Зоран Пауновић

Али кад нечија вера постане одиста помамна, кад се претвори у право мучење и, на крају крајева, претвори ову нашу земљу у гостионицу неугодну за становање, онда је, мислим, крајње време да се та особа одведе на страну и да се ствар претресе с њом. (Херман Мелвил, Моби Дик)

Досадно једногласје књижевних критичара, спокојно помирених над чињеницом да је Моби Дик (Moby Dick, 1851) Хермана Мелвила највећи и најзначајнији амерички роман икад написан, постало је опште место до те мере да све мање истиче, а све више обесмишљава и укида значај овог дела, сводећи га на монументални и недодирљиви спо- меник, окружен барикадама сазданим од небројених томова критич- ких панегирика.
Моби Дик, међутим, нипошто није заслужио судбину окамењене свете краве америчке књижевности. Јер, ово дело вероватно јесте најзначајнији роман међу онима које су у деветнаестом веку потписали амерички аутори, али није само то. Мелвилов Моби Дик је амерички еп, дело коме у историји америчке литературе припада статус какав у својим националним књижевностима имају Илијада, Махабхарата, или Еп о Гилгамешу – дело које, дакле, не представља круну, већ темељ националне књижевности.
Моби Дик је амерички еп из неколико кључних разлога. Најзначајнији међу њима огледа се у чињеници да ово дело суштински отеловљује неке од најзначајнијих америчких митова: пре свих мит о простору, тачније о освајању простора. Овај мит је у америчкој књижевности готово неизбежно повезан с мотивом конкретног путовања или лутања у стремљењу ка циљу који је често нејасно, још чешће погрешно, а најчешће ни на који начин одређен, циљу који управо захваљујући својој магловитости израста у симбол метафизичке човекове потраге за смислом и суштином живота. Даље, осим по својој митопејској природи, Моби Дик је амерички еп и по форми у којој је опредмећен. Овај роман, наиме, представља за америчку књижевност карактеристично, жанровски мешовито дело, коме није лако одредити преовлађујућу генеричку основу: натуралистички реализам, мелодраматичност и спектакуларност својствена авантуристичком жанру, те песнички згуснута и узвишена симболика, преплићу се у жанровској неухватљивости Мелвиловог ремек-дела. То ремек-дело је, чини се, по много чему пресудно одредило правац и ток развоја америчког романа. У прилог таквој тврдњи, довољно је указати на то да је Моби Дик најавио, а по свој прилици и утемељио један од најтипичније америчких књижевних жанрова − жанр „друмског романа”, чија се развојна линија може пратити кроз неке од најзначајнијих романа америчке књижевности: од Моби Дика, преко Керуаковог романа На друму (On the Road, 1957) и Набоковљеве Лолите (Lolita, 1955), до Објаве броја 49 (The Crying of Lot 49, 1966) Томаса Пинчона. Друм који се губи у несагледивој даљини за Дина Моријартија, Хамберта Хамберта, Едипу Мас и многе друге јунаке великих америчких романа поприште је бескрајног стремљења ка недохватном циљу, потраге за недокучивим смислом људске егзистенције.
Ахабов друм је пучина, а сањани циљ – освета. Међутим, његова жеља да се освети великом белом киту који га је обогаљио одгризавши му ногу, много је више од пуке жудње за осветом. Освета претворена у циљ живота доводи у питање, или отворено негира неке од основ- них хришћанских принципа. Штавише, фаустовски хиперболизован егоцентризам не допушта Ахабу − ма шта он говорио у појединим тренуцима – да прихвати, макар и делимично, било који поглед на свет изузев властитог. Такав какав је, он нема никаквих обавеза не само према општељудском или хришћанском систему вредности, већ ни према етичком кодексу поморца. Застрашујуће изобличено лице хипертрофираног егоизма, међутим, полако почиње да добија људске, а онда и надљудске црте, са нарастањем читаочеве свести о правом смислу Ахабове борбе. Ахаб је фаустовски лик не само по свом супротстављању сваком облику колективне свести или морала, већ и по митским димензијама борбе коју води. Нема великог епа чији главни јунак није израстао у митски лик; Моби Дик је велики еп и по тим мерилима.
Ахабова борба осуђена је на пораз – истина, величанствени пораз – због тога што није реч само о борби против морске немани, ма како страшна она била сама по себи. Моби Дик је истовремено инкарнација оне врховне моћи којој се једноноги капетан супротставља одбацивањем сваког вида етике, али и отеловљење непојамно силне снаге природе, схваћене на метафизички начин сагласан ставовима Мелвилових савременика Емерсона и Тороа. Погледи на свет двојице истакнутих трансценденталиста, средином деветнаестог века изузетно утицајних мислилаца, нису могли остати без одјека у свести писца који је, иако ометан својом снажном приврженошћу нихилизму, без престанка трагао за новим тумачењима и објашњењима човека, природе и универзума. Мелвил у Моби Дику великим делом истражује природу Емерсоновог концепта Наддуше, али под сенком Тороовог упо- зорења да космос можда и није оно- лико добронамеран колико то човек у својој исконској наивности подра- зумева.
