Ненад Максимовић

У страху да не престанем да је слушам, она је убрзавала своје излагање и збунила би се управо пред суштином онога што је намеравала да искаже, улазећи након необичне омашке у један нови тон, нову боју, неочекивано изокрећући претходну озбиљност, украшену суптилним и елоквентним речима, у неку врсту самоироније, или пре пародију самоироније, која је требало да ми стави до знања да она то намерно чини. Сваки такав свршетак сваке од тих њених малених представа изгледао је као некакав минијатурни кинески радио-апарат у функцији привеска за кључеве, и завршавао би се оном врстом смеха од које чујемо само: с-с-с.
Читавих пет месеци, из дана у дан, састајали смо се у том дворишту препуном хортензија, лала и хризантема, седели под столетним орахом у столицама од прућа, каткад би прошетали крај Тимока, или једноставно отишли и вратили се, колико да удахнемо свежину вечери, и она је за све то време понављала исту, добро познату представу. И најзагушљивијем мозгу у најтеснијој лобањи брзо би постало јасно да та девојка, чија манекенска лепота нагони на дисање пуним плућима, све време крије нешто. Из оне фиоке која се налази одмах испод речи, фиоке која се или заглавила или је заборављено да се затвори, тек би наједном искочио незвани кловн и њене крупне очи намах би се скрушиле остављајући ми у залог нејасну кривицу. Да, осећао сам се кривим, иако нисам имао појма зашто, и требало је неколико месеци да би се најзад разданило у оном делу моје главе где је боравила мисао о њеној заљубљености у мене.
Знао сам! Све време она жели да ми то саопшти! Не! Она ми то све време саопштава! Већ ми је толико пута то рекла!
Бојећи се да не помисли да сам глуп, реших да јој што пре изјавим своју љубав и тако јој најзад олакшам положај.
Тог дана, детлић је био задужен за ритам-секцију, комшијски пас за басове, а славуј је изводио соло свог живота. Обукох белу кошуљу и успут свратих у цвећару и купих јој неколико белих лала. Прсио сам се као билдер и саопштавајући јој да јесам за кафу, искористио најнежније тонове својих гласовних могућности. Она је носила црвену хаљину и скакутала степеницама горе-доле као некакав девојчурак. Преда мном се брзо створише ишлери, венчићи, карамел-обланде, кремпите, ледене коцке и домаће купиново вино. Најзад, стиже и кафа.
– Имам нешто да ти саопштим, – рече званичним тоном док су јој очи тражиле најпогодније место за шољице.
Као да је управо прочитала моју мисао из некаквог стриповског белог облачића који је лебдео над мојим левим уветом. Али, добро, помислих, најзад је скупила храброст, није ли свеједно ко ће начинити први корак. И препустих се свим својим срцем њеном устрепталом гласу.
Требало је да прође бар пола пасуса да бих у потпуности схватио значење њених речи. Управо је истицала друга година од оног дана када је одлучила да свакога месеца од своје више него бедне трговачке плате издваја по значајне три стотине динара, и то све у циљу да би једнога дана могла да наручи један од оних француских парфема намењених високом друштву (ако се добро сећам, беше реч о Ланкому). Да, за недељу дана требало је да истекне друга година од исто толико планираних и да се најзад сакупи читава потребна сума.
– Од почетка ове године осећам нестрпљење – објашњавала је – а замисли тек како ми је сада тешко да се стрпим, сада када сам надомак циља! Ноћима се преврћем у сну, а често ми дође, па скакућем у месту. Знаш? Као кад ти је пуна бешика. Разумеш ме? Хајде да прославимо, ово морамо да прославимо…
Осетио сам се као издуван балон који виси са статива неке прашњаве, лимене тезге, на некој блатњавој пијаци, па славље беше толико да бих разбио чашу о сунце да сам могао.
(Друга награда на Конкурсу за кратку причу)

Штампај (пдф)