Милен Миливојевић

(Живко Аврамовић, Светлост вара реку, Тимок, Зајечар, 2005)

Поезија Живка Аврамовића, настала из бурних и дубоких емотивних доживљаја, преноси таква осећања и на читаоца. Емотивно и мисаоно приступачна и присна, она изазива и на разговор о свом обликовању, о поетским закономерностима, о складу делова и целине.
Књига Светлост вара реку, иако тематски на први поглед разноврсну, чини јединство љубави, родољубља, завичајних мотива… Аутор то постиже јединственим стилским поступком, при чему то јединство не нарушавају ни римовани ни неримовани стихови, неуједначена метрика стихова или, чак, и један прозни лирски запис. Све је то објединила иста песничка рука, душа и мисао Живка Аврамовића.
Средишњи мотив ове књиге је љубав у свим својим облицима – према женској лепоти, завичају, домовини, другу, пријатељу, учитељу, песничком сабрату… То се истиче и вештим компоновањем народне лирске песме „Јарко сунце иде на конаке” (наведене као мото целе књиге) са циклусом љубавних песама (који је тако и насловљен: „Љубавне песме”) од којих је из завршне песме наслов позајмљен и за књигу. И наслов уводне народне песме („Јарко сунце иде на конаке”) упућује на наслов књиге („Светлост вара реку”): сунце – светлост.
Други вид композиционог сагласја представљају посвете песама. Нису све, али су скоро све песме неком посвећене – или насловом, или посветом испод наслова, или самим садржајем. Од педесет песама (без уводне и завршне) само седамнаест није ником експлицитно посвећено. Први циклус („Песници песнику”) садржи седам песама (разних аутора) посвећених Живку Аврамовићу, а последњи („Обраћања”) сачињен је од песникових обраћања десеторици песника. А ни остали циклуси не мањкају посветама, посебно песницима: „Сељанка” Зорану Вучићу, циклус „Минијатуре” почиње песмама посвећеним Ини Поповић (која је, иначе глумица, писала само минијатуре), затим Сергију Лајковићу, па онда „Ноћ” песницима Младог маја, „Гамзиград” Срби Игњатовићу, „Мозаик” Љубиши Рајковићу Кожељцу. То што Живко Аврамовић не може без песме и песника, не би било довољно да и поезија не може без њега – кад овај аутор не би имао поетски зрела остварења.
Композиционо јединство постигнуто је и уводном и завршном песмом. Уводна је (већ помињана) народна лирска песма, чијег аутора, дакле, не знамо, али је могуће да их је било и више (па зато такве песме и зовемо народним, а завршну („Крв мака”) такође није написао аутор ове књиге већ још двојица песника. Та нит „позајмљених” (условно позајмљених) стихова провлачи се кроз целу књигу: од народне лирске песме, преко „Тугованке за Вером Павладољском” Матије Бећковића (којом се завршава Аврамовићево обраћање овом писцу, а није случајно ни што је ова песма никла из превелике Бећковићеве љубави) до завршне „Крв мака” (која је и замишљена као заједничка песма тројице аутора).
Све то говори о озбиљном поступку у уобличавању ове књиге која, због тога, и није само збирка, него јединствена, кохерентна, целовита књига песама, са чврстом и ненарушивом концепцијом и јединственим и снажним мотивским и свеколиким поетским изразом.
У таквом присуству сасвим је нормално што је аутор посегао и за неким својим песмама већ објављеним у претходним књигама. Те песме чине складну целину поетског исказа књиге Светлост вара реку. Од првог до последњег, стихови у овој књизи теку као река, а песник нас ниједном песмом, ниједним стихом, ниједном речју није преварио. Нити је изневерио себе.
Једна песма
Живко Аврамовић је у књизи песама Светлост вара реку поетски разноврстан, а ипак доследан и мисаоно јединствен.
„Радост је наше певање”, констатује Аврамовић у песми „Побећи у сан”, да би то поткрепио и у првој песми (посвећеној Срби Игњатовићу) у циклусу „Обраћања” стихом „ми се бранимо певањем а не погле дом звери”. Радост певања влада и у двема песмама („Запис о Станка-Авраму” и „О комшији деда-Пери”) о двојици ратника који нису само ратници, но и љубавници.
Иако у седмој песми циклуса „Љубавне песме” јадикује:
„речи су немоћне
да казују лепоту”,
песник се у читавом низу песама циклуса обраћања” ослања на речи:
„свико си на речи као гора на ластавицу”,
„нека праве речи поново засветле и окрилате
јер једино оне могу да нас уздигну и схвате”,
„над списима и тајном папира
треба пронаћи реч што мозак испира”,
„Сазнао сам да су језик
и хлеб човеку храна насушна, жеђ неугашена”.
Ова ерупција не би избила из песника да није речи, „јер једино оне могу да нас уздигну и схвате” и јер једино њима песник може бити схваћен. Коначно, песник објашњава свет речима, ма колико свет био необјашњив („свете необјашњиви”, обраћа му се песник у тринаестој песми „Љубавних песама”). Зато, ваљда, у другој песми циклуса „Тражења” исписује и ову строфу:
„од безумља треба створити јасику
помиловати булку када зове тебе
умирати с песмом живети у језику
оставити запис да у амбару озебе”.
