Један покушај дефинисања поетике кратке приче

Виолета Стојменовић

Дефинисати поетику кратке приче представља крупан теоријски проблем. Потребно је, пре свега, имати јасан концепт жанра и врсте као хеуристички оквир расправе.¹ Да је дистинктивност кратке приче дуго била спорна, говори и терминолошка збрка која кратку причу и данас прати. Наши критичари користили су термине „прозна ми- нијатура“ или „цртица“² да би означили нпр. Станковићеве Божје људе, осећајући да се ови текстови структурно значајно разликују од приповетке. У америчкој науци о књижевности дуго се није правила разлика између новеле и кратке приче, јер је најбитнији критеријум био квантитативан, тј. дужина, док се структура приче описивала као строга и прецизна, што нису жанровска дистинктивна обележја.³ Тек је наративна пракса великог броја аутора из целог света – поменимо Хармса, Кафку, Борхеса, Кортасара, Кеноа, Бернхарда итд. − учинила неопходним инсистирање на генеричкој и формалној динстинкцији између новеле и кратке приче, односно на типолошкој самосвојности кратке приче, којој је краткоћа само једно од обележја, последица одређених поетичких претпоставки, а не њихов узрок.
Дакле, новела је у сваком случају исходиште кратке приче. Међутим, у трансформацији новеле у кратку причу битну улогу имало је модернистичко ревалоризовање старијих наративних форми, тзв. једноставних облика, какви су мит, анегдота, код нас нарочито разни облици усменог причања, мада је значајно поменути и параболу, басну итд. – дистинктивна композициона, мотивациона и стилска обележја ових форми битна су за разумевање поетике кртке приче. Цртица, односно слика као журналистички жанр, али и песма у прози као типично симболистичка форма коју је Бодлер из ње развио показују да та трансформација није ишла само у једном правцу – један је водио ка огољавању наративних елемената, а други ка превласти дескрипције. Дакле, фабула се редукује, распада на поједине мотиве или своди на само један, при чему се у првом случају елидирају сви експиликативни, дедуктивни елементи, везивно ткиво које од групе мотива чини заплет. Нема линеарног, новелистичког кретања које би водило кулминацији, кризи, већ скоковитог, акробатског кретања кроз причу, али и кроз простор и време. О мотивацији, каузалном или хронолошком реду, као и о психологији или анализи не може бити говора. Функцију коментара преузима сама композиција – утицај филма на наративну књижевност кроз потенцирање семантичких импликација монтаже такође је један од фактора који су одредили физиономију савремене кратке приче. У великом делу кратких прича нема ни карактера, ликови су, укључујући и приповедача који може бити и једини лик, само номинални носиоци радње или доживљаја. Остају симболичке кореспонденције, асоцијативне везе, при чему се аутори не устручавају од произвољности и херметичности, што причу доводи у близину парадокса или апорије. Незавршеност и незавршивост, ефекат „исечка“, одсуство разрешења, чести нагли, неочекивани, парадоксални преокрети на самом крају и сл. чине да се формални завршетак приче доживљава као рез, као одустајање од разумевања и тумачења претходно испричаног. Даља последица тога је иронија која је у краткој причи готово неизбежна. Због тога кратка прича може деловати као скица епифаније у Џојсовом смислу, и то у оба њена вида, као изненадно откровење новог кавалитета, новог смисаоног момента у неком предмету, појави, лику или у самом чину перцепције. Основ кратке приче је неко свакодневно искуство, тематизовано у свој својој, огољеној баналности, хиперболисано до фантастичних и/или гротескних размера или отворено ка низу симболичких импликација. Кратка прича јесте детаљ или тренутак, магновење. Овакав редукционистички приступ теми условио је да се у последњих неколико деценија у науци о књижевности говори и о могућности даљег жанровског диференцирања и о увођењу новог термина – мини приче.
