Радиша Драгићевић

Да ли ће опстати један од највећих и најлепших биоскопа у Србији?

Није у људском веку револуција само оно што доноси крв и смрт. И револуције такве врсте се увек окончају; оне дакле, имају временом омеђен век, и увек као последицу да патња промени страну, да потлачени постану тлачиоци, и обрнуто. Револуција је и она подигнута кост у Кјубриковој „Одисеји 2001” као оруђе (оружје), револуција је и камена громада први пут закотрљана као точак, и Теслино шарање штапом у песку парка барокне европске престонице. Револуција је и остављена сломљена гранчица као знак правца за наилазеће; у камену или дрвету урезана црта као претеча будућих слова. Револуција је и покретна слика воза који улази у станицу (браћа Лимијер), пред којим су људи бежали (и у мом селу, пре пола века у сали Задружног дома, кад је Николетина запуцао на Немце, први редови су се разбежали).
Век је један цео, и деценију поврх тога, дакле, како се филм (те покретне слике, та шарена лажа у тамним салама) уселио у наше животе понекад тамне као биоскопске сале, уводећи нас тако, бар на кратко, у нека друга времена, у неке важније приче – виртуелно нас чинећи актерима некад сентименталних љубавних сторија, некад преживелим сведоцима термопилским.
Од чуда, којем су испрва људи знатижељно хрлили, филм се све чешће наметао људима не само као забавна и едукативна појава, већ и као преко потребна терапеутска сеанса. Напретком друштва, експанзијом технологије у прошлом веку, филм се разбокорио у свој својој лепоти: тон филм је покретне слике на платну учинио још приближнијим људима, а компјутеризација и визуелни ефекти филмску уметност довели до савршенства. Филм се тако, постепено, претварао у једну врло важну грану уметности; временом, иако најмлађа, филмска уметност је не само достигла, већ и премашила неке домете других уметничких израза (сликарства, књижевности, музике…), који су већ били укорењени дубоко у људској традицији.
Од прве филмске представе, филм се Србијом ширио попут пешчане олује, засувши, успут, све поре друштвеног живота…. Биоскопи су ницали свуда: у кафанама забачених паланки, у тесним салама, на терасама летњих башти, понекад и под шатрама.
У прљаво рударско место на истоку Србије, под покровитељством Француског друштва Борских рудника, у тада популарној Симиној кафани (кафана Весели рудар, власника Симе Јовановића, касније зграда Ватрогасног друштва и Црвеног сигнала, а данас неоправдано запостављена и заборављена руина, иако би требало да је под заштитом државе, јер је то најстарија зграда у Бору), још 1920. године почео је да ради први биоскоп. Приказивани су (тада само) неми филмови које су набављали Французи, уз музичку пратњу познатог Мирка Свирача. Деценију касније, 1931, и кафеџија Љубомир Јовић у својој кафани Корзо отвара биоскоп где приказује тон филмове, а 1937. године подиже у центру рударске вароши и наменску зграду за биоскоп који је добио исто име као и кафана; после рата национализовану и претворену у биоскоп под именом Победа. Свој биоскоп од 1934. имало је и Соколско друштво (у овом биоскопу је 1934. године приказан филм „Живот и рад блаженопочившег витешког краља Александра I Ујединитеља”), а извесно време постојао је и биоскоп Аполо у кафани Берта Батисте.
Рат је променио многе ствари: између осталог, нове власти су некадашњи Јовићев биоскоп претвориле у друштвени, са звучним именом у складу са новим обећавајућим добом: Победа (на овом месту касније магацин Робне куће „Београд”).
Тешке 1948. године, године Резолуције ИБ-а, којој су следиле још теже године изолованости и изопштености, али, за разлику од наших каснијих изопштавања од света, тада изопштености само од источног блока, почео је да ради и покретни биоскоп. Тако су апаратуре, на којима се често кидала трака, и које су тражиле паузе за њихову замену (две или три, у зависности од дужине филма), камионима и џиповима вожене и до удаљених села, у новој едукативној (али и пропагандној) функцији.
У граду, у биоскопу Победа, ређају се филмови: прво руски, а потом све више и западњачки (репертоар је редовно најављиван у листу Колектив, у коме је нашироко препричаван сиже филма, навођени главни глумци и режисер, објављиване њихове слике), а како се земља постепено отварала према свету, у њему је, 21. априла 1958, на платну величине 10х3,6m, приказан први филм у синемаскопу – „Лепа млинарица”. Редови пред шалтерима били су дуги и чекало се сатима (у реду се догодило и једно брутално убиство младића). Но, постојање новијег биоскопа Звезда, његов комодитет и репрезентативнији репертоар, учинили су да посета у Победи полако слаби. Опадањем посете (41% попуњености капацитета у 1962, а 36% у 1963. години), биоскоп се крајем 1964. нашао пред затварањем. Зграда биоскопа је касније претворена у магацински простор новосаграђене РК „Београд”. Крајем септембра 1973. учињен је покушај оживљавања, али је то било неуспешно. Тако је Победа претворена у први биоскопски пораз.