Контрасни и, наоко, контрадикторни трећи стих „умирати с песмом живети у језику” можда понајбоље слика унутрашње стање заљубљеног песника који то, уосталом, наставља и у „Писму Марији из Гамзиграда”:
„Марија трава ме претвара у крв и пену
слушам музику и осећам немоћ времена
љубећи твоја бедра и повампирену сену
дражесна си и шкрта опорог ти семена”.
Овим стиховима претходе они из „Љубавних песама” који као да су увод у Гамзиграђанку Марију:
„кажи кад једном с јесени
колико грлица у ходу кријеш
колико музике под језиком
кажи”,
„за твој поглед
измислио сам омчу”,
„песмо змијолика
водо распевана
подари нежност
овој врелој трсци”.
А та трска, мислећи на грлицу, на музику под језиком, чији скривени поглед се једино омчом може ухватити, пева непосредно после тога у песми „Док је Тимок”:
„док је Тимок протицао крај селишта
док су пси на звезде лајали бесно
обилазио сам наша љубавна попришта
на овој земљи у простору ми је тесно”.
Тескоба изазвана тим љубавним чудом изазива и оваква расположења (у песми „Прекор”):
„дође ми да ти пишем да те спомињем
као што трава спомиње твоје име
дође ми да те кунем да те опомињем
и више да ти не поклањам чудесне риме”.
Наравно да су и ови контрасни стихови јасни свакоме ко је био заљубљен и ко је осетио хаос овог најдивнијег осећања. Отуд Аврамовић (у песми „Сонет”) и каже:
„Ништа мудрије но кад хаос влада
у шуми у простору снова и предела
ништа светлије док рањава ме стрела
и док звезда ноћас на дланове пада”.
Ништа нормалније него да се сав тај хаос овако среди (у песми „Светлост вара реку”):
„опкорачујем и свлачим твоја пераја од свиле
у доба слаткопитости и балвањењу таласа
трагам ти безобличја пуста кореним ти жиле
и гледам те као пупољче коме нема спаса”.
И кад га надахне мотив родољубља, Аврамовић се опет приклања речима, језику, песми. Такав је циклус „Одбрана” у коме се, у песми „Атарска”, налази и стих: „ја земљи поклањам себе и певам оде”.
У циклусу „Минијатура”, у првој песми посвећеној Сергију Лајковићу, налазимо и ова два стиха:
„само сам наслутио истину
и заволео враџбине и речи”.
Зна се, притом, да враџбине, ма колико садржавале и многе друге елементе, никако не могу без речи.
Речи, речи, речи.
Ма о чему певао, Аврамовић има у виду и књижевност као уметност чије су једино средство изражавања-речи. Његова прва, трећа и четврта књига (Постојбина 1987., Делијованом ка увиру 1996. и Изабране и нове песме 1999.) почињу истом песмом под насловом „Речи”. Те песме у књизи Светлост вара реку нема, али се о речима, видно, говори у великом броју песама. И то увек ваљано, промишљено и осмишљено, тако да то никако не делује, нити јесте – наметљиво. Уосталом, прва Аврамовићева збирка зове се „Постојбина”, а прва песма у њој – „Речи”. Аврамовићева постојбина су, дакле, речи. А ако се под Аврамовићем подразумева песник (а он то већ осведочено јесте, како су константовали и угледни српски књижевни критичари), долазимо до потврде већ знане чињенице – постојбина свих песника јесу речи. За Аврамовића, међутим, речи су више од онога чиме се пишу песме. Његов први стих прве песме у првој књизи гласи: „речи напуштају књиге”. А куда ће из књига? Враћају се животу. Тако се у свим Аврамовићевим књигама, па и у овој о којој говоримо, преплићу живот и поезија до потпуног изједначавања. Овај песник то чини посве мудро. „Код нас у Крајини”, каже он у циклусу „Обраћања”, у песми у којој се обраћа Срби Игњатовићу, „најчешће певају сове”. А сове су симбол мудрости. Знајући да се мудрим постаје с годинама, Аврамовић у песми „Гамзиград” исписује и стих: „Од времена нико мудрије не уме запевати”.
Зато, ваљда, тек кад је постао мудар, Аврамовић пева и о оном чега се сећа. „Сећања су ми драга. Без њих не би било просутог мастила по папирусу. Не би било папируса”, пише у лирском запису „Уместо једног писма”.
Књига Светлост вара реку преплављена је именима људи (којима су песме посвећене или о којима се у њима говори) и свима препознатљивих места, посебно у Тимочкој крајини, као и шарбановачких микро-топонима. Циклус „Из летописа шарбановачког” почиње сонетом „Пунџил-поток”, а његова прва строфа гласи:
„стасала са мном та река то море
поток што се улива у моју кост чеону
буди птице и дозива заспале зоре
видите ли оне двери и кулу ону”.
Свеједно да ли је овде реч о сећању на машту или о сну у коме је песник стално. Пунџилов поток је Живков најужи завичај и наравно да тај поток може бити и река, и море, а засеок са истим именом пун двери и кула.
„Кад не буде сунца неће бити мене”, пише Живко Аврамовић у песми без наслова на 35. страни. Ако је сунце извор живота, јасна је дужина песничког (и песниковог) века. Уосталом, и стари Латини су говорили да је уметност дуга, а живот кратак.
Зато ми се чини да је цела ова књига од 52 наслова песама – једна песма. Или сам је ја тако прочитао.

Штампај (пдф)