Милица Кирћански
Као члан Библиотекарског дру штва Србије, као библиотекар библиотеке која је била једна од организатора научног скупа, као учесник скупа и председник Комисије за статусна и професионална питања БДС, износим своја запажања, закључке и утиске о протеклом Међународном научном скупу.
Од 19. до 21. октобра 2006. године, у сали Погон Дома омладине у Београду одржана је, пета по реду, међународна научна конференција на тему Лидерство у библиотекама: спона културе, науке и привреде. Организатори скупа су били Филолошки факултет у Београду (Катедра за библиотекарство и информатику), Библиотекарско друштво Србије, Библиотека Матице српске, Библиотека града Београда, Градска библиотека у Новом Саду и Библиотекарско друштво Републике Српске. Више од четрдесет иностраних и домаћих излагача позабавило се различитим темама које су се, у већој или мањој мери, односиле на главну тему скупа.
Присуство уважених предавача из иностранства омогућило нам је: да сагледамо место савременог српског библиотекарства у односу на библиотекарство у развијеним земљама и земљама у окружењу; да одредимо – односно да прихватимо – правце развоја који су јасни и неизбежни; да се суочимо са сопственим пропустима и грешкама; да схватимо да је једини могући правац развоја библиотекарства у Србији онај који треба да се ослања на квалитет рада, лично залагање и допринос, примену успешних решења и добро функционисање БИС-а Србије у пракси, а не формално. У развијеним земљама, у веку знања, библиотеке јесу лидери у свом друштву, а лидери у библиотекама разумеју улогу и одговорност функције коју су прихватили. Поново смо могли слушати о значају и снази иностраних библиотечких удружења и тзв. „Пријатеља библиотеке’’, организација које успешно функционишу (Сали Рид). У Србији, у земљи у којој је донаторство дубоко укорењено и има дугу традицију, где су завештање и даривање, у циљу националног добра и напретка – у националном бићу, не постоје организације „Пријатељи библиотеке’’. То значи да поново треба оживети сваки облик подршке и помоћи библиотекама. Врло значајно и актуелно у иностранству (нарочито у скандинавским земљама) јесте повезивање и удруживање библиотека, не само у оквиру региона и државе, већ и у оквиру више држава. Нама би то требало бити озбиљна порука и једини начин за превазилажење проблема: само удруженим снагама, јединствени и са усаглашеним мишљењима можемо решавати професионална питања и правити помаке.
Након излагања наших библиотекара могло се закључити да библиотеке у Србији нису лидери у свом друштву јер им друштвена заједница не придаје такав значај – напротив, објективна позиција дијаметрално је супротна од лидерске позиције и без стратешког опредељења државе. Када су у питању лидери у библиотекама, ситуација се компликује због моћи политике и политичких утицаја на културу, тачније, на занемаривање културе и страначко уплитање и наметање кадрова. У таквим условима водећи људи у библиотекама не могу бити истински лидери одани библиотеци и професији – свакако, нека је увек част изузецима. Суштинску анализу, констатацију и исправан закључак за решавање овог проблема пружио је рад проф. др Александре Вранеш Моћ библиотеке и моћ у библиотеци. Препознајући се у закључцима овог рада, одговорни појединци у нашим библиотекама наћи ће потврду да су на правом путу а, многи, могу открити смернице за проналажење пута. Лајф Леринг је говорио о „осећају библиотекарства’’ као основном, јединственом начину размишљања о библиотекарству који даје јединственост – да мислимо и понашамо се као библиотекари, фокусирајући се искључиво на срж професије. С обзиром да је то важан услов за развој професије, стање у српском библиотекарству мора озбиљно да се размотри. Још једна врло значајна порука чула се у излагању Лајфа Кајберга који је рекао да „међу библиотекама треба сви на исти начин да разговарамо’’, односно, да проналазимо заједничка мишљења, јединствене ставове, без фаворизовања одређених библиотека или појединаца (по формално прописаној хијерархији, величини установе или града итд.).
