Ана Јанковић

Народске песме

Читање збирке која семантиком свог наслова асоцира на једну нарочиту врсту поезије, утемељену у нашој књижевној традицији, код читаоца може да изазове неку врсту тзв. изневереног очекивања. Поступак који, иначе, није редак у књижевности. Дакле, ово нису песме писане по узору „на народну”; то су песме чији су мотиви проистекли из свакодневног живота, живота који незаустављиво пролази, а који Бранислав Бане Димитријевић успева да својим стиховима на моменте заустави и забележи. Ономе ко је прочитао његове претходне две збирке песама неће промаћи утисак да аутор није изменио основне црте свог поетичког оквира, иако је извесно време протекло од настанка, могло би се рећи „младалачких” песама из прве збирке Кишобран и шибица (песме објављене 1998, али настале знатно раније), до ових потоњих, „зрелих”, објављених у збирци Народске песме. Начин говора, поступак грађења слика и још неки детаљи песничке „технике” остали су исти. Промењене су само песникове теме, и то зато јер се, с годинама, променила и пишчева свакодневица, тј. детаљи његовог свакодневног искуства. То што се овде истиче његова склоност ка свакодневном, не би требало схватити као приговор. Напротив. Добар песник из готово сваке ситуације, па чак и оне која на први поглед изгледа сасвим обичнo, може да сачини мноштво мотивационих низова и од тога направи добру песму.
У том смислу занимљива је песма „Слепић и славуј”, у којој Рака Слепић (измишљено име, стваран лик) у надахнутом монологу критикује прву збирку младога писца – славуја (ко ли је то?): Занатски гледано / Ово је савршенство / Перфектан стих / Ритам и рима / Кад се таленат делио / Ти си имао среће… Али: …Песма не сме да тече / Попут воде / Не сме да звони / Мора да се тумба / Без правила… А онда / Ту је и питање идеје / А ти си ту сасвим / Танак / Код тебе врца љубав / Лепота жене / Емоције / Прелепе слике / Из живота / Нема метафизике / Ни за лек / А шта је песма без тога / Шта је уопште човек / Нигде не постављаш питање / Природе Бога / Порекло / Постање света / Добро / Нико од тебе одговор / И не очекује…
О песничком „занату” (како воли да назове технику писања поезије), Бранислав Димитријевић је више пута отворено писао у ранијим бројевима Бележнице, истичући искреност као кључну ствар у писању. Писање, не само поезије, већ и прозе, увек је мање или више успешан покушај да се ухвати и забележи нешто искрено, нешто стварно. Лажи се на папиру виде, неискреност, као лоша карактеристика, брзо бива раскринкана, а неискрени поета, уста пуних „Сизифа и Еритреје, природе Бога и постанка”, намах и без пардона завршава са етикетом „обичног посранка у егзалтираној дијареји” („Бард”). Посредно, инсинуацијом, овде се само донекле увијено (Бор је мали град, сви културни посленици, а и они који то баш и нису, међусобно се познају), али оштроумно, на примеру самопрокламованог барда, назови величине, духовито наговештава оно што се изричито не казује. Можда ће Бане Димитријевић то сматрати претераним, али ја бих рекла да се песме „Бард” и „Слепић и славуј” могу прихватити као његове „програмске” песме: Никада нећу бити бард / Он носи браду / По којој је попадало иње / И пуши чибук или лулу / Сања о Фиренци и Монмартру / И држи лекције своме граду / У ком се књижевност свела на нулу и пише је свак… / …Никада нећу бити бард / Јер он је стар и кад је млад / И на све гледа са висине… / …Никада нећу бити бард / Јер он је писао једном давно / У време славно и узвишено / Док су и други писали барди / О Сизифу и о Еритреји / Природи Бога / И о постанку / Није се бактао с обичним стварима / И са свакодневицом…
Никада не падајући у (за многе магично привлачне) замке ларпурлартизма, Бане Димитријевић песме није писао тек да би их написао; на писање га је увек наводио неки снажан порив да каже нешто важно, што се не може прећутати, јер и прећуткивање и заташкавање воде ка неискрености. Отуд, како сâм каже, то грозничаво записивање песама свуда и у свакој прилици, на салветама, новинским маргинама и другим папирићима. Свака од тих песама је носилац одређеног ауторовог става; можда то нису увек (о)поруке од неког ширег значаја, али су за њега од животне важности. Ако се пажљиво прочитају све песме у овој збирци, схватићемо да итекако „стоји” она ауторова опаска из предговора о дежурним критизерима; поруке неких од ових песама стварно могу да разумеју, разазнају, само они „незлобиви”, чиста срца, који умеју да се насмеју и другима, али и себи. Искрен када пише о другима, у томе је бескомпромисан и када пише о себи, јер он воли да га воле, мрзи да га мрзе, скроз се смрзне на критике, а од среће му потеку бале када га неумерено хвале („Ево на пример ја”).
