Драган Стојменовић

(…)
сад изговарамо
заклетве о путовању
сат
опет откуцава
сате
сат опет говори
идем идеш иде
изгледа
онемећемо(1)

Неизрециво, али потпуно разумљиво подражавање жеље за путовањем. Неухватљиво и вечно присутно кретање без комплексних структура простора и времена, једноставно: идем идеш иде. Сусретања су неизбежна, питање је само колико смо спремни да упознамо друго и треће лице, личности које нам иду у сусрет. Да ли је то изворни појам среће – тренутак сусрета, препознавање другог и себе, у ситуацији када је потребна потпуна отвореност према другоме? “Силина смелога случаја” у микрокозми?
Како сада из тог клупка можемо извући почетак и крај? Како их препознати када су потпуно истоветни? Почетак је вероватно спирала, петљица, а крај је наизглед само прав и њиме увек почињемо плетиво вешто начињеном петљицом. Тако, изгледа, све бива у недоглед. Поета и путник спајају се и тешко их је разлучити у том јединственом бићу. На крају крајева, то неће ни бити потребно. Происхођење из једног у друго је један вид неописиве нарације коју ни овом приликом нећемо успети да сагледамо и послужићемо се малим лукавством – ритуалним увођењем у оригиналне текстове Александра Помежанског. Дозволимо само да нас жеља за откривањем поведе у препознавање речи, читање и међусобно упознавање. На том путу нећемо ни бити свесни претапања граница, спајања светова, језика и бића, читања и путовања; тумачења тог, у извесном смислу, обреда прелаза.
Фазе обреда прелаза формулисао је А. ван Геннеп (1909). Искористићемо их приликом конструисања овог текста (у једном импровизованом облику покушаћемо да пренесемо сам обред који читаоца, надајмо се, може увести у “друго” стање ствари) – приказа путописа Персијске разгледнице Александра Помежанског,(2) и његове поезије, при чему ћемо оглашавати поједине фазе на овом путовању. Записани утисци увешће нас у један, по много чему, другачији свет поезије и културних разлика који је А. Помежански живео.
Прву фазу обреда прелаза чини ритуал сепарације. Он почиње када путник крене према себи одвојивши се од виртуозног свирања на пупчаној врпци првим изговореним стихом. Тада он самом себи веже пупак, нађе центар света у себи и свет већ путује у њему. Брод остаје миран а пејзаж на обали лагано се креће. Завежљај који путник носи са собом у ствари је он сам. Безвременост тог момента, непостојање статуса и норми огласићемо стиховима:

(…)
ја имам
свој чамац неба
ја имам
свој прамац мира

сто пута каже
не
а ја ћу данас
отпловити

Поезија изолује песника али га, било као поету, путника или читаоца, спаја са другим светом.
На том месту, долазимо до средишње, лиминалне фазе у обреду прелаза, или другачије речено, путовања/читања као ритуала прекорачивања граница познатог. А. Помежански том приликом је читао културу Ирана, записујући своје утиске оставио нам је могућност да “путујемо” и осетимо дух Персије посматран кроз призму која је искристалисана у Европи.
Богатство детаља који нас уводе у свакодневицу појединих региона Ирана, Техерана, предграђа и околних места, можемо издвојити у неколико уопштених категорија које су представљале сферу интересовања путописца: опште разлике које постоје између култура; културни контекст који произилази из ислама, шеријата и револуције као тадашње основе државног уређења Исламске Републике Ирана; сукоб Ирана и Ирака осамдесетих година XX века. Све то преломљено је кроз духовитост песника који културне разлике сагледава у наизглед маргиналним особеностима Иранаца, нпр. откривеним “другим лицем” Ирана које није баш у толикој мери презирало западне пороке и валуте. С друге стране трагичност ратне ситуације, званичне политике Ирана и култова личности који су испливали после Иранске револуције, путописац је вешто избегавао да карактерише и описује из некаквих званичних изјава у медијима, већ их је упијао из свакодневних ситуација на улици или из приватних, породичних и личних трагедија приликом сусрета са једноставним људима и породицама који су у њему препознавали архетип путника са отвореном душом и добрим намерама, кога су заузврат даривали искреношћу и исто толико отвореном душом древне Персије. А. Помежански описује овај универзални говор душа: “Путник чак неће морати да изговори ни једну једину реч: ако је жедан, треба само да пружи руку ка бистрој води која овде значи исто што и сам живот.” Жеђ за упијањем атмосфере Ирана угашена је уз шољицу чаја у једном сеоском домаћинству описаном у разгледници. Ухваћен је и прочитан истински дух Персије у сеоској кућици од непечене цигле, негде дубоко у пустињи. “Намештаја у класичном смислу те речи нема. Само разастрти ћилими, у једном углу танке простирке на којима породица проводи свој ноћни одмор, на којима се рађа и умире. На бело окреченим зидовима од непечене опеке – из новина изрезане фотографије имама Хомеинија, ајатолаха Бехештија, неких младих иранских ратника, синова или рођака. И то је све.” Знатижељни погледи пролазника, трговаца, упозорења наоружаних људи у зеленом, тајанствени гестови невидљивих пријатеља скидали су чадоре са те задивљујуће земље.
Већ поменута бескрајна духовитост и учитавање духа путописца у живот Иранаца огледа се кроз изванредне формулације било да је реч о револуцији, пићу или храни. Све то спајао је на њему својствен начин. На разгледници “Воћни сок у вино” можемо видети Помежанског како испија горки талог персијске традиције и “модерног” Ирана: “У постреволуционарном, исламском Ирану, који се до непрепознавања разликује од Ирана из времена лозе Пахлавија, уживање било које врсте алкохола је најстрожи табу; забрана, разуме се, не обухвата коришћење алкохола као медицинског дезифектанта који, на жалост бројних поклоника добре капљице, не може да се пије.” Бескрајни истраживачки дух и путопишчева знатижеља заиста дубоко понире у стварност Ирана тако да нам у истој разгледници осликава оно што је свакако далеко од очију просечног путника-туристе, да све што је људски није страно људима па и муслиманима у Ирану, који не поштују баш дословце исламске регуле, па се у свакој погодној прилици огреше чашицом “арака” (персијском ракијом) која се производи у тајним “фабрикама” које дестилишу, замислите само – лозовачу; али и смоквовачу, дудовачу или ракију од урме. Оваква огрешења се строго кажњавају јавним бичевањима – обично са “четрдесет удараца електричним каблом који је заменио трдиционалну воловску жилу… Вино се тада претвара у крв…”
У Персијским разгледницама пажња је посвећена свему ономе што сачињава свакодневни живот у иранским регионима, Техерану, селима у пустињи: моди, храни, ресторанима, пијацама, пустињским путевима и насељима, индустријским радницима, револуционарној гарди која се сусреће на сваком кораку, јавним институцијама и јавном животу које обезбеђују наоружани стражари; али и дубоко укорењеним у шеријату: обичајима, празницима, прославама, сродничким односима, браку и уопште традицији коју је А. Помежански одлично познавао. Компарације ових веома широко изведених одредница, пре свега у историјском смислу стања ствари – пре и после иранске револуције, односно у старој Персијској монархији и затеченој Исламској Републици Ирану, пружају знатно дубље сагледавање стварности кроз ишчитавање овог путописа стварајући једну целовиту слику, не само затеченог стања, већ и конкретног културно-историјског контекста савременог Ирана.

дадоше води воду
небу небо
мени кровове

мален их проналазим

исклесах од њих
дубину
увис је бацих
помешаше се

сад
више налик
на споменике

Биће сасвим довољно да на крају отворимо себе према ономе што је А. Помежански срдачно исписивао и чиме је испуњавао овај град – својим универзалним духом уметника и уметности – Молитвама, које су понекад тихе и нечујне до онемелости, али које нам буде наду у трагању за откривеним јединством естетике-етике-логике А. Помежанског. Осврнућемо се пред сам крај овог текста на једну духовиту опаску из Персијских разгледница, која се односи на оне који желе да што бучније упуте своје молитве надајући се да ће оне бити услишене. У њој ћемо препознати један сасвим другачији приступ и став (које смо покушали да пренесемо његовом поезијом) према ономе коме се упућују. “Судећи по максималној ангажованости свих апарата и уређаја који те поруке преносе, неко од учесника у овим рамазанским активностима је, чини се, прилично наглув.” Не дозволимо само да се поред могуће онемелости нађемо међу наглувима за оно што се тихо изговара и не намеће својом суштинском интимношћу и бићем.
Ритуал агрегације био би последњи у овом низу ритуала конструисаних у обреду прелаза за који је неопходно присуство читаоца. У нади да ће нам овај обред састављен од речи приближити дела Александра Помежанског, песника и путника који свој дом антиципира у поезији и путовањима, он већ иде у сусрет знатижељнима и оглашава се стиховима:

(…)
у твоје племе
долазим
са луком смеха
и стрелом себе
млад
и распеван
(…)

Адам Круг

(1) Сви стихови у овоме тексту стихови су Александра Помежанског из збирке песама Молитве, објављене у Бору 1990. године.
(2) Који је, по речима господина Светислава Стевановића, настао од сабраних радио-прилога, редовно пристизалих у редакцију Радио-Бора било у виду писаних прилога, било у виду фоно-записа, касније објављених под наведеним називом у Бору 1986. године.