Епистемолошке и феноменолошке претпоставке кратке приче чине разумљивим њену популарност у 20. веку. – субјектив- ност, редукција, ограниченост, непоузданост и несигурност, тематизација одсуства и празнине, тако да приче не може бити израз неког (са)знања или става, већ израз слутње, зебње, егзистенцијалне узнемирености и других сличних доживљаја које је тешко, ако не и немогуће, објективирати. Због тога је питање перспективе, тачке гледишта, наративног посредника кључно за разумевање кратке приче. У краткој причи се изабрана тема, приказана ситуација или лик не осветљавају из више углова, не исцрпљују, већ се смо наговештавају – још је Чехов говорио да је … у краткој причи боље рећи мање него сувише. Кратка прича исцрпљује звуковне, симболичке и асоцијативне потенцијале речи, синтаксичких склопова, интерпункције и тим својстви- ма остварује лирске квалитете. Невербална атмосфера коју производи слој звучања и ритам у краткој су причи битнији него у другим прозним врстама, а неретко су и основно средство остваривања естетског јединства. Често се наглашава да је јединство утиска (а не радње) основно начело кратке приче. Елиптичност, недореченост, минималистичака и афористичка обрада мотива без ретардација, реминисценција или експлицитних антиципација, без дигресија, мноштво места неодређености уводе јак емоционални и смисаони набој, интензивирају ритам и појачавају динамику⁴, чак и кад је она готово потпуно одсутна из самог наративног тока. Шта више метафора тока, која се сама по себи намеће кад се говори о роману или приповеци, у случају кратке приче најчешће је contradictio in adjecto. Краткој причи је примеренија слика мреже.
Фрагментарност и дисконтинуитет, често наглашена симболичност или митологизовање ликова и ситуација (највећи део кратких прича је апстрактан у смислу одсуства просторно-временских координата, По је користио термин «арабеска» који причу изједначава са апстрактном представом), склоност ка алегорији и параболи, али и фантастици и гротесци показују да је за настанак и развој кратке приче пресудна поетика романтичарске новеле као и романтичарска филозофија у којој је фрагемент(арност) основа постојања, (само)поимања, сећања и представљања, место сусрета коначно-присутног и бесконачно-одсутног, које и модерна кратка при- ча тежи да евоцира.
НАПОМЕНЕ: 1 Треба имати у виду формалистичке и структуралистичке доприносе теорији жанрова и врста који инсистирају на динамичности жанрова и жанровских система, чија стална трансформација и модификација онемогућује да се о поједином жанру или врсти говори уопштено, а историјски, ван конкретног многим факторима условљеног културно- историјског, књижевног и теоријског контекста. Упрошћено, свака форма током времена трпи мање или веће промене, ступајући у увек другачије односе са другим уметничким и разним неуметничким формама, задржавајући тек неколико нужних карактеристика чија је функција у сваком конкретном делу такође променљива. 2 О историји кратке приче, и као форме и као термина, види: Мирјана Поповић- Радовић, „О краткој причи“, Књижевна критика бр. 2, 1979, стр.7 – 27. Текст је део темата „Естетика кратке приче“ и користан за разумевање овог феномена. 3 Види прилоге Б. Метјуза и Е. Боуен у већ споменутом тематском броју часописа Књижевна критика. 4 … већ од наслова и прве реченице, догађај у краткој причи почиње да се развија, стварајући тензију која се продужава до последње реченице, не пружајући читаоцу емоционално олакшање и решење расплета. Бојана Стојановић Пантовић, Морфологија експресионистичке прозе, Београд, 2003, стр. 61. 5 Рут Ј. Килхенман, „Кратка прича“, Књижевна критика, бр. 2, 1979, стр.65.

