Драгица Радетић

Анализа читаности стручне литературе показује да је три године узастопно популарна психологија на првом месту, односно да књигама из примењене психологије и психотерапије корисници дају предност у односу на остале стручне књиге.
Примамљиви наслови за кориснике могу се поделити у три групе:
-наслови у форми питања привлаче кориснике који, и сами упитани, трагају за конкретним одговорима: Како сачувати живце, Како стећи самопоуздање, Конфликти и шта с њима, Како заборавити бриге и наћи задовољство у животу, Како волети непрестано…
наслови који се директно обраћају кориснику дефинисаним ставом: Живот је стрес, Моћ позитивног мишљења / живљења, Моћ је у Вама, Дружење с људима је забавно, Вођа у Вама…
наслови који обећавају кориснику аналитички приступ и објашњење одређених психичких стања и емоционалних поремећаја: Неуротичне појаве нашег времена, Неуроза као изазов, Тумачење неуроза, Љубав и бол, Емоционална интелигенција…
Аутори су психолози или психотерапеути, који стручно мишљење у књигама поткрепљују низом примера из своје психотерапеутске праксе, и исказују га језиком разумљивим за широки круг читалаца. Велико занимање за ову врсту литературе не чуди ако се узме у обзир да данашњи човек, суочен са мноштвом проблема почев од финансијских брига, неизвесности на послу, несигурности у друштву, неслоге у породици, тражи најбољи и најлакши начин да се са њима избори. Хронично стање забринутости, дуготрајне узнемирености и незадовољства може да доведе до озбиљних психичких сметњи и да буде опасно по здравље.
Колико књиге могу да помогну да би се то избегло, потражили смо одговор од стручњака на Одељењу психијатрије у борском Дому здравља. Др Силвана Крнета, спец. психијатар, иако заиста презаузета, била је вољна да одвоји мало времена за борску библиотеку.
По мишљењу др Крнета, књига може помоћи у зависности од тога у којој мери је читаоцу нарушена психичка равнотежа. Свакако да код тежих обољења и озбиљних психијатријских дијагноза као што су психотична обољења шизофреног спектра, тежа неуротична и депресивна стања захтевају лекарски надзор и медикаментно лечење. Код ових болесника, нажалост, смањене су менталне способности, слабо је памћење, недостаје концентрација, присутна је збуњеност и осећај изгубљености. Ови болесници нису у стању да читају.
Међутим, пацијенти са блажим психичким сметњама, обичним неурозама и анксиозно-депресивним стањима пролазног карактера, могу да читају и да правилно разумеју текст. Описивање различитих психичких стања и ситуација кроз примере, читаоца може да охрабри јер увиђа да се осим њега и други суочавају са сличним проблемима. То га истовремено подстиче да читањем открива начине за решавање личних проблема.
На ментално здравље данашњег човека делује много спољашњих фактора, али начин живота има изузетан утицај. Лоше навике као што је коришћење дрога и прекомерних количина алкохола и таблета, као и неквалитетно коришћење слободног времена, чиниоци су који врло неповољно утичу на психу човека.
Пратећи социјални проблеми као што су незапосленост, сиромаштво и криминал, посебно код младих људи изазивају осећај безнадежности, губитак смисла живота и стање досаде и отупелости. Ову појаву Владета Јеротић назива „егзистенцијални вакуум”, а оне које преплави овај тежак осећај бесмисла „духовним бескућницима.”¹ За излазак из овакве психичке кризе В. Јеротић прихвата идеју бечког психијатра Виктора Франкла о вољи за смислом, тачније буђење те воље, као основном покретачу људске делатности. Према тој идеји и криза може допринети појави воље за смислом, уколико се тежи да се она превазиђе. Веома је важан став према кризи.
Др Силвана Крнета истиче да сви ми имамо проблеме, али различит је наш однос према тим проблемима. Различите емоције беса, туге и забринутости осликавају наша дневна расположења која су својствена сваком човеку. Али, уколико су ове емоције дуготрајне и интензивне, оне прерастају у неконтролисани бес, депресију и хроничну анксиозност и тада се нарушава психичка стабилност човека.
Природа је здравом човеку даровала равнотежу духа, која је данас постала врло нестабилна и променљива под утицајем различитих спољашњих фактора. Циљ терапије није да се потисну емоције, него да се постигне равнотежа.
Када је реч о књизи као психотерапији, интересантно је поменути да су „стари Египћани, по савету лекара, гутали папирусе на којима је била исписана поезија. Веровало се да речи лече. Била је то заблуда која се провлачи до данашњих дана. Речи не лече, речи убијају. Емоције лече.”²
Препознавање сопствених емоција као самосвест, управљање њима и њихово усмеравање ка корисној или креативној активности, разумевање емоција код других и саосећање са њима, помажу да успешно одржавамо међусобне односе са средином у којој живимо и радимо.
