нагло порасла, ове јесени, тачније 4. новембра, организовали смо опет Караван песника. Овог пута у каравану је било ни мање ни више него 16 песника, да не рачунамо водитеља, кантаутора, глумца и децу из Ниша. Призор је заиста био велинчанствен. Било је лепо чути Пера Зупца, Добрицу Ерића, Љубивоја Ршумовића, Душка Трифуновића и остале како позивају децу да дођу у библиотеку и постану њени чланови. И већина деце их је послушала!
Најновији програм јесте Књижевни клуб за младе (до 15 година). Он је у самом повоју и још га нисмо „крстили”. Кроз њега, уз помоћ људи добре воље, хоћемо да афирмишемо талентовану децу Ниша.
Знамо да су многе наше колеге из других градова одавно већ у пуном трку, али ми у Нишу, „корак по корак”, тек хватамо залет, надамо се, на правом путу.

Штампај (пдф)