О квалитету радова домаћих излагача могло би се дискутовати на неком од наших наредних стручних скупова. Комисија која би вршила процену вредности радова за ову Конференцију није образована из разлога што је Организациони одбор заузео став да треба испоштовати жељу и труд сваког излагача да учествује на скупу који многима представља јединствену могућност да говоре о одабраној теми. Библиотекари би морали, као стручњаци у својој професији, да разумеју одређење „међународни научни скуп’’ и да квалитетом радова одговоре нивоу скупа и очекивању учесника. Због тога поједини радови као да су „залутали’’ на Конференцију, а то су, пре свега, радови са промашеном темом, радови чија се садржина може под вести под извештај рада библиотеке без постављања проблема на ниво општег, радови који констатују последично пословање проузроковано уско-локалним проблемима, без понуђеног решења и излагања која је било тешко пратити због бројних набрајања, подела, поступака, а без презентације у Pow���er Point-у. Осим тога, неколицина излагача се није ни потрудила да текст коришћене литературе (стране или домаће) прилагоди садржини свог ауторског рада, већ се литература препознавала као дословно пренесена, без назнака цитата.
Иако је помоћник управника НБС, Весна Ињац, пригодним речима поздравила скуп, осим једног библиотекара који је својим излагањем узео учешће на Конференцији, одсуство свих осталих најављених излагача из наше националне библиотеке изазвало је збуњеност, недоумицу и коментаре присутних библиотекара. Одговоре (лишене нагађања) за овакво понашање, библиотекари морају потражити од самих колега из НБС.
Различити коментари поједина ца по питању котизације (која је пр ви пут уведена, објективно, уз образ ложење, а ипак није била обавезујућа) говори о нама самима, дуплим мерилима и критеријумима. До сада су библиотеке у држави организовале различите семинаре (за које су тражиле и имале подршку БДС) који су били мањег значаја, без иностраних излагача и самим тим садржински скромнији, али са обавезним котизацијама око којих није било замерки. Нису логични коментари и деструкција у вези овог саветовања које највише користи свим библиотекарима у држави. Свакако да би било идеално да су учешће у организацији узели многи од нас, да су помогли у складу са својим могућностима, или да су се ангажовали у тражењу оних који могу пружити помоћ. У том случају котизација не би била потребна.
Кад је у питању српско библиотекарство, овај скуп је показао да смо постигли одређене резултате, али да можемо више и боље. Лично ми се наметнуо утисак да је Конференција акцентирала ипак проблеме који постоје, који спутавају бржи напредак, разједињују библиотекарство Србије, а јединство, заједнички чврсти ставови и смернице јесу једини могући начини развоја библиотекарства као делатности и науке. То је уједно и начин заштите професије и залагања за њен статус.
Чињеница да се на Конференцији није појавила већина чланова Управног одбора БДС, захтева објашњење. Српски библиотекари имају право да чују зашто су поједине колеге које су изабрали у највише тело свог удружења, игнорисале Конференцију.
На крају, многи библиотекари ће се сложити да треба одати признање и упутити захвалност свима који су уложили знање, труд и време у организацију овог скупа. При томе мислим не само на стручњаке из наше професије и студенте – будуће колеге, већ нарочито на људе изван струке који су наклоњени библиотекама. Свако ко се барем једном прихватио организационог посла у ком нема довољну финансијску подршку, а често ни разумевање, зна колико је то тежак и незахвалан подухват. Можда је то многима био разлог за дистанцирање од било каквог ангажовања и пружања помоћи, али не треба да буде разлог за неосноване, макар и најмање, примедбе. Сваки научни скуп ових размера, одржан у нашој земљи, доноси нова сазнања, нуди позитивна решења, утиче на правце развоја и, најзад, промовише српско библиотекарство.
Штампај (пдф)