Едита Евгенија Цоловић

„Што смо ближе лудилу, ближе смо истини; ако не паднемо у лудило, неизбежно морамо стићи до истине.”
(А. Жид и Р. Жирар, Достојевски –
предавања о Достојевском; од двојства
до јединства, Октоих; КЗНС, 1994.)

Препустити се вртоглавој бесконачности дела Ф. М. Достојевског понекад, заиста, може изгледати као бесомучно тумарање између два поларитета: лудила и истине. Пут који његово дело отвара није ни уобичајен, нити лак. Безболан и равномеран понајмање. Од самог почетка он стрмоглаво креће наниже, у дубине, и како каже Штефан Цвајг, „кроз пакао порока, води преко свих ступњева земаљске патње; патње људи, патње човечанства, патње уметника и последње најстрашније патње Божије.”
Оно што Достојевског највише интересује јесте тај поларитет божанског и демонског начела и тај оштар сукоб светлости и таме који се открива, у ствари, у самој дубини људског бића. Такође, њега интересује и који су то мотиви, које неискорењиве тежње вуку човека ка ирационалном, ка патњи. Али, овде се Достојевски интересује за још један моменат, а то је моменат слободе, која је, како каже Н. Берђајев, и сама ирационална и безумна и која нас мами да прекорачимо границе постављене човеку. „Та бескрајна слобода мучи човека, води га у пропаст”– говори Берђајев; и то као какав демон искушења.
Те, али и многе друге моменте и мотиве налазимо у Злочину и казни, роману који се колеба између реалности и фантазмагорије и који је на граници између овосветовног, уобичајеног тока, и света у коме демони плешу своју чудновату игру нагонећи и саме јунаке да по том такту заиграју.
Чак је и само место радње у роману – Петроград – некако нестварно, на граници постојања и измаглице: ониричко. У Петрограду је као у каквом пакленом котлу у коме је све измешано и у коме све ври, до распрснућа. Али, у њему је, исто тако, скучено и загушљиво, што напросто дави и сужава свест. У таквој атмосфери живи главни јунак Раскољников, и такав кужни ваздух он удише.
Раскољников је готово на ивици егзистенције. Живи као подстанар у некаквом скученом собичку који више личи на мртвачки сандук него на студентску собу. Свакако да у таквом амбијенту, под таквим околностима, Раскољников постаје роб меланхолије.
У њему, тако, погодно тле налази једна мисао, мономанска, злочиначка; мисао о убиству. Она се шћућурила у дубинама Раскољниковљевог ума, одакле полако и подмукло рије по ионако већ разрованом његовом бићу.
Таква мисао, свакако, није могла настати у једном тренутку. Њу је, такорећи, створио сам склоп Раскољниковљевих несрећних животних околности. Међутим, постоји ту још нешто, осим конкретних спољашњих чинилаца. То је сам Раскољниковљев интелект који је кренуо чудним путањама и који је пожелео да пређе преко крајњих граница својих могућности.
Живећи, боље речено преживљавајући, у бедној и окуженој атмосфери, а не могавши, нити желећи, да се са њом помири, Раскољников почиње помније да обраћа пажњу на свет око себе. Његова свест се „отвара” и постаје, како то М. Бахтин каже, „арена борбе туђих гласова”. У њему се одвија интензивни дијалог са одсутним сабеседницима и том приликом Раскољников настоји да „реши своју мисао„.
Он запажа да постоје људи који се са својим стањем беспоговорно мире и којима не пада на ум да било шта у том поретку ствари измене. Он их назива „обичним” људима који постоје ради бројности и у репродуктивне сврхе. Са друге стране су „необични”, људи невероватних менталних квалитета, који су нови Прометеји човечанства и којима је, због тога, све допуштено. Размишљајући на такав начин, неминовно му се наметнуло питање у коју категорију људских бића он спада? Самим тим, Раскољников помера одређене дате му границе и тиме започиње искушење за њега. Као да га некакав демон гони да се не задржава на пуким спекулацијама, већ да крене даље, да своју теорију провери над самим собом, и тако утврди није ли он достојан наполеоновске величине, или је само обична ваш.
Све више заокупљен том идејом, полумахнит, у грозници, напетих нерава, Раскољников се усуђује да прихвати изазов демона из сопственог интелекта. Усуђује се да прихвати терет злочина. Али, да ли ће успети тај терет и да поднесе? Већ при првом кораку, „пробном”, видимо га, где несигуран у себе посрће, испуњен осећањем бесконачне одвратности.
