Весна Тешовић

На који је начин прави живот, често трновит и испуњен трагичним догађајима утицао на Вашу литературу? Колико у Вашем делу има аутобиографског и у складу с тим, какво место заузима роман Гори Морава?
Ставио сам аутобиографске моменте у свој роман иако не мислим да је исписивање стварних догађаја и њихово стављање у роман врлина у литератури. Имао сам компликован живот. После смрти другог родитеља живот ми је кренуо врлетним стазама и ја сам једва успео да га преживим. Био сам у три затвора пре Голог отока. Мислим, да сам имао живе родитеље, не би ме ни хапсили. Било им је згодно да повећају број ухапшених и зграбили су мене, а за мном није имао ко да закука и затражи правду. Нисам се најбоље сналазио у животу. Али литературу нисам схватао као место где о томе треба говорити. Када сам изашао са Голог отока имао сам 21 годину и шест месеци, а био сам искусан као неки деда. Знао сам о животу оно што моји вршњаци нису знали и можда ме је то определило да пишем о различитим стварима. А писао сам о потпуно различитим стварима које су мене самог понекад изненађивале. Ја нисам хтео да пишем о боксерима, а испало је да сам написао роман о боксеру који је преведен на 13 језика, штампан код нас у 22 издања и још су два превода у раду. Тог јунака ја у почетку нисам ни видео као боксера, али кад сам га довео у читав низ тешких ситуација у којима севају песнице, где је физички обрачун нешто што је свакодневно, онда сам напросто морао да га гурнем у неку спортску дисциплину где се стичу таква знања. Тако је Љуба Врапче постао боксер. Писао сам о једној удовици у књизи Петријин венац, која живи у неком малом месту које по многим детаљима личи на Бор и борски рудник. Писао сам у причи Лилика о малој девојчици која се налази у опасности да буде одведена у дом. Писао сам о предратном артиљеријском подофициру, а нисам никад био ни боксер, ни удовица, ни девојчица ни артиљерац. Роман Гори Морава је један од текстова који сваки писац гаји на срцу. Ту има доста измишљених ствари као и оних које то нису. Фотографије на крају романа многе су збуниле и ја сам увек говорио да су то фотографије једне породице: дечак од четири године, отац и мајка, баба и тетка која га је преузела после смрти родитеља. У последњем издању Гори Морава, мој издавач Флавио Ригонат није објавио фотографије. Рекао је да књигу види као чисту литературу и мислим да је био у праву. Као што сам се у животу бавио разним стварима, кад год сам писао аутобиографске белешке био сам у недоумици да сам нешто заборавио. Када сте аквизитер и циркузант, пакер коже, када сте кантарџија на вршилици, а онда једног дана постанете књижевник и академик -таква животна прича и мени самом изгледа чудна.
 Објасните нам, како то да један голооточанин својом првом књигом освоји Октобарску награду града Београда?
Био сам голооточанин, доста година сам провео са гладним стомаком. А онда је Александар Ранковић, трећи човек у тадашњој Југославији, шеф тајних полиција и, номинално, човек који је држао Голи оток пао 1966. До тада су све културне установе биле под непосредном контролом тајне полиције. Није било редакције у Југославији која није имала свог плаћеног удбаша. Сви жирији су били под контролом. Па и касније, прича о слободи уметничке речи је прича за малу децу. Неке делове из романа Гори Морава сам објавио као приче. На једном месту стоји реченица: Воз те вечери, зачудо, није каснио. Један „критичар” ми је баш то замерио. Таква је била контрола. Лека Ранковић 1966. пада и цела та структура се за две-три године пореметила. У том периоду ја објављујем Фреде лаку ноћ. У жири за Октобарску награду улази Јеремић који је пре тога написао суперлативни приказ моје књиге. На првом састанку он председнику жирија Душану Матићу скреће пажњу на њу, а на следећем састанку су изгласали мене за победника. Морам да признам да сам био запањен. У исто време сам у великим породичним проблемима. Под отказом сам, немам стан па седим у канцеларији јер немам где да будем. Звони телефон и неки човек пита да ли може да добије књижевника Драгослава Михаиловића. Мени нико до тада није рекао да сам књижевник. Када ми је рекао да сам добио Октобарску награду, могао сам да паднем под сто. То сам рекао свом јако добром пријатељу Ивану Кнежевићу, а он ме упутио да никоме ништа не причам док то за два-три дана званично не објаве, за случај да, ако није истина, не испаднем смешан. Као голооточанин, у Београду нисам имао стан 17 година и ова награда ми је решила многе проблеме.
 Реците нам нешто о својој „мајсторској радионици”, о јунацима који живе живот у Вашим књижевним делима и разлозима због којих сте их обликовали баш на такав начин.