Зар нисмо сви такви, само то нећемо да признамо? Кобајаги пишући о другима, он у ствари пише о себи; из његових стихова, као на опрузи из кутије, искачу ликови, говоре, смеју се, јадају… Из њихових исказа, али и ауторових у 1. лицу, искачу ту и тамо извесне сентенце које би се управо могле дефинисати као један нарочити поглед на свет, нарочит јер је близак и пријемчив тзв. обичним људима, од којих многи, често, у разним ситуацијама, саму основу живота схватају у смислу „ма, нек иде живот, само једном се живи и мре”. Тако Станоје Савић, (а чврсто верујем да и аутор тако мисли) у „Испраној песми”, након испирања желуца услед претераног јела и пића каже: …Ал да вам кажем само / Да ми није жао / И опет би се с Племенку очукао / Па макар ми опет прали желудац / И са Дунав и са Саву / Па макар изгубио главу / Ал нек се зна да сам ја / Станоје Савић / И све што уз то иде / А не неки прцифутер / А ови што се ране / Са џем и путер / И опијају се од чаја / И што обневиде / Кад помалко грицну од јужно воће / Могу да ми изеду… / Које оће.
У књижевном опусу Бранислава Димитријевића нема неразумљивих песама (ни прича), али је и мало оних разумљивих „из прве руке”, а које не захтевају поновљена читања. О њима треба размишљати. Он у својој поезији и прози, али и у неким својим текстовима есејистичког типа, очигледно заступа тезу да је само оно што је једноставно – лепо и да је лепо само оно што је у својој основи једноставно, искрено, без фолирања, непотребног афектирања. Све остало вређа озбиљног читаоца. Тако Рака Слепић, тај „неспорни песнички ауторитет”, овако „храбри” младог писца: …Укратко / Песме су ти лепе / Са срцем / И добро написане / И то не ваља / То свако уме / Праву песму нико / Из прве не сме да разуме / Такође ни из друге / Тек после трећег пута / Читалац може да дође / До мутне идеје / О чему се у песми ради… Добар писац пише оно што живи, све остало је фарса, пад у сувишни „академизам”, робовање неким строго утврђеним естетским мерилима и формама што неминовно доказује недостатак оригиналности, подражавање узорa, често и стваралачку немоћ. Код Банета Димитријевића тога нема, као ни сувопарности, бесмислених метафора и будибокснама језичких структура, нема квазиуметничких пренемагања и кукумавчења; нема „индиго-принципа” – преписивања и угледања на друге. Он пише и живи у складу са својим бићем и околином и зато он све призоре и сцене и све што је наумио саопштава без напора. Он пише тако да га свако разуме. Зато су песме из ове збирке „народске”. И не само оне.