Рат који води Ахаб, дакле, рат је с природом у оном најшире филозофском, па и метафизичком смислу тог појма. Тај се рат одвија у архетипским категоријама праелемената воде и земље, светлости и таме, дирљиве љубави и безумне мржње; та битка космичких размера бесни у микрокосмосу бродске палубе и утробе брода. У њему је човек, притешњен непрегледним небом и безобалном водом, приморан да се суочи с најскровитијим дубинама властитог бића, присиљен да се ухвати у коштац с утваром коју Мелвил назива “неухватљивим фантомом живота”. Таква титанска борба, по својој узвишеној узалудности својственој унапред изгубљеним биткама, достојна је античких трагедија, па се као таква мора окончати страдањем достојним власти- те величине.
Наравно, таква борба мора бити испричана ништа мање достојном причом. “И само ја један утекох да ти јавим”, као да се, речима из библијске Књиге о Јову правда приповедач Исмаил пред крај романа, осећајући да улога приповедача можда и није била његов свесни избор. Он је заправо неко ко је био одабран да исприча причу, једну од оних малобројних прича које су веће од живота и веће од сваке свесне уметности, и које као такве непогрешиво проналазе прави, природан начин да буду испричане. Њихова веродостојност сеже изван граница рационалног расуђивања, па попут Хамлета, Раскољникова или Леополда Блума, Ахаб и Исмаил засењују и готово чине неважним свог творца: они постоје сами по себи, слободни и супериорни у односу на било коју баналну, “објективну” стварност. Тиме је остварен сан – понекад и ноћна мора – многих писаца: дело се отима уметнику и почиње да живи по сопственим унутрашњим законитостима. Моби Дик је, дакле, не само прича у којој јунаци трагају за спознајом оног вишег смисла постојања, већ и прича која, не мање узбудљиво, трага сама за собом. У више од сто поглавља романа, читалац пролази кроз галерију стилова која се може мерити са оном у Џојсовом Уликсу: Моби Дик говори мноштвом различитих језика у распону од жестоког морнарског сленга, преко романтичарске поетичности и научног дискурса до тона библијских проповеди. Огромну снагу те језичко-стилске полифоније није могуће описати; она се мора осетити у непосредном сусрету с Мелвиловим магнум опусом. Одиста, поетски набој романа неодољиво плени почев од легендарне прве реченице, “Зовите ме Исмаил”, која својом резигнираном шкртошћу наговештава да је свеједно не само како се ко зове, већ и то шта човек јесте, односно шта мисли да јесте. Иста, заправо, све већа песничка тензија и вишезначност осећа се у опојном крешенду кроз читав роман, кроз апокалиптичку тутњаву људи и богова, до сасвим достојног завршетка у коме брод “…као Сатана, није хтео да потоне у пакао док не повуче са собом један живи део неба и стави га себи на главу као шлем…” У тој импресивној поетској слици заједно нестају у дубинама добро и зло, рај и пакао, богови у које се уздао Исмаил и демони које је у својим ужасним клетвама здушно призивао капетан Ахаб.

Путовање је окончано. Подједнако убедљиво, Ахаб се уверио у моћ мржње, а Исмаил у снагу љубави; подједнако убедљиво, обојица су спознала бесмисао својих идеја − водиља. Много више него разноликошћу стилова и облика приповедања, Моби Дик је своје прве читаоце збунио тим заводљивим и опасним потирањем свих утврђених система вредности. Због тога је у критичким реакцијама на роман дуго преовладавала збуњеност; збуњеност пред делом чија се величина непогрешиво осећа, али ју је тешко рационално одредити. Из таквог осећаја неретко израста и гнев критичара због властите немоћи, па је у доброј мери карактеристична оцена једног од њих, који је закључио да је роман Моби Дик “манијачки – луд као мартовски зец – роман који изобличена лика трабуња и вришти као неизлечиви лудак”. Модерна уметност, међутим, научила је читаоце да се рационалним објашњењем не сагледава увек на најбољи начин смисао уметничког дела, те да се у суманутости света лишеног Бога и разума понекад мора проговарати “вриском неизлечивог лудака”.
Има наговештаја да би двадесет први век ту вриску могао још боље да разуме.

Штампај (пдф)