Утисак мучнине и грозничавост се настављају. Раскољников, потом, упознаје још једног човека са дна, „из подземља”, несрећног бившег чиновника Мармеладова. Овај му, у загушљивој и прљавој биртији приповеда о свом исто тако прљавом животу; о својој патњи из које као да не постоји никакав излаз, већ само утапање у њу. И њега некаква мрачна сила неумитно вуче некуда на дно. (Мармеладов готово мазохистички још више жуди за невољама и понижењима, налазећи својеврсну насладу у томе.)
Као што то код Достојевског обично бива, смирења, па макар и привременог, за јунака не може бити све док се не стигне до крајњих граница. А Раскољников још увек није до њих дошао.
Мајчино писмо које Раскољников затиче у својој соби још више потреса његову узбуркану душу. Он не може да допусти, нити да поднесе Дуњин понижавајући положај. Али, шта он може да учини? У таквом тренутку поново се јавља нешто вечито будно што као да мотри на сваки људски покрет и само чека и најмањи тренутак слабости па да човека гурне у амбис греха са ивице разума. Такво нешто је и Раскољникову дошапнуло да решење постоји, а оно је ни мање ни више, натопљено крвљу старе лихварке Аљоне Ивановне!
Та крв старе лихварке била би, условно речено, оправдана и са друге, теоретске стране. Наиме, према речима двојице младића (а чији је разговор Раскољников чуо), то не би био злочин, јер је она ионако једно зло и бескорисно биће и новцем којим она располаже могло би се усрећити стотине несрећника.
Позорница догађаја тек сада може да се отвори. Раскољников убија, али он то чини готово несвесно, у бунилу. Тренуци у којима се одигравао злочин појачани су до усијања. Сваки трен је једна невероватна игра нерава, игра на све или ништа. А баш на такву игру одлучио се Раскољников, свестан да за њега не постоји средњи пут. Јер, он жели одједном и све, не признаје никакве границе (као, уосталом, и многи други јунаци Достојевског). Али, тој жељи испречила се једна личност – његова сопствена, која није сигурна да ли је способна за такву врсту игре; за нешто натчовечанско.
Сви конфликти који се дешавају у Раскољниковљевој души, конфликти су две личности: Божанске и Демонске. Ево шта Берђајев каже о тој борби: „Бог и Ђаво се боре у дубинама људског духа. Зло има дубоку духовну природу. Бојно поље Бога и Ђавола налази се дубоко у људској природи. Трагична се противречност Достојевском јавља не у оној сфери психичког, где је сви опажају, него у бездану где се бори биће”.
После злочина Раскољников не налази апсолутно никакво ни смирење, нити потврду своје првобитне идеје, а понајмање му је стало до опљачканих драгоцености. Испоставља се да Раскољников ипак није био створен за улогу Наполеона, већ да је само једна од „вашију”. Пожелео је да прекорачи границу, да докучи који су то оквири његове сопствене слободе, али се испоставило да „слобода није власт разума над душевном стихијом, слобода је и сама ирационална и безумна, она нас мами да прекорачимо границе које су постављене човеку. Та бескрајна слобода мучи човека, води га пропасти”. И, заиста, то питање граница људских могућности и слободе било је један од Раскољниковљевих демона пропасти.
Раскољниковљева унутрашњост је потпуно раскомадана. Он је сасвим заокупљен час оправдавањем, час злурадим потцењивањем сопственог бића. Још увек није сасвим сигуран у исправност својих начела и свог чина. „…Нисам ја убио човека, – убио сам начело! – Начело сам убио – али нисам прекорачио, остао сам на овој страни…” – узвикује Раскољников у делиријуму. Он запада у тешко ропство злочина. (Како би то Берђајев рекао, он је „иживео” своју слободу.)
Међутим, и поред свега, Раскољников поседује невероватно привлачну снагу и ни у једном тренутку не побуђује на осуду. Јер, он није, како каже Н. Милошевић, „преступник који тријумфује и ужива у својим злочинима, па је можда управо то оно што га искупљује у очима читалаца”. Да, то је веома могуће, али могуће је и то да читаоца управо привлачи та тамна, демонска страна у којој је све неиспитано и застрашујуће, а тако примамљиво. И Берђајев је мишљења да човек поседује неискорењиву тежњу ка ирационалном и према патњи и да не тежи увек и стално користи.