Уносећи свеж дах једног потпуно непосредног виђења света, он пажљиво бира и обрађује углавном актуелне теме у којима се огледају мање или више непосредне алузије на стварне догађаје или ликове од којих се неки могу са лакоћом препознати, иако их аутор не именује. О неким људима пак, говори директно и са нескривеним задовољством пише њихова имена, наводећи тако и самог читаоца на помисао да се ради о људима који су му драги и које необично цени (мудри „филозоф” Мика Кенац са својом теоријом да се сваки мушкарац, ја додајем прави, рађа равно пет пута, а умире само једном, затим поменути Станоје Савић, „цар лова и риболова”, стварне су личности). Њима је недвосмислено одао пошту и у самом предговору, рекавши: Сви ликови, дакле, у овим песмама, су стварни и мени драги људи. Неки од њих су умрли, али је већина, срећом, још увек жива. Некима сам задржао стварна имена, јер су то заслужили, док су код других она, из истог разлога, промењена. Та актуелност се може схватити и као готово потпуна повезаност ових песама са временом и средином у којима аутор живи. То се једино не може рећи за песме „На ливади” и „Крушка”, у којима се, можда, најбоље види још једна особеност стваралачког поступка Банета Димитријевића – његова склоност ка лирској нарацији. У овим песничким приповестима (личе на мале приче), преовлађује нарација, једноставно казивање, али крајње лирски интонирано. У овим двема песмама има знатно више емоција него у осталим песмама ове збирке, али без сувишног заноса и патоса. У њима су, у сетним сећањима на детињство и младост, испевани стварни догађаји у којима су главни актери у једној песми деда по оцу, а у другој деда по мајци. Не вреди их препричавати (имају фабулу), нити наводити фрагменте истргнуте из складне целине; треба их прочитати.
И, коначно, треба још рећи да је песнички говор, не само у овим песмама, већ и у осталим, не само ове збирке, већ и у претходним, једна потпуно повлашћена и код овог аутора непроменљиво добра категорија. Песнички језик Банета Димитријевића је близак колоквијалном говору урбане средине улица и паркова, солитера и хаустора. Тај језик је свеж, жив, сочан и метонимичан, одлично је средство да се и директно и индиректно, низом асоцијација, успостави веза између моћне и непредвидиве логике аутора, иначе пажљивог и „сурово реалног” (како сâм за себе каже) посматрача, и читаоца. Такав његов песнички језик, једноставан, разумљив, питак, права је удица, мамац за читаоца. Његове песме углавном немају строфичну организацију; стихови се нижу један за другим, различите су дужине, без графичког размака, или се чак, што је и чешће, некако слободно, вођени неким унутрашњим значењима, групишу у издвојене фрагменте који се не могу сматрати строфама. То су слободни, развезани стихови, углавном ослобођени риме и зато су веома налик свакодневном говорном језику, од кога их ипак раздваја поетски тон и честа опкорачења и неочекивана одступања од ритма. Зато су ти стихови складни и звучни, пуни неке унутрашње музике, са честим гласовним понављањима (навешћу само ово као пример: И мрзим да ме мрзе / Наскроз се смрзнем / На критике; као да се стресао од непријатности и рекао бррр!, зар не?), која управо појачавају експресивност песничког језика.
Иако се смрзне на критике других, Бане Димитријевић је сâмом себи најбољи и највећи, најстрожи критичар. Он је искрен и према себи самом, а ко је такав, зна да пред собом ништа не може сакрити. Зато он своје стихове стално дотерује, пажљиво бира речи. Иако на први поглед не изгледа тако, ту ништа није препуштено случају. Овде нема сувишних речи – таман колико је потребно. Ко га познаје – зна, ко га не познаје – прочитаће у песмама: он је „мудрац” и „филозоф” и у поезији и у стварном животу; он не крије своје знање о појавама и људима, стално тежи да то нешто „своје” дода свету, па непрекидно посматра, мери и премерава, али воли да изгледа обичан, непосредан и срдачан, воли и да су му песме такве. И јесу.
Можда је мом добронамерном читалачком оку нешто и промакло, али усуђујем се да верујем да ови стихови неће доживети судбину многих песничких заноса краткога даха.

Штампај (пдф)