Милета Продановић

Детаљна хронологија живота и дела уметника Стевана Живадиновића – Бора коју је за монографски каталог изложбе приређене у Београдском музеју савремене уметности саставио Бранко Алексић, у делу који “покрива” другу половину века добија један – могло би се рећи – рефрен. Протагоности умиру. Алексић педантно, хладно бележи годину и старост личности важних за причу о Живадиновићу – Бору у часу одласка са овог света: смрт Растка Петровића у 51. години, смрт Yвеса Тангуyа у 55. години, Ренеа Магриттеа у 69, Марцела Дуцхампа у 81… Маx Ернста, Гиоргиа де Цхирица, Душана Матића… Јуана Мироа, Марка Ристића, мртвог есејисте, Далија у 85, Оскара Давича у 80…
Стеван Живадиновић – Бор се није нашао на овом списку јер је у време припреме и одржавања велике изложбе у Музеју савремене уметности и ревалоризације његовог рада у средини из које је потекао још био жив. Све до доласка његове велике донације у Београд, Бор и његов рад били су знатно присутнији у специјализованим публикацијама о надреализму објављиваним широм света него у Београду. Чак и у стручним круговима једва да је било људи који би могли без размишљања рећи где и како живи овај уметник. Чак и да ли је уопште жив.
Стеван Живадиновић је, од 1944. године био оно што би се данас модерном терминологијом рекло: апатрид. Живео је у Енглеској, најпре у Лондону, а од 1973. године у Оксфорду.
Та просторна “дислокација” слична је, на пример, “дислокацији” још неких београдских надреалиста. А, у ширем смислу, и други протагонисти надреалистичких збивања, у бурним временима, и на просторима склоним хировитим променама доживели су различите идејне или егзистенцијалне дислокације.
Упркос свим разликама унутар надреалистичких скупина, па и разликама унутар оне београдске – различито порекло, различита уверења, различити креативни потенцијали, и коначно (али никако и најневажније) различите судбине – може се рећи да је заједничко место највећег дела биографија припадника надреалистичких кругова била, на крају ће се испоставити, извесна БИЗАРНОСТ биографија. Да ли су деца београдских “бољих кућа” могла да претпоставе да ће постати генерали, а “радикални побуњеници” да ће постати цензори, повереници бирократских структура културе. Револуционари духа – трговци или чиновници.
Стеван Живадиновић – Бор није присуствовао свим овим трансформацијама, његова британска биографија је, у мањој или већој мери, биографија усамљеника.
Као сасвим случајан гост, крајем 1988. или почетком 1989. године, у зиму, нашао сам се у последњем дому Стевана Живадиновића – Бора. Свратио сам, заправо, да се сретнем са кустосом задуженим за преговоре око организовања Борове београдске изложбе. Цедуљица у руци на којој је била исписана само адреса није много говорила путнику из даљине, некоме ко је први пут у Оксфорду.
Могло је то бити древно здање у сенци каквог универзитетског торња, готичког или неоготичког, свеједно. Могла је бити кућа у низу, едвардијанска или викторијанска, свеједно. А могла је бити и издвојена, скромна вила у каквом врту.
А какав је могао бити човек кога ћу срести? Тај надреалиста. Старац, сасвим сигурно – имао је, знао сам, око осамдесет година. Ипак, могао је то бити очувани, још увек добро одевени потомак међуратног београдског богатства, можда помало срођен са енглеским манирима. Окружен дискретном послугом какву виђамо у чувеним енглеским ТВ-серијама. Можда жив духом, можда уморан. А можда и сенилан?
Готово ништа од свега овога није било тачно. Аутобус на некој од приградских линија оставио ме је у улици чије је име стајало на мојој цедуљи, али мало подаље од назначеног броја. У крају није било чувених острвских кућа у бескрајним низовима, зграде су биле издвојене и окружене зеленилом. Оном широм света познатом травом која прави квалитет постиже редовним скраћивањем и заливањем, не краћим од неколико векова.
Када сам притиснуо тастер звона поред врата беле двоспратнице, нико се није сјурио низ стрме степенице да ми отвори. Након неког времена, након непријатне паузе, приметио сам да се једва разгрћу завесе на неколико прозора. Осетио сам парове очију које пиље у мене.