Биоскоп Рудар је отворен у сали Јаме РТБ а за Дан републике 1949. године, па престао да ради, а потом је, након паузе, поново радио извесно време, почев од јануара 1956. године. Иако знатно јефтинији, али без комодитета, са поређаним неудобним дрвеним столицама у истом нивоу, није могао да опстане.
Биоскоп Звезда је почео да ради крајем децембра 1953, као трећи биоскоп у рударском месту (у саставу Предузећа за приказивање филмова „Рудар”). Нова, данашња зграда је грађена од 1960. године, а свечано отворена за Нову 1962. годину (тачније, 31. децембра 1961), са екраном 12х5 метара, са 697 седишта – фотеља, и могућношћу проветравања и регулисања температуре у сали за пројекције, најмодернијом техником. Изградња, коју је финансирао Рударско-топионичарски басен Бор, коштала је око 150 милиона тадашњих динара. На отварању тада најлепшет и најсавременијег биоскопа у земљи, приказан је филм „Песма” (рађен по истоименом роману Оскара Давича). Биоскоп је био увек одлично посећен, чак је и за тапкароше било посла, поготово након гашења Победе, а поједини домаћи филмови обарали су рекорде гледаности: „Десант на Дрвар” је за 10 дана видело 12500, а „Марш на Дрину” за 7 дана 10464 гледаоца. Све рекорде је ипак потукла „Битка на Неретви”, коју је јануара 1970. видело 20645 гледалаца (поређења ради, Бор је тада имао око 30000 становника)! Јануара 1969, као шести у СФРЈ, биоскоп је опремљен тод системом (снимање на траци 17mm), револуционарном променом на филму, са шестоканалним звуком, и постављено је платно ширине 17,2 и висине 7 метара.
У биоскопу Звезда се увек водило рачуна о репертоару: убрзо, након сваког Феста, у Бору су, као ретко у ком граду у земљи, одржаване пројекције најбољих фестивалских остварења, а тих седамдесетих, у време великих филмских хитова („Љубавна прича”, „Кум” 1 и 2, „Последњи танго у Паризу”, те касније „Ловац на јелене”, као и домаћи „Љубавни живот Будимира Трајковића”, „Чувар плаже у зимском периоду”…), на ред за гледање филма чекало се данима, за карту се тражила веза или је вишеструко плаћана код тапкароша.
До 1983, за 30 година рада, биоскоп је посетио 7 920 201 гледалац.
Тих осамдесетих година, када економска и друштвена криза још није узнапредовала и када су се њени учинци многима чинили само причом за плашење, када је новоградња у Бору још увек била у пуном замаху, урађен је и пројекат за нови биоскоп, са свега трећином капацитета Звезде, али са још већим луксузом и лепо замишљеном летњом биоскопском баштом. Нови биоскоп је требало да се гради на локацији између зграде Нове тржнице и поште. Но, са полагањем камена темељца закаснило се само десет дана – толико је дана, наиме, пре тога, тадашња Влада Милке Планинц, постајући свесна долазеће друштвене пошасти, забранила инвестиције такве врсте. Пројекат је тако остао до данас у фиоци директора биоскопа (и неким другим фиокама), а простор између поште и тржнице празан.

Свакако треба поменути и друге прокушаје, као што су повремене пројекције у Дому пионира или отварање Малог биоскопа Дома омладине 23. јануара 1984. године, који је испрва имао бесплатне пројекције (циклус вестерна видело је 900 Борана), а потом по цени од 25 динара пробрани репертоар („Специјално васпитање”, „Што те тата пушта саму”, итд.). Филмови су легално обезбеђивани директно од „Филмотеке 16” из Загреба, а на про јекцијама су волонтерски радили чланови Фото-кино клуба.
Појава телевизије (1958) и могућност да се филмови гледају и у сопственој соби (и то бесплатно), ипак није много утицала на биоскопске посете. Црно-бела слика првих тв-пријемника умногоме је умањивала доживљај који је нудило филмско платно и мрак сале. Поред тога, филмови су на тв доспевали после приказивања у биоскопима, и када је то дозвољавала законска могућност, дакле, када је њихова актуелност пролазила; телевизија је пре била прилика само да се поново виде неки старији филмови.