Сила самоодржања гони Раскољникова да злочин сакрије, да на себе стави маску циника и да се готово подло смејуљи неуспесима полиције. Она мрачна, разарајућа сила самоуништења, пак, нагони га да злочин призна и већ једном заврши са свим тим (обе силе су у његовом случају разарајуће!). Растрзан тим крајностима, Раскољников се само врти у концентричним круговима који ће га, на крају, сабити у једну једину тачку из које неће имати куд. (Његово понашање је Порфирије Петрович окарактерисао као лептиров лет ка свећи.)
Усред тако усијане атмосфере искрсава један крајње чудноват лик. Појављује се као привиђење, сабласт, иако поседује све људске атрибуте. То је Свидригајлов; поникао из дубина ониричког, скоро неприметно се преселивши у овосветовну димензију, носећи собом дах оностраности.
Један према другоме се односе као да се одавно познају, још из неког пра-времена. Они, у ствари, имају сличне карактерне црте: преступништво, осећање кривице грешне свести, растројеност и некохерентност. Обојица стоје пред дилемом – живот или смрт? Обојица оваплоћују у себи онај неразлучиви спој Божанског и Демонског. Чак и њихове судбине теку у паралелним двојничким перспективама. (Можда се може смело претпоставити да Свидригајлов и није ништа друго до једна од непознатих димензија саме Раскољниковљеве личности; као што је то и онај непознати грађанин који му на улици довикује: „Убицо!”)
Раскољников жели да негира постојање и привиђења и натприродног и свега оностраног, мада, дубоко у себи није сасвим сигуран у то. Свидригајлов настоји да оповргне његово мишљење, тачније, да га наведе да призна оно што и сам несвесно зна. Они воде разговор о другом свету, о вечности. Раскољников изјављује како не верује у будући живот (што значи да не верује ни у Христа). Али, да ли је баш тако? (Сетимо се сцене читања јеванђеља са Соњом!). А у шта Свидригајлов верује? Он верује у то да и у оностраности постоји један собичак, скучен, препун паукова и да је то сва вечност! Штавише, Свидригајлов на неки начин и жели такву скучену вечност. Он жуди за смрћу, за Танатосом и на крају и одлази у његово мрачно окриље. А Раскољников? Његова душа јесте измучена, његова свест јесте постала болесна, али он и даље жуди за животом, за патњом коју тај живот носи. Јер, само кроз патњу Раскољников ће бити у стању да обнови живот. У томе је суштинска разлика између ова два лика. (То је, у ствари, више приказ две могућности избора једне личности.)
Индикативан је моменат појављивања Свидригајлова у животу Раскољникова. То је управо онај моменат када Раскољников спознаје (несвесно, наравно) да је његова слобода прешла границе људске природе и родила свест о сопственој немоћи, неслободи и ништавилу. То је онај моменат када се у Раскољникову јавља божански принцип, који се иманентно показује и притиска човекову савест.
Свидригајлов се поставља као какав свезнајући демон, као опонент божанског принципа. Можда он уистину и јесте демон, и то лични Раскољниковљев, произашао из њега самог. Али, и ту постоји поларитет, и то поларитет тог демонског самог. На једној страни је интелектуални демон, а на другој демон разврата и сладострашћа, отеловљен у Свидригајлову.
Свидригајлов је свестан своје природе, али је, исто тако свестан и природе Раскољникова, за коју каже да је шилеровског идеалистичког типа. Због тог сазнања Свидригајлов делује тако надмоћно (али само привидно надмоћно!) над Раскољниковим; као демон искушења који унапред зна исход те кушње. Али, како и не би знао? Зар и библијски први човек, Адам, није страдао због своје природе? И Адам је посегнуо за плодом са дрвета спознаје добра и зла и пао из вечног блаженства незнања у поноре сазнања. И Раскољников је, баш као и Адам, прешао дате му границе, жедан интелектуалних спознаја и, уместо да се вине до потпуне и бесконачне слободе, он пада ниско, веома ниско, у сам пакао демонске нискости.
Можда се, на крају, Раскољников зато и обраћа Свидригајлову јер потајно зна да је он та особа која ће разумети ту таму око њега и, пре свега у њему. Али, Свидригајлов се сада разоткрива у потпуности! Његов цинизам и разврат долазе до врхунца! Ни трунке скрупула, ни трага било каквој вишој мисли, нарочито наспрам Дуње. Међутим, ту се дешава преломни моменат за Свидригајлова. Он бива поражен Дуњином чистотом; бива доведен до саме ивице ништавила коју, коначно, и прелази, вршећи самоубиство. Дакле, враћа се у таму из које је и потекао.