Коначно, зачуо сам споре, опрезне кораке који се приближавају вратима. Двери су се отвориле свега неколико сантиметара, наравно, разноразне резе и ланци спречили су већи отвор врата. Из дубине здања зачуло се, изговорено крештавим гласом, питање кога тражим. Сасвим близу резе видео се фрагмент руке изобличене артритисом и део лица старице. Моје објашњење је потрајало дуго; име Мр. Живадиновић поновио сам неколико пута, варирајући акценте на све могуће начине. Није вредело – на њеном лицу није нестајао утисак збуњености и великог страха. Треће могућности није могло бити – или сам добио погрешну адресу или особа није добро чула.
Непријатно објашњавање прекинуо је спори долазак старца који је госпођи рекао да је посета највероватније за њега. У ходнику се појавила и нешто млађа особа у одећи медицинске сестре. Био је то, несумњиво, старачки дом. Поздравио сам се и упознао са старцем. Обратио ми се на српском и повео у собу за госте где је кустос већ завршавао преглед радова које је уметник имао уз себе.
За надреалисте обично везујемо побуну, енергију па и младост. Помало је необично видети остарелог надреалисту. Можда је занимљиво посматрати како ко носи ту старост. Буннуел, скоро сасвим глув, издиктирао је свом сценаристи мемоаре који, када се читају – без обзира на честа просијавања сете, па и црнохуморно освртање на хендикепе старости и скоре смрти – делују, по врцавости и “брзини текста”, као да их је написао тридесетогодишњак. Салвадор Дали тонуо је у немоћ, његова старост гротескно је разарала глумљену супериорност и витализам целе његове каријере.
Стеван Живадиновић – Бор је, заправо, био једини надреалиста, прави, аутентични, “из епохе” – како би то рекли колекционари намештаја, кога сам лично упознао. Он, тада, на крају календарских, а на почетку својих осамдесетих, нипошто није изгледао као неко ко има МАњЕ од толико година. Био је слаб, јако мршав, једва се кретао, кораком који није подизао стопала. Нос му је био сломљен и мало накриво срастао. Ипак, имао је неку чудну енергију, озареност. Није то рекао, али видело се сасвим јасно да му је драго да у земљи из које је отишао веома давно, постоји неко кога озбиљно занима његов рад.
Уметник није дозволио да га кустос фотографише; извукао је неке од старијих фотографија које су га приказивале као стаменог, лепог човека средњих година. Једна од њих касније ће се наћи у каталогу ретроспективе.
Нисам желео да ометам рад кустоса, сео сам са стране. За великим храстовим столом, у стерилној соби за примање једног енглеског старачког дома, развијао се – кроз једва чујне коментаре радова – један необичан живот. Бор је показивао низове цртежа-карикатура које је радио током педесетих година. Изведени у оловци, на сада већ помало пожутелим папирима средњег формата, нацртани прилично невешто, они су носили некаква сећања на чувени надреалистички хумор. Наравно, ти цртежи били су, све у свему, у знатно мањој мери успели него његови нешто ранији или истовремени колажи.
Ти графитни цртежи били су заправо последњи циклус који је уметник показивао кустосу – разговор је полако упловио у воде које су се одвајале од ликовне уметности. Ване Бор је почео да говори о својој делатности у области науке, пре свега еволуције и акустике.
Већи део тога што је говорио, о новој врсти стиха, риме коју је открио, и о стиховима које је објављивао под именом Стеван Зивадин, није ми било јасно. Изгледа да није било јасно ни кустосу, па је уметник решио да нас поведе у своју собу и покаже нам примере.
Ходници и степеништа, уски, какви – упркос опсесивној противпожарној превентиви – могу постојати ваљда само у Енглеској, носили су карактеристичан мирис старости. Мирис који је тешко објаснити само непроветреношћу, устајалошћу ваздуха. За нама су се отварала безбројна врата из којих би се помаљале мршаве и погрбљене авети. Бор се тешко пео уз стрме степенице, његова соба била је на спрату.
У Боровој соби, тај мирис старости се, учинило ми се, удвостручио. Она је била мала, једва да је у њу могло стати нешто више од кревета. Када се у њој нађе више од једне особе, сваки покрет постаје опасан. Бор је настављао говор о своме чланству у разним научним удружењима која су, судећи по претенциозним синтагмама у називима, морала бити ближа некој надреалистичкој науци, некој паранауци која закривљене путеве праве науке решава згодним пречицама блиским теозофији или антропозофији. Вадио је танушне публикације чији је изглед управо потврђивао овакву помисао.
