Саша Д. Ловић

Јован С. Митровић, Отворени рудник, Нолит, Београд 2001. (Библиотека “Нови нолитовци.

Покушај да се једно од могућих целовитих читања приближи, предложи и подели са осталим читаоцима, могао би се узети као полазна намера овог избора из поезије једног ствараоца. Иако свој конформизам Песника Митровић крије иза једног вагабундовског лика, у своје стваралаштво уноси мистичност (и логично, дело је бивало све мање разумљиво), тј. себе и своја виђења исказује слободним стихом, а догађаје казује а не приказује, док јасно види и показује кривицу (немоћ да се оствари освета). “Док је мајка са оцем / радила додатну шихту за Тита и Партију / Ми смо се играли у флотацијском песку“ каже Песник.
Израз “целовито читање” се, наравно, изриче условно – с пуном свешћу о томе да се и најмањи целовити део те условно формиране целине непрекидно отима било каквом коначном сагледавању, било каквој једној интерпретацији, која би обухватила необухватно, која би искључила другачије приступе. Читање смислова, порука поетске творевине, и само јесте некакав необухватан процес рачвања смисла, кад год јој се поново приближимо.
У многобројним рецензијама Песниково име се везује за Рудник, што и аутор овог избора, сам Песник, потенцира. Међутим, тај мит о Рудару, те старе слике мишићавих Радника који се купају у гордини зноја свог, углавном је заступљен у ранијем стваралаштву (Реч приближна животу), док се даље (кроз овај избор, наравно) Песник углавном ослања на искуствену спознају и чулна опажања и не успева да створи индивидуални поредак ствари јер у томе самом мало је поезије, само празна игра речи, униформна продукција симбола, и самим тим тврдњу Ролана Барта, да књижевна творевина није производ већ знак, овај избор потврђује.
Песникове фотографије осликавају Човека усамљеног који долази из напуштеног сјаја прошлости (пуне горких мириса флотацијског песка, пуне блата Козарске улице, пуне парола исписаних кречом) и није спреман да без страха оде у таму Будућности (али, по свему судећи, Песник чека “боље Сутра”). Он стоји избезумљен, загледан у своје руке пуне пепела бесмисла и очима загледаним у даљину, пуну пахуља црне боје, чудног мириса устајалог људског меса и упија горчину магле која трује сваки дах. Отуда у њему самом дилема, отуда та страшна удвојеност која му не да мира, него га опомиње да се сједини и уздигне.
Године пролазе и Песник се уздиже и открива Пећину, ново надахнуће. Из Пећине извиру Платон, Русаље и сама Колонија. Из Пећине извире нови начин изражавања. Песник се након толиких лутања враћа Богу, али на врло занимљив и необичан начин и наслућује се снажнији раскид, осећа се више новина у његовом наступу него сличности које га везује за старо, за труло. Дакле, “боље сутра” стиже, али, по свему судећи, “Ћиром”, а не оним новим возом о коме Песник толико машта.
Метафизичка хијерархија снова Песникових, дакле, поклапа се са хришћанском вертикалом Пакао – Чистилиште – Рај. Свет и његови делови, који губе своје метафизичко значење и улогу у крају времена, у спасењу палих у грех и огрезлих у таму, с једне стране, и свет који извире из свог светог значаја на челу са Богочовеком, са друге.
И, наравно, да не заборавимо уредника библиотеке која објављује овај избор, старог социјуса Песниковог, зналца Пећине и песмолога који несебично води Песника овом књигом ка звездама и титули лауреата (врло вероватно) и тиме учвршћује његов положај у историји борског песништва.
Књига завређује дуго ишчитавање, као и цео опус песников, који је превођен на више језика и непрекидно ишчитаван диљем васељене.
“… Можда ће неки глас глас отерати моју мору,
или ће ме нека рука страсна
к теби привити…”

Штампај (пдф)