На Конкурс за необјављену кратку причу Народне библиотеке Бор сваке године стиже све више радова. Међутим, из године у годину, број текстова који заиста јесу, типолошки, а не квантитативно, кратке приче не мења се значајно. Сазнање да чак и они који претендују на назив писаца кратких прича немају јасну представу о природи ове форме, подстакло нас је да покушамо да је осветлимо, и то и из теоријског и из стваралачког угла.
С једне стране нудимо сажетак теоријских напора да се одреде типолошка својства кратке приче, границе њеног простирања на мапи прозних облика, без претензија да сасвим исцрпимо опис њене структуре и њену историју, а са друге – ставове и полазне претпоставке аутора – писаца кратких прича.

Шта је за Вас, као аутора, кратка прича и по којим је елементима препознајете ?
Који моменти одређују да се одређена прича, идеја, тема, обликује у кратку причу?
Да ли, по Вама и за Вас, постоји парадигматска кратка прича или аутор чије би приче могле бити по етички „модел“?

Давид Албахари: За мене, кратка прича је све, односно, све може да буде кратка прича. Једино је одредница о дужини нешто што треба поштовати (иако ни ту не постоји сагласност о томе када кратка прича прелази у приповетку) јер после двадесетак страна тешко је говорити о краткој причи. Могло би се, наравно, рећи да се кратка прича првенствено бави једним издвојеним, преломним тренутком у животу и судбини неког лика, али тиме се бави сваколика књижевност, па и роман (што је још једна потврда да дужина остаје као пресудан фактор у дефнисању прозних облика). Међутим, главни квалитет приче је њена способност да говори оним што није рекла, односно, да објашњава одузимајући од целине (а не додавањем целини као што се ради у роману).
Не постоји само један парадигамтски модел или аутор кратке приче, већ више њих. На пример: Борхес, Сингер, Бартелми, Кафка, Еркењ, Кортасар… Свако од њих је развио препознатљив модел и сваки од тих модела представља суштину кратке приче.

Бранислав Бане Димитријевић: Кратка прича је у свом основном значењу прича у којој се ради о једном догађају, заснованом на неком проблему или сукобу, а коју писац износи читаоцу од њеног (не обавезно правог) почетка па до самог краја, и то на најрационалнији могући начин. Писац обавезно разрешење износи на самом крају приче, често баш у последњој реченици, а у међувремену се труди да га на што бољи начин сакрије од читаоца.
Не пишем често класичне крат- ке приче, само онда када тема коју обрађујем захтева баш такву форму, али могу да кажем да ми притом њено брушење увек представља прави изазов и добру вежбу за постизање списатељске дисциплинованости. Лично ми више одговара да у причи дам себи већу слободу за разна скретања са главног пута, да пратим споредне идеје, реминисценције и асоцијације, што кратка прича не трпи.
Готово и да нема озбиљнијег прозног писца који се није опробао и у краткој причи, али ми се чини да се најзанимљивија остварења могу наћи код аутора детективског и посебно жанра научне фантастике. Препоручио бих читање кратких прича Реја Бредберија који је у томе достигао готово савршенство, и Вилијама Саројана који пише мало разбарушеније, тј. често одступа од класичних образаца, али плени својом топлином, духовитошћу и дубином порука.

Радиша Драгићевић: Одлучујући да се (након почетног опредељења ка поетским конкурсима) посвети неговању форме кратке приче, Народна библиотека Бор је изабрала задатак вишеструко тежак: како за ауторе и потенцијалне читаоце, тако, пре свега, за себе. Притом је, погрешно или стимулативно, одступила од чврсто прописаних норми и дозволила слободу ауторима, бирајући тако између могућег квалитета који проистиче из таквог одабира и ненарушавања скучености основних правила фор- ме. Суд који треба донети свакако није ни лак ни једноставан. Приче, које су у протеклим годинама пристизале на конкурсе, јесу резултат тренутног (одазваног) квалитета и мера ауторске успешности, али и мера успешности промотера и из- раз оправданости тог чињења.
Наравно, неки слични конкурси у Србији имају прецизније и чвршће омеђане стандарде (до одређеног броја нормираних страница, редова, или, чак – часопис Акт – до 72 речи!), али су и њихови резултаи слични.
Као што свака уметничка творевина, било да се ради о филмској, ликовној, музичкој, у овом случају, књижевној, има свој профил − тако је и случај са кратком причом. При томе, у узајамном односу мора да постоји уједначеност (као на тасу ваге) аутора и публике: ако је ауторски квалитет у успону, расте и број читалаца, и обрнуто. Може се рећи да краткој причи, правој краткој причи а не анегдоти или цртици, преферира у књижевном смислу образованија читалачка публика која уме да чита између редова, и која уме да у тих неколико наоко штурих редова препозна, као са тесног прозора на мансарди, сву ширину космоса што је писац одшкринуо пред њом. Тиме је задатак писца и тежи, а одговорност пред читаоцем већа.
Врло често, како код књижевних критичара тако и код самих аутора, има мишљења која кратку причу (као и афоризам) омаловажавајући шаљу на маргину књижевног стваралаштва, проглашавају недостојном књижевном работом.
Искуством писца, ако себи могу да припишем такав епитет, не бих се баш до краја сложио са тим: пре бих рекао да таква оцена има упориште у досадашњим достигнућима ове незахвалне књижевне форме и, пре свега, у олаком “стваралачком” приступу “аутора” неспремних (немоћних) да се дохвате обимнијих форми, али спремних на овакво писање без познавања његових основних постулата.
На крају, и песма, ипак, нема омеђење и, упркос тврдњи Чарлса Симића, не мора да буде целина на једној страни, затворен круг; песма може да се разграна у циклус, може да нарасте у складно и кохерентно обликовану обимну поему; приповетка и роман још мање познају границе такве врсте. У свету, а нарочито у времену које нам је дато да у њему будемо, у живљењу које нам је савременошћу наметнуто, изразите су тенденције сажимања; од вишедневних путовања од места до места до кратког авионског прелета, од претоплих дугих љубавних писама до прагматичних SMS порука; и најсавршенији уређаји се од величине собе претварају у оне ве-ичине шибице – притом, не само да не губе ништа од свог састава већ су све ближи савршенству – па се то може рефлектовати и на савремену књижевност, на прозу. И на форму кратке приче.
Наравно, они који од тих великих кутија направе те савршеније шибице, претходно и проникну у већину њихових најскривенијих тајни; од куће знања начине зрно мудрости.
Па зашто то не би био случај и са кратком причом?
И у том смислу, завршавам са једним афоризмом који сам, недавно, склепао:
Благо онима који умеју да напишу афоризам од једне речи.
Они знају шта је увод, разрада и закључак!