Сви зидови су били обложени полицама; нисам био у позицији да пажљиво проучавам густо сложене наслове, али је већ овлашан поглед могао да покаже да је то права ризница надреалистичке литературе, како оне аутентичне, тако и оне коју бисмо могли назвати постнадреалистичком.
Извадио је неколико штампаних свешчица и показивао примере ана-рима, своје објављене литерарне, а касније и научне радове. Стешњени у загушљивој соби још мање смо могли да проникнемо у смисао његових новијих истраживања. Без обзира на његову спремност да нам све покаже и објасни, осећали смо да се приближава време нашег одласка – изговарали смо се поласком аутобуса који ће нас вратити у Лондон.
При изласку из собе крајеви мог капута наднели су се над некакву конструкцију која је стајала на једином столу у соби. Сто је био мали, сасвим сигурно га не бих ни приметио да се у тренутку мог пролажења поред њега није зачуо узвик упозорења, скоро крик. Тек тада сам обратио пажњу на ту конструкцију, ако се она уопште може тако назвати. Заправо је, уз сам зид собе, уз удаљенију ивицу стола, стајао обичан невелик радиокасетофон. Оно што је било рањиво, оно што је могло бити повређено или чак уништено налазило се на једној правоугаоној платформи, дашчици, испред самог касетофона. На платформи су били распоређени папирићи и кончићи, неки минијатурни савијуци од жице. Папир је био новински, исцепкан на комадиће не веће од квадратног сантиметра, савијене по средини, тако да је једна половина увек стајала вертикално у односу на површину платформе. Правци тих вертикалних “једара” били су различити, у тој констелацији није било никакве правилности. На Борово питање да ли знамо шта је то, одговорисмо у глас да
ј то нека скулптура, минијатурни уметнички објекат. Нисмо били у праву. Био је то, како смо убрзо сазнали, један уређај. Једна направа до које се стигло дугим и мучним експерименталним методама и која није имала никакве ликовне претензије. Исправно би било рећи да она спада у домен акустике – објашњење је гласило да уз помоћ ње звук из обичног монокасетофона добија просторну димензију, дубину једног Роyалл Алберт Халла.
“Хоћете да вам демонстрирам?” упитао је.
Пустио је нешто из руске симфонијске литературе. Ваљда Стравинског или можда Прокофјева, не сећам се. Честице од савијених салвета и новинске хартије нису се чак ни усталасале у сусрету са вибрацијама из оближњег звучника. О кончићима и жицама да и не говорим. Ипак, нешто од тих звучних таласа морало је пролазити кроз те мравље кањоне, кроз те минијатурне кулисе на платформи. Немогућност перцепције било какве разлике у звуку приписао сам својим тврдим ушима, васпитаваним углавном на рокенролу.
Али тешко да би се било ко од присутних усудио да оспори ово акустичко достигнуће: задивисмо се, слагасмо надреалисту у старости, поздрависмо се с њим и одосмо пут Лондона.
Након неког времена, слике које сам видео у пријемној соби старачког дома у Оксфорду видео сам и на изложби у Београду. Неколико година касније стигла је вест да је Стеван Живадиновић – Бор, једини прави надреалиста са којим сам се руковао, умро. Знам да су вредне слике на сигурном, у музеју. Верујем и да ће бескрајно благо његове надреалистичке собе, пре свега библиотека, такође наћи верне и стрпљиве проучаваоце. Страхујем, међутим, да генијално достигнуће емпиријске акустике напросто неће бити препознато као такво. Можда ће се на некој изложби појавити као скулптура или асамблаж, а можда, напросто, више не постоји, можда је уништено као бесмислен предмет, као случајни збир отпадака који су се нашли на дрвеној плочи. А можда је Живадиновић – Бор ипак негде оставио белешку о том необичном патенту.
У “Објашњењу Имена руже” Умберто Еко је помињао приручнике у којима се могло пронаћи упутство за хватање Базилиска “уколико сте опремљени огледалом и снажном вером у бестијаријуме”. Уколико постоји неки траг, уколико је Боров наизглед ефемерни објекат ипак негде сачуван, остаје нам да верујемо да се приближава тренутак у којем ће неко написати приручник где ћемо имати прилике да прочитамо како је могуће доживети просторну диспозицију великог симфонијског оркестра, уколико смо опремљени застарелим пластичним касетофоном и снажном вером у надреализам.

Штампај (пдф)