Од детињства имам особину да ми рад не пада тешко, мада је књижеви рад јако психички тежак. Када вам посао не иде, кад седите за столом пет или девет сати, а нисте написали ни једну реченицу онда – шта заправо радите? Тако сам започињао књигу, терао донекле. Онда се појављивала нова идеја, учинило би ми се да бих то пре могао да завршим. Писао бих ту нову књигу, па би ми се десило да треба нешто друго брзо завршити. И тако се нагомилало код мене тих незавршених рукописа. Један од њих је био и Треће пролеће. Једног тренутка сам због болести и страха да ћу умрети, а све ће остати у ритама како је рекао Бранко Радичевић, одлучио да штампам први део Трећег пролећа као приповетку у књизи Ухвати звезду падалицу. Та прича није била лоша, али је могла да се продужи. Тако сада имам и приповетку која се зове „Треће пролеће Срете Петронијевића” и роман који се зове Треће пролеће.
Моји јунаци нису они који се повијају по ветру. Да то умеју вероватно би били много срећнији. Напротив, они имају неку чврстину, можда и претерану чврстину карактера која их води до трагичног заплета. Не знам да објасним зашто сам се опредељивао за такве књижевне јунаке. Књижевна критика и теорија тај начин писања зове сказ, а њиме се обележава говор књижевних јунака из првог лица. Мени је било интересантно што сам могао да говорим на начин који је удаљен од правог књижевног језика, јер то пружа могућност писцу да постигне велики дијапазон, да се користе најпростија и најпростачкија средства, а да у исто време говорите о неким суштаственим стварима живота: који је смисао живота, шта је љубав и смрт… То је онај дијапазон који је постизао (а ја не знам да ли јесам) Достојевски у својим романима. Стално пишеш о неким јунацима који нису као ти и мораш да улажеш све већи напор да разумеш те своје књижевне јунаке. Колико су они ниже на друштвеној лествици, толико треба да постигнеш већу уверљивост. Нико не би рекао да Петрија Ђорђевић или Жика Станимировић могу да говоре о филозофији живота, а они то чине или се бар тако нада њихов аутор. Чизмаше нисам писао са идејом да је Жика Курјак жртва неког притиска старог режима. То је један пикарски, мангупски роман о неозбиљном младом човеку, који на магарцу ујаше у скопски ресторан и из тога произађу свакојаке тешке перипетије, које изводи баш тај војни режим у коме се он, као подофицир, налази. Желео сам само да говорим о људским судбинама које се изокрећу и стављају човека у тешке ситуације из разних разлога. Ти разлози се могу објашњавати и социолошки и политички, али моја идеја је да говорим о најтежим проблемима људског живота и то на неке најнедостојније начине. Лилика је приповетка коју ја пуно волим и, као што је рекао Иван Буњин, Бог ми је помогао да је напишем. Она је опиљак једне друге, неостварене, куд и камо радикалније идеје о заосталој девојчици која се врло тешко изражава. За то нисам нашао решење. Ни Фокнер у свом роману Бука и бес то није успео. На крају се читалац замори непрекидним тумачењима шта је тај малоумни дечко хтео да каже. Саплитање у тумачењу дела на крају упропасти књигу. То је поступак који је за велико поштовање, али није успео. Није успео ни Уликс са позајмљеном причом из Одисеје, јер постаје превише запетљана да не можете да се ишчупате из ње. Литература мора да тече као вода; кад је узмете, да је попијете на душак и да се осећате лепо. Ако она изазива неке тешкоће приликом гутања онда то није успела литература.
 Језик којим Ваши јунаци комуницирају са читаоцем вероватно је један од разлога зашто Ваша литература „лако клизи низ грло”.
Залагао сам се за тај језик у нашој књижевности, који није признат као званичан. У својој књизи Црвено и плаво објавио сам говор у коме се види колико је подручје дисквалификовано Вуковом реформом. Са Павлом Ивићем сам ишао од села до села, 56% становништва Србије је на територији која није призната као књижевна. То је проблем за културу Србије. На том терену се књижевност развија слабије него тамо где је језик прихваћен вуковском реформом. Осим Београда, који има леп језик и представља мешавину разних језичких идиома, постоје само три града у Србији већа од 40 000 људи где се говори исправно, то јест где је локални језик прихваћен као књижевни. То су Ваљево, Чачак и Ужице, факултативно и Шабац. Имајући ово у виду Србија нема разлога ни за какав вуковски фанатизам. Жеља ми је да српска наука, која потиче од Вука Караџића постане и србијанска, бар исто онолико колико и других наших крајева, јер она, колико вуковске крајеве унапређује, толико невуковске уназађује.
 Велики део Вашег рада, не само књижевног, јесте настојање да се голооточка голгота представи јавности. Зашто процес рехабилитације тих осуђеника тапка у месту?
