Милен Миливојевић

Јелена Радовановић, Ситне изнутрице, Бранково коло, Сремски Карловци 2002.

Нова књига песама Јелене Радовановић (Бор, 1972) Ситне изнутрице, у издању “Бранковог кола” из Сремских Карловаца, у многом погледу представља наставак њеног песничког првенца (који је, под такође необичним насловом Повремени прекиди са зујањем, као победник на конкурсу “Дисовог пролећа” објављен пре две године у издању Градске библиотеке “Владислав Петковић Дис” у Чачку).
За потврду песничког умећа кажу да је важнија друга од прве књиге. Прва се сматра важном зато што је прва, али тек друга може посведочити је ли реч о вредном аутору. Код Јелене Радовановић није се могло сумњати ни после прве књиге, а поготову то не може после друге. Сада је већ сасвим јасно да је реч о новом, оригиналном, аутентичном песнику снажног поетског израза, који никог не оставља равнодушним.
Јелена Радовановић је модерна песникиња по мотивима, по садржају, по приступу теми, по речнику (она се не либи да страну реч стави у наслов или да је употреби у песми, али чини то са дубоким поетским оправдањем). Она је по свим карактеристикама представник своје генерације, али говори у име свих генерација и пише за све генерације свога доба. Не само језиком, већ је Јелена Радовановић и начином размишљања показала у овој књизи да припада овом времену и својој генерацији. То је дух целе књиге, који се “најбрже” може видети у песми “Добровољни давалац крви”. А са каквом се иронијом и са каквом “личном дистанцом” односи према стварности (или можда према својим “бившим стварностима”) показују песме “Заклетва” и “Тест за полазак у школу”. “Школице” нису само дечија игра, као што ни песма под овим насловом није дечија, односно није за децу. Као ни “Шуге” или “Жмурке”, уосталом.
“Пихтије” су једна од духовитих парафраза рецепата не само за кухињске специјалитете, већ и за овај, овакав, садашњи живот. Ако ко не верује, може га уверити и “Акваријум”.
Кратка песма “Шетња” (а већина песама у овој књизи је таква) завршава се стиховима : “Увек уз мене профитираш / Као продавац свежег бола”. Чини се да је то мотив и целе књиге, односно да је у њој реч о свежем болу, само што Јелена Радовановић има снаге да се том болу подсмехне, да му се наруга, да га осећа “са дистанце”, да га слика и иронично. А све то она уме да уради добро јер зна шта хоће.
Ова поезија плени сажетошћу израза (отуд, ваљда, и наслов Ситне изнутрице), духовитошћу доживљавања и приступа, модерним сензибилитетом, јасном и концизном мишљу (“Петрификација”, “Табу”, “Закон лептира”…).
За разлику од своје претходне књиге, песникиња у овој обогаћује и форму. Поред тзв. слободног стиха, сада има и риме, од местимичне и спонтане до оне у песми ”Интацта” (која има четири катрена са укрштеном римом у дванаестерцу, са одступањем само у два стиха који имају по једанаест слогова).
Необично ломљење стихова, без поштовања изговорних целина, одраз је жеље за оригиналним ритмом песме и жеље да се стих завршава одређеном речју, без обзира на то што ће наредни стих почети енклитиком (“Амнезија”, “Вожња”…)
А да је песникињи стало до форме, потврђује и “Песма за Феђу”. њен први стих директно се наставља на последња два: “Слушај Феђа неђу више да се играм… / … Игри је дошао крај је л ме чујеш / Феђа?” Између та три стиха је садржај који их потврђује и оправдава, из којих је и проистекао.
Неке, пак, минијатуре само по форми, а неке и садржајем наликују и код нас све популарнијем хаикуу (“Закон лептира”, “Мртвац”…).
Ситне изнутрице представљају збир правих медаљона у поигравању језиком. Јелена Радовановић је мајстор за језичке бравурозности. Она успева да пронађе његове велике могућности, нијансе, скривене варијанте, да нас увуче у величанствену игру.
На први поглед су тешко схватљиви, или се бар таквима чине, потпуно необични, несвакидашњи, али маштовити и сугестивни (метафорични) епитети у “Чулним махинацијама”: округли глас, спори мирис, слан стисак, врућа тишина, зелени звук. Има и код Јована Дучића “слан и модар мирис пролетњега мора”, али ово код Јелене Радовановић је, ипак, нешто друго. њена цела минијатура (од пет стихова) само се од тога и састоји, на томе је заснована.
Уосталом, ову књигу није могуће ни читати (ни разумети), ако се нема у виду овакав (дакле, пре свега, неуобичајен) приступ језику као једином пишчевом средству изражавања.
Бор је са Јеленом Радовановић добио песника који није само “локалног” значаја (ни по мотивима, а посебно не по дометима), као што то у прози није више Радиша Драгићевић или у афористици Станиша Милосављевић или Милоје Ђуришић…
Зато Ситне изнутрице нису ситне. А о евентуалним недостацима неко ће други, ко боље види и више зна.

Штампај (пдф)