Бранислав Бане Димитријевић

(а све уз шољицу кафе)

Давно је изречена тврдња да би сваки човек који уме да пише могао да напише барем један роман – онај о сопственом животу, и ја се са тиме у потпуности слажем. Јер, чак и онај најобичнији, најдосаднији, најбезначајнији живот, узмимо за пример Андрићеву Госпођи- цу, пружа довољно тема и разлога барем за један фасцинантни роман. Осврнимо се за годинама које су иза нас, или погледајмо свог комшију или пријатеља, то је понекад много лакше, и видећемо да се код готово свакога налази притајен не један, већ више романа: детињство, љубави, борбе са болестима и разним другим проблемима, пословни успони и падови, стварање пријатељстава и неочекивана издајства, смрти… све су то теме које чекају да буду преведене у књиге. Чак и један једини дан може бити преточен у роман – зар нас Џојс својим Уликсом не уверава да је и то могуће. А шта тек рећи о причама? Зар нам не донесе свака недеља нашег мрзовољног живота барем једну тему, довољну да се од ње, или око ње, исплете прича? Понекад нам у току једног јединог дана искрсне једна или више таквих тема. Па, шта се то онда дешава са књижевношћу? Због чега нема сваки писмени човек барем један роман и неколико десетина, стотина чак, прича иза себе? Па чак и од тога што је написано, највећи део просто – не ваља. Одговор на та и слична питања лежи у једној јединој речи: ВЕШТИНА.
Вештина приповедања јесте ствар талента, али је такође и предмет учења и вежбања. Учити се можемо на више начина: из књига, часописа, у учионици или од већ научених, добрих и афирмисаних писаца, али ја вам препоручујем, ако не најбољи могући, онда у сваком случају најпријатнији начин за то: УЗ КАФИЦУ!
Свако, дакле, испијање кафе са пријатељима, комшијама, колегама са посла, једна је мала школа приповедања. Јер, приповедање у друштву је нешто најближе писању прича, а где се највише прича него уз кафу. Позив на кафу најчешће и није позив на испијање црног напитка, већ много чешће позив на разговор, на УЗАЈАМНО ПРИЧАЊЕ ПРИЧА. Али где је ту учење, где је вежбање? Учимо СЛУШАЈУЋИ, а вежбамо ПРИЧАЈУЋИ.
Свакако сте приметили да вам је са неким људима драже да испијате кафу, са некима то чините само кад морате. Разлог је у томе што први боље умеју да испричају оно што се (њима или неком другом) од прошле кафе догодило од оних других. У чему је разлика? Приповедање првих је занимљиво, а оних других досадно. Један исти догађај зна да буде бескрајно занимљив или досадан, зависно од начина на који је испричан. Зашто је то тако?
У причи мора да постоје почетак, средина и крај. Приповедање које нема ни главу ни реп не занима никог.
Прича мора да буде испричана занимљивим и разумљивим речником, речима којима и приповедач и слушаоци разумеју значење. Коришћење непримерених израза гуши сваку, па и најзанимљивију приповест.
У причи, такође, мора да се догоди нешто ново, нешто што се од јунака приче свакако не очекује. И то нешто, ново и неочекивано, мора да се исприча у правом тренутку, онда и онако – да дејство буде што јаче.
Приповедач не сме да прича само о себи; не сме у свакој причи да баш он буде најбољи, најпаметнији, најуспешнији… Причајући о себи, најзанимљивији смо када причамо о другима. Када је приповедач испао смешан и наиван – много му се чешће верује.
Прича не сме да буде увек на исту тему – досадно је. Ако се и понавља тема, мора се пронаћи другачији угао приповедања, убацити неко изненађење.
Приповедање без детаља је досадно. Што пикантнији детаљи – то је и занимање слушалаца (односно – читалаца) веће. Али и ту се мора водити рачуна: превише детаља може да угуши ток догађања, а то је ипак суштина приповести.
У причи не сме да буде превише ликова – све преко три захтева велику вештину у вођењу радње, а посебно дијалога.
Прича не сме да буде предугачка. Стрпљење је особина на коју ретко смемо рачунати, како код слушалаца, тако и код читалаца.
Прича не мора да буде доследно и истинито испричана: избацивање досадних и опширних делова и мала „пеглања” истине могу да ни од чега направе занимљивост. Претеривање, са друге стране, зна да буде погубно.
Свакако да нисам обухватио баш све, и у томе је можда и права драж. Пијте кафу са пријатељима, и другим људима, и са мање познатима – зашто да не. Слушајте и размишљајте шта вам се свиђа у њиховом приповедању, а шта не. Забележите то касније. Када ви причате, посматрајте саговорнике. Видећете да ли вас слушају пажљиво или кришом зевају, да ли вас прекидају, скрећу на другу тему. Као и код прича уз кафу, тако и код писања прича, није циљ да испричате оно што сте наумили, и да све редом удавите од досаде, већ да будете занимљиви, а кроз ту занимљивост да им саопштите то што сте наумили.
Необавезан разговор уз кафу (чај, ракију, пиво…) заиста је, ако се тако приступи, права лабораторија за сваког приповедача. Лабораторија у којој се може посматрати, доносити закључци, примењивати научено и поново посматрати. Па онда све испочетка. И запамтите: ако вас нико не зове на кафу, ако сте свима досадни, немојте ни покушавати да пишете – на папиру ћете бити још сто пута досаднији. Ако се људи отимају о ваше друштво, опет немојте да се залећете. Читајте, читајте, читајте, па онда пишите. Па онда поново читајте. Вештине никада довољно. За објављивање увек има времена. Није тешко бити досадан.

Штампај (пдф)