Почетни ударац биоскопима задала је појава видео рикордера средином осамдесетих година, када је отворена могућност да се нови филмови брже нађу на екрану у Вашем дому, наравно, углавном кроз нелегалне и пиратске токове, а крајњи и коначни ударац задала је појава CD а а потом DVD а. Пиратерија, која је овде процветала од увођења санкција и занемаривања свих закона и поштовања ауторских права више него у другим земљама, затворила је многе биоскопе у мањим околним местима. Наравно, и телевизије, локалне у већој мери од државне, приклониле су се пиратерији, те су и оне у доброј мери везале потенцијалну биоскопску публику за топло кућно огњиште.
Шта се тиме добило? То, да можете одмах, са CD а или DVD а, на екрану Вашег компјутера или другог уређаја да видите најновије филмско остварење, а да не макнете из сопствене собе, да вас ништа (или мало) кошта. Али филм је ипак уметност, и филм тражи посвећење: филм (поред уметничке) има и своју визуелну ширину; филм не трпи прекид телефонским позивом, улазак укућана; филм не трпи паузе, иако на тастатури и даљинском управљачу увек постоји дугме за паузу. Замислите да слушате драгу мелодију, па будете приморани да је прекинете. Филм није статична уметност – попут сликарства, на пример – филм тече, као што живот тече, и пропусти понекад могу да се учине ненадокнадивим. Филм је, тако, данас изгубио нешто од оног тананог, разорио мистику, одгрнуо плашт.
Данас средовечни Борани (да о оним времешним и не говоримо) са сетом памте дуге редове пред биоскопским благајнама. Данас непојмљиво изгледају некадашњи тапкароши, који су (као претеча касније сиве еконономије која нас је тако чврсто загрлила од деведесетих) вишеструко зарађивали на препродатој биоскопској карти, јер филмофили нису питали за цену.
У бољим временима, биоскоп Звезда је чак имао и свој матине, од десет до поднева, а у касном термину, од двадесет и два часа је, што данас такође може изгледати некима невероватно, приказивао најтврђе дугметражне порно филмове.
Данас је из биоскопске сале ишчилила чар: и филмски журнали Застава филма, и рекламна претеча Сервис за нарезивање кључева Света, 7. јули, и упозорење Забрањено грицкање семенки у сали, и освеживач просторије који је, почетком представе, удуваван у салу и шушкање кеса са кокицама или тим забрањеним семенкама. И чар додира коленом, стисак топлог длана и украденог (можда и првог) пољупца у тами последњег реда биоскопске сале.
Данас, у биоскопу Звезда, раде само троје запослених: директор Драган Стојановић и још двоје радника. У холу, уместо некадашњих нестрпљивих посетилаца (уз шанк се могло попити и неко пиће), данас неколико агенција и канцеларија. У његовој још топлој и пријатној сали, пред платно по којем (захваљујући агилности још увек непосусталог руководиоца) и данас дефилују свежи филмски хитови, седи све мање посетилаца. Директор Драган са сетом претура по столу пажљиво исцртане графиконе месечних и годишњих посета. Од четрдесет хиљада, посета опада на тридесет, па на двадесет, па на дванаестак хиљада; ове године, тешко ће догурати до бројке од шест хиљада.
Графикони који хрле у суноврат, као што у суноврат хрле и наши животи.
Директор Драган каже да је биоскоп културна (а не забавна) институција. И да је улазак у биоскоп као улазак у библиотеку, као улазак верника у храм.
И сетно се, причајући о бољим временима, на крају једне од ових тешких година (а чини се како су нам све године тешке), пита: колико пута годишње просечни грађанин Бора оде у цркву. Бар једном, о крсној слави. Колико пута оде у библиотеку. У музеј. И да ли би, можда, сваки Боранин могао бар једном, бар једно вече у години, да оде у то светилиште покретних слика, у тамну салу илузија, у биоскоп, не би ли тако учинио два добра: освежио сопствене снове, и сачувао живот и овог храма културе. Четрдесет хиљада посетилаца годишње би било више него довољно за тако нешто.
У противном, биоскоп ће, можда, већ овог пролећа, нестати.
Тако ће из наших живота, нестати још једно место за снове.
Недавно, завршавајући беседу пред полупразном библиотечком салом, један гост књижевник рече како свако има право на свој сан.
Људи на своје индивидуалне, по јединачне.
И град, какав год да је, наш лепи град, наш једини град, наш Бор, на свој колективни сан.
Али, бојим се, сан без снова.

Штампај (пдф)