Саша Д. Ловић: Кратка прича је књижевна форма која треба, без сувишних информација, разног кићења стилским фигурама и једном једноставношћу да пренесе поруку и да да смисао догађају, стварном или фиктивном. Она треба да се одликује једноставношћу – у првом делу који је сам по себи прича ваља одговорити на питања ко?, где?, када?, како? и зашто? – да би се тиме увело у други део који је обрт и који објашњава зашто је писац имао потребу да исприча баш ту причу.
Када бих морао да именујем писце који су, по мом недостојном мишљењу, аутори правих кратких прича били би то Сава Дамјанов, Тиодор Росић и − или Владан Матијевић. Међутим, ту је и Бохумил Храбал који је од кратких прича створио романе.

Едита Цоловић: Као аутора уопште ме не интересује проблематика дефинисања кратке приче. Том формом се служим готово интуитивно, јер највише одговара мом сензибилитету. Нема доброг рецепта за прављење добре приче, посебно кратке. То је просто тренутак епифаније. Парадигматски „модел“ не може да постоји: било би то бесмислено. Постоји само узор којем се аутор диви, али који аутору служи као путоказ ка сопствемном идентитеу.

Милен Миливојевић: Кратка прича се од оне која није кратка разликује по томе што је кратка. Све остало могло би бити исто као и у свакој приповеци, само знатно редукованије, сведеније.
Нисам сигуран да писац има две верзије исте приче, па ако се, из неких разлога, одлучи да пише кратку причу, он сажима ону дужу верзију, а ако се одлучи за дужу верзију, онда „развија“ кратку причу (новим ликовима, новим епизодама и низом рукаваца који „употпуњују“ причу). Писац пише онако како осећа или мисли да треба, а по завршетку тог „посла“, види се да ли је прича „кратка“ или „дугачка“. Он их чак и не сврстава у те (нити у било које друге) категорије. Тиме се баве критичари, аналитичари, књижевни историчари, чланови жирија, читаоци…
Једно време је за кратку причу (а можда је то још увек тако?) постојао и назив – новинска прича. Новине, наиме, „не трпе“ никакве предуге текстове, па ни приче. Неки листови имали су и конкурсе (чувени су Политикини конкурси, али не само они), који су подразумевали краткоћу приче, како би она могла бити објављена у листу. (Часописи само нагињу краткоћи, али подносе и дуже приче, док се књижевни листови, као Књижевне новине, на пример, понашају као и дневне новине.)
У последње време има и конкур- са (и то, кажу, успешних!) за тзв. „мини причу“ чија дужина не прелази ни пола шлајфне (14−15 редова куцаних на већ анахроној, писаћој машини). Ове се приче, вероватно, не уклапају у теоријске дефиниције, за које, међу нама буди речено, писци никада нису превише ни марили, а неки су се и свесно трудили да одступе од њих.
Обрасци и модели? Огрешио бих се о Михајла Пантића ако га не бих поменуо, али не као модел, него као писца који пише добре приче које нису дуге (и који ми је, тренутно, „најсвежије“ читани писац).
Иначе, ни строгих правила, ни правих модела – нема.

