Ана Јанковић

Зашто се библиотекама не понуде листе најновије књижевне продукције, саопшти висина средстава којим располажу и препусти избор?

Сваке године, у пролеће и јесен, Министарство културе и јавног информисања Републике Србије откупљује од издавача књиге за 172 народне/општинске библиотеке у Србији. Тако је у мају (од 936 понуђених) откупљено 283 наслова у тиражу од 40014 примерака, а у новембру (од 2354 понуђена) 308 наслова у тиражу од 36362 примерка. За све то Министарство је издавачима платило укупно 23.343.320,00 динара. Судећи по томе, свака би, од 172 народне/општинске библиотеке у Србији требало да до краја 2002. године добије 591 наслов најновије књижевне продукције. Тиме да ли је то заиста тако, данима се након откупа бавила штампа. То и јесте озбиљна тема за размишљање и за разговор, али на неком сасвим другом месту, на коме би се могла чути реч свих заинтересованих страна – и Министарства, и издавача, али и библиотекара.
Једва да се слегла прашина подигнута након пролећног откупа књига, када је у последње време наступила нова провала незадовољства изазвана јесењим откупом. Истини за вољу, најгласнији у протестима и највише цитирани у штампи били су издавачи, такмичећи се просто у доказивању ко је био највише оштећен, а ко привилегован. Ту и тамо била је забележена и понека изјава чланова Републичке комисије за откуп књига. Најмање се, међутим, чула реч управо оних којима је тај откуп и намењен – библиотекара. Циљ откупа (барем би тако морало да буде) је да 172 народне и 27 матичних библиотека у Србији добију оно што је најбоље и највредније објављено током године. Да ли је у пракси то заиста тако, требало би питати саме библиотекаре. Међутим, њих нико ништа не пита. Изгледа да није довољно то што у свакој комисији за откуп библиотеке имају своје представнике (директоре појединих библиотека), када добијају књиге које им нису потребне и које нису желеле.
Треба рећи и то да су све библиотеке пред последњи откуп добиле допис из Министарства културе у коме се тражи да библиотеке саме саставе спискове књига које су им најпотребније и које би желеле да имају. Међутим, по објављивању списка откупљених књига, сам поглед на списак је вероватно код већине изазвао не мало резочарење. Примера ради, и Народна библиотека Бор која прати издаваштво, и која је у протеклој години свој фонд приновила за око 2300 књига, од којих је више од три четвртине купила (што значи да су јој те књиге биле потребне и да је сматрала да ће их читаоци – корисници библиотеке прихватити), такође је послала свој предлог за откуп, уврстивши ту наслове које није могла сама да купи, који су у библиотеци тражени и за које је сматрала да су оно највредније у најновијој књижевној продукцији – све у свему, наслове који су јој ПОТРЕБНИ. Шта је, међутим, последњим откупом добила? Отприлике половину наслова које већ има у довољном броју примерака, и око четвртину наслова за које сумња да ће (с обзиром на тип библиотеке) бити заинтересованих читалаца. Разумљиво је да је Министарству, вероватно, било скупо да од Савремене администрације откупи Енциклопедију православља за све библиотеке (нису је откупили ни за матичне), али је просто запрепашћујуће да су наше кориснике лишили неких добрих Просветиних књига, затим издања Народне књиге, Гутенбергове галаксије, Завода за уxбенике, Зографа, Арс либрија, БИГЗ-а, Прометеја, Рада, итд, или књига издавачке куће Лагуна, које су, без обзира на то шта ко о њима мисли, тражене и радо читане у нашој библиотеци. То би, ваљда, морао да буде и један од основних критеријума за избор приликом набавке – да ли ће књига бити коришћена или не. Ниједној библиотеци није у интересу да набавља књиге које ће јој касније стајати у магацину (а таквих је у овогодишњем откупу било).
Најбоље би и најправедније било да се саме библиотеке опредељују за то које су им књиге потребне. Овако, испада да су библиотеке у другом плану. Потпуно је неозбиљно очекивати да неко боље од библиотекара зна шта библиотекама треба. Зашто се свим библиотекама не понуде листе најновије књижевне продукције, саопшти висина средстава којима располажу и препусти избор? То би могло бити добро и праведно решење. Постоји и идеја директора Народне библиотеке Србије Сретена Угричића да се оснује конзорцијум библиотека, чиме би библиотеке биле у бољем положају и могле би да утичу на много тога, па и на квалитет књига, што би такође требало подржати.
Разлога за то што је откуп био овакав какав је сигурно има много, почев од тога да је новца било једва толико да се откупи у просеку једна и по књига по издавачу, што је, наравно, неодрживо, па до тога да комисија (која се формира пред сам откуп и коју, осим председника, чине увек други људи), није имала времена ни за читање понуђених књига, а камоли за њихово критичко процењивање. Показало се, између осталог, и то да не постоји чврст критеријум за откуп књига које су битне за библиотеке. Јер, ако се има мало пара, онда би морало да се купује само оно што је заиста најбоље. Овако, одлуком да се неки наслови не откупе, оштећене су много више управо библиотеке и њихови корисници, а много мање издавачи (ако се узме у обзир стварни смисао откупа).
Зато се опет враћамо на оно питање с почетка текста. Зашто библиотекари немају одлучујућу реч приликом одабира књига за откуп, када се те књиге и набављају (барем је тако декларисано) за потребе библиотека? Вероватно зато што би се библиотеке свакако одлучивале за књиге, а не за издаваче, што некоме, изгледа, не иде у прилог.

Штампај (пдф)