Ја сам 25 година бежао од те теме, а онда сам закључио да ћемо сви изумрети а остаће бљувотине које пишу наши злочинци. То просто нисам могао да замислим и желео сам да та прича постане мало јаснија. Голооточани углавном ћуте, али има и изузетака. Упознао сам једног Боранина, Душана Јанковића, који ми је донео јединствену фотографију Голог отока снимљену 1. маја 1951. У то време сам и ја био тамо. То је она фотографија која је објављена у другој књизи Голи оток. Душан је то украо из канцеларије неког иследника и кришом изнео са отока. То је изузетна фотографија и због тога што су се наши злотвори постарали да острво заравне, униште. Чујем да Хрвати имају идеју да га искористе или као место на коме ће се окупљати ликовни уметници или за ловни туризам. Рехабилитација голооточана никако да се покрене са мртве тачке. Ни ова данашња, кобајаги демократска држава, нема неку жељу да је изведе, тим пре што у друштву постоје разноразне тензије и глупе идеје и што се жртве титоизма између себе мрзе и опањкавају. Голооточани често кажу да им није потребна никаква рехабилитација заједно са четницима. Они други, жртве црвеног терора, кажу да голооточани не заслужују никакву рехабилитацију јер су некада, од ослобођења до резолуције ИБ а, били међу извођачима терора. Они који би требало да изведу рехабилитацију таква гложења једва дочекају и престану да се баве таквим рзмишљањима. Почео сам да причам о Голом отоку надајући се да ћу то завршити за две године. Знао сам шта је урадио Солжењицин својим Архипелагом и надао сам се да ћу и ја то урадити тако брзо. Међутим, чујем сада да је и Солжењицин радио 20 година. Нагомилало се и знање о томе, па вам дође природно да проговорите још понешто. У Политици сам објавио фељтон о томе шта је у нашој терминологији била шиба, а шта шибање. Изашло је 12 наставака. Никако не престајем да радим иако сам мислио да сам са тим стварима завршио и да идем даље.
Изостанак актуелизације овог питања у свету има чисто политичке разлоге. Цео Запад, нарочито Америка, био је заинтересован за рушење социјализма као система. И сада се ту појављују неке пришипетље које су улетеле у логор зато што су браниле СССР. То њих не интересује. У мојој студији Кратка историја сатирања наводим податак да је Тито за Голи оток и несврстане добио од САД-а помоћ и кредит од 105 милијарди долара, прерачунат на крају 1988. године. Југославија је за потезе Јосипа Броза добила за трећину веће кредите и помоћи него што је Немачка добила Маршаловим планом, којим је обновљена цела Западна Немачка. Не знам шта се десило у Југославији кад је добила за трећину више. Сматрао сам да ћу направити медвеђу услугу истини ако се будем у својим текстовима бавио политиком. Желим да ту ствар извучем из политике. Имам у виду одређени терор, а не политику која може бити оваква или онаква. Титова политика, ако се изузму неке ствари, била је кудикамо мекша од оних у Румунији, Бугарској, СССР-у. Али извела је Голи оток и 1944/45. стрељала 150 000 људи без суда и суђења. То је нешто што се заборавља, а нарочито га заборављају они који би да рестаурирају титоизам као друштвени систем.
 Какав је став САНУ по овом питању?
Одељењу језика и књижевности САНУ сам 1992. поднео предлог за оснивање Одбора за Голи оток. То је Извршни одбор Академије прихватио. Поставили су ме за председника Одбора. Али ја нисам научник. Могу да прокљувим неке ствари, али не могу да се бавим систематским научним радом са великим бројем људи. Тај Одбор је био проширен на све политичке затворенике титоистичког режима и није почео никад да ради, тим пре што је српска држава обилазила око тог проблема као око вреле каше. Чак и данас неки људи које ја много поштујем не желе да уђу у суштину проблема који сам нашао у мом досијеу. Досије сам гледао у јуну 2001. и нашао сам да ме министар унутрашњих послова Миодраг Станојевић октобра 1971. године ставио на листу за операцију „Муња”. Поставио сам питање нашим званичницима шта је то значило, али су они избегли одговор.
 Како сте и поред трауматичног личног искуства и свих препрека на које сте наилазили на свом стваралачком путу успели да сачувате себе од мржње и жеље за осветом?
Ви ми одајете признање да у свом раду нисам мотивисан мржњом. Хвала. Знао сам да ако будем мрзео, заступао странку или неку политичку идеју, нећу успети. Не знам да ли сам успео, али ако јесам то је зато што сам знао колико је то велика замка. Заиста нисам желео да се светим. Нити је посао књижевности да то ради.
 Велико Вам хвала на овом разговору.

Штампај (пдф)