Горан Миленковић: Данашња жанровска свест у теоријском смислу претежно је против есенцијалистичког описивања жанровских модела. У практичном и оријентационом смислу (регулација моћи у жанровском систему, продужетак деловања научног система, образовни и васпитни систем, жанровски конципирана књижевна такмичења итд.) а под изговором да је „већина читалаца свесна категорије жанра и да се по том претходном појму управља у читању“, функционише тако што ипак, унапред се ограђујући од традиционалних непокретних видова номенклатуре, види своју добит у могућностима описивања и разликовања, поводећи се за ограниченом илузијом стабилности синхроних система и њиховом релативном употребљивошћу. У овоме „сада, али не и касније“ види се прагматичност, практичност, али и краткотрајност тако моделиране архитектуре. Дефиниције типа „кратка књижевна прозна фикција“ (Allan H. Pasco, 1991) покривају ову другу страну, водећи рачуна, између осталог, и о дугом ходу историјских жанровских мена. То што се у њима данас не може довољно јасно препознати модел савремене кратке приче не значи да то неће бити могуће већ сутра, када доминантно обележје постане нпр. обавезно присуство два супротстављена лика или дијалог или обавезно присуство ритма, и када се сагледају све заједничке особине прича створених у времену (недовршен жанр не може бити есенцијалистички описан, нити жанр којим се описује то може бити). То такође не значи да то заиста јесте дефиниција жанра, већ пре „искушавање“ њеног постојања уопште, и смештање између немогућности и сврсисходности.
Подсетио бих овде, радије но да понављам већ речено, на пар занимљивих тренутака у историји такмичења за најуспешнију кратку причу које организује Народна библиотека Бор.
Први је везан за регулисано скраћивање дужине пристижућих текстова прича (од неограниченог на три странице), што говори о неколико чињеница: прво, да постоји практична свест о жанровском систему, јер се ради о конкурсу са жанровским а не стилским обележјима, друго да постоји (макар и несвесна) теоријска свест о најбитнијим особинама кратке приче (краткоћа, Paul Zumthor: „What happens because short stories are short?“) и зависности њеног унутаржанровског система од надолажења и продирања скрајнутих жанронских типова (епитома, афоризам, епиграм…), са једне стране, и недефинисана свест, са друге, која пише и шаље на вредновање повести, дневничке записе или политич- ке фељтоне и новинске цртице…
Друго је везано за поменуту свесност читалаца о лику жанра: доминантна „већина читалаца“, која за конкурс пише кратку причу, од елемената поменуте „дефини- ције“ губи бар један: прича ограничена дужином изнова бива нпр. исповедно-мемоарска (последица институционализованог књижевног образовања које често заувек престаје с нижом матуром) и губи статус фикције, те се наводна жанровска свест никако не може да потврди у пракси – ту се пре може говорити о функционалној терапеутској и реторичкој несвесности; модерне кратке приче, коју је уводничарка описала у предлошку анкете, го- тово да нема, па се критеријум конкурса, жанровски критеријум (иначе, да проблем буде већи, у времену нестабилан) доима као репресиван према учесницима конкурса, тежећи ка томе да угуши и преусмери њихову приземну и делатну животну патетику. У том смислу се запажа и тежња ове анкете да (поред оне елементарне да је пут до знања пут учења) мањинска жанровска свест своју репресивност смањи квантитетом (раширеношћу) и квалитетом књижевне наобразбе. Питање је да ли ће ови гетеовским речником осликани конзументи ниске истинитости и вероватности имати воље и снаге за такав један чин. А и разлога. Два света, који се и не додирују, један високо позициониран у прошлости и сили књижевности, други ниско позициониран у огољеној емпиријској стварности и простој природи света и личности, можда ће се сусрести, и исход ће у сваком случају бити близу пораза првог, који је силом натерао инерцију да буде слободна. Уосталом, слобода није по сваку цену бити једнак јединици мере. Као што ни образовање не може да буде не бити у могућности да се та јединица достигне. Неколико, али тек неколико производа овога конкурса налазе се у средини, у додиру између тих двеју граница.
На крају, наравно, нећу упутити на репрезентативни модел или аутора, већ тек на скоро поново читану Борхесову кратку причу „Лутрија у Вавилону“. Крешчендо ове приче позициониран је у саму њену средину, да би се накнадно понављао као напев у низу паралелизама међу којима нема високе тензије. Хаос, случај и наратор који из њих прича причу, док се читалац одмара од вртоглавих обрта.

Једно мишљење на „Један покушај дефинисања поетике кратке приче“

Затворено за коментаре.