Нестанком Свидригајлова као да се све привидно утишава и добија смирење. Нема више оне снажне напетости и врућине усијаног мозга који прате роман од самог почетка.
Раскољников, на крају, прихвата терет своје судбине; прихвата и ту „спољашњу” казну која је уследила након његове унутрашње буре. Он одлази у Сибир, у који га прати и Соња; где, после извесног времена доживљава заиста прави препород; доживљава својеврсну катарзу. Поново се из небића враћа у истинско људско царство, али царство од Бога дато. Он није више „слама”, како га Берђајев назива, већ човек у пуном смислу те речи. Са друге стране, Свидригајловљева судбина није људска, као што то никада није ни била. То је судбина једног демона који самоубиством никако није могао да заслужи Царство небеско; он одлази, као потпуно привиђење у царство сенки.
Раскољников и Свидригајлов – два пола истог лика – у ствари су и главни носиоци демонских особина, а самим тим и демонских мотива у роману. Радња романа и његова драматика граде се на економској кризи добра, која је водила у идејне конфликте и личне катастрофе; али, ту постоје још неки моменти који ту катастрофу појачавају. Један од тих момената је и трагедија нихилизма која је обузела Раскољникова и која, аутоматски, поставља питање Бога, али не даје одговора. И самим тим она активира оно демонско у човеку, које покушава да се уздигне до неслућених висина универзално-општих, апстрактних идеја које су, у ствари, зло у вишем облику; и које, ма како то парадоксално звучало, бацају човека у најстрашније дубине. Све је то прожето неком невероватном снагом која подређује себи све што јој се нађе на путу. Ту снагу поседују само две личности: Раскољников и Свидригајлов. Раскољниковљев демон се налази у његовом интелекту, у његовој можданој области; и сва искушења која је доживео јесу интелектуалне природе. Свидригајлов је, међутим, целокупним својим бићем демонско пребивалиште; почев од телесног, па до интелектуалног нивоа. За разлику од Раскољникова, у коме је то демонско на крају превладано, Свидригајлов је доживео онтолошко одрођавање људске личности.
Спољашњи негативни фактори романа још више се појачавају присуством ова два лика. Као да се хаотичност њихове душе рефлектује на хаотичност њиховог окружења. (Или је та веза, чак, узајамна?)
Драма људског живота одвија се овде у самом понору људске душе, као и у Хофмановом фантастично-ониричком свету. Позорница догађаја пренета је у саму душу личности. А ко, у овом случају, вуче конце на тој позорници? Да није то сам Ђаво, тај отац лажи, „истинит и лажан истовремено; илузоран и реалан, фантастичан и свакодневан. Ван нас као да верујемо да је у нама, он је у нама када верујемо да је ван нас. Иако има непотребну и паразитску егзистенцију, он је моралан и дефинитивно „манихејски”. Он нам пружа исцерену карикатуру онога што је најгоре у нама. Он је истовремено заводник и непријатељ, он не престаје да осујећује жеље које нам шапуће у ухо и, ако их случајно задовољи, то је само зато да би нас разочарао”.
ЛИТЕРАТУРА:
1. Штефан Цвајг, Градитељи свијета, ИП Веселин Маслеша,Сарајево 1955.
2. Николај Берђајев, Нова религијска свест и друштвена реалност; поглед на свет Ф. М. Достојевског, ИРО Партизанска књига, Љубљана Београд, 1982.
3. Никола Милошевић, Негативни јунак, Вук Караџић, Београд 1965.
4. Андре Жид и Рене Жирар, Достојевски – предавања о Достојевском; од двојства до јединства, Октоих, Књиж. заједница Нови Сад 1994, стр. 207.
6. Лав Шестов, Достојевски и Ниче; Достојевски као мислилац, избор текстова Н. Милошевић, ИРО Партизанска књига, Љубљана – Београд 1982.
7. Леонид П. Гросман, Достојевски, СКЗ, Београд 1974.
8. Томас Ман, Нове студије, Матица српска, Нови Сад 1963.
9. Ференц Фехер, „Песник антиномија”, у: Достојевски и криза индивидуума, Нолит, Београд 1981.
10. Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Нолит, Београд 1967.
11. Николај Берђајев, Очовековом ропству и слободи, Бримо, Београд 2001.
12. Никола Милошевић, Достојевски као мислилац, Белетра, Београд 1990.
13. Леонид П. Гросман, „Достојевски као умјетник”, Руска књижевна критика, (одабрао и уредио А.Флакер), Напријед, Загреб 1966.

Штампај (пдф)