Емоције су саставни део људског бића и њихово испољавање је израз односа тог бића према свету који га окружује. Емоције, мишљење и интуиција чине основне психичке функције и подједнако су важне у животу сваког нормалног човека. Осећајна функција је делимично урођена и условљена наслеђеним темпераментом, али искуство нам омогућава да овладавамо екстремним емоцијама које могу да буду сувише интензивне и дуготрајне, непријатне и за нас и за друге. Ако нису у складу са датим околностима, ако су необуздане и претеране, емоције постају штетне, патолошке. Такође, ако се потискују, доводе до емоционалног поремећаја. Дакле, није их потребно потискивати, али их је потребно контолисати.
Основа емоционалног здравља је управо у контроли негативних емоција. Зато је потребно да их препознамо и код себе и код других у тренутку када се испољавају, да бисмо могли да се изборимо са њима, да управљамо њима. То је способност која се учи. То је „емоционална писменост”, како ову вештину назива Данијел Големан.³ Описмењавање и подучавање овој емоционалној вештини потребно је још у дечијем узрасту, када се развија емоционална зрелост и стиче емоционална интелигенција.
Нажалост, без емоционалне нема ни социјалне интелигенције. Данас је свуда присутно превише негативних емоција као што су љутња, страх, туга, завист, љубомора… Емоције све више постају деструктивне и све је већи број агресивних појединаца. Нажалост, и у породици, у којој би човек морао имати сигурно и мирно уточиште, често је присутан тзв. „синдром заплетених рогова”. Све то ремети међуљудске односе и подрива психичку стабилност данашњег човека.
Др Крнета је изнела занимљив податак да од десет пацијената који јој се обрате за помоћ, седам се јавља због поремећених односа у породици, на послу… У већини таквих случајева није неопходна помоћ психијатра, било би довољно саветовалиште са стручњацима из различитих области за брачна, социјална или правна питања, које у Бору нажалост не постоји.
Мото за добре односе међу људима може бити универзална поука да се понашамо према другима онако како бисмо желели да се они понашају према нама. Јер, добри односи са другима уз друге вредности као што су љубав, породица и рад, свакако чине живот достојан човека.
Данас је све теже одредити границу између нормалности и ненормалности. У вези са овим питањем др Крнета је одговорила да се нормалним човеком може сматрати онај који уме да ради и да воли. То је одређење нормалности које је прихваћено у психијатрији, а заснива се на ставу Сигмунда Фројда према коме су „љубав и рад сродна умећа која обележавају пуну зрелост ”.
Да би се сачувао здрав психички живот, по мишљењу стручњака, постоји низ физичких и менталних активности, које помажу да се ослободимо неуроза, забринутости, страха, немира… Почев од спорта, разне врсте забава, гледања телевизије, читања, вере у Бога, дружења са пријатељима – све оно што човек воли може да му поправља расположење.
Појава великог броја књига из тзв. популарне психологије на тржишту књига вероватно има и комерцијални ефекат, али сигурно је да је и потражња за оваквим књигама повећана, јер стручни савети могу да помогну у решавању многих животних проблема. Не усуђује се свако да се јави психијатру за помоћ из разних разлога, најчешће због сопствених предрасуда или због неразумевања околине.
Разговор са др Силваном Крнетом, иако се више заснивао на тумачењу психичких проблема савременог човека, на њиховој условљености и испољавању, указао је на значај превентиве у очувању психичког здравља, првенствено на потребу да својим понашањем и стилом живљења не угрожавамо здравље, да се одрекнемо лоших навика и покушамо да структуирамо своје слободно време ради сопственог духовног раста и развоја.
Коришћење слободног времена уз књигу и читање уопште, не само стручних књига, помаже читаоцу да квалитетно располаже својим временом, да стиче знања из различитих области и да их примењује, а пре свега да усваја етичке и естетичке вредности. У том смислу књига је помоћ за здравији и срећнији живот.
Љубитељи књиге рекли би да је књига више од тога, да није само учитељ и друг него да има моћ. Један од највећих књигољубаца, Драгутин Фуруновић писао је о књизи као о животној сапутници, с љубављу: „Упознао сам је и заволео једног давног дана када вино младости испијах мучно и радосно, и када сан и јава, збратимљени, вековаше у мени, не знајући да ништа није наше осим варке за коју ћу се и ја, као и сви остали, чврсто држати све до издиханија мојега. Иако њене тајне тада не спознах, а спознати их никада и нећу, осећао сам да ће увек бити уз мене, на вратима моје судбине – дарујући ми свој кључ којим се отварају двери човекова срца, духа и разума. Јер књига је кључ за човеково срце, и вечно озарење, и све љубави које сједињују човека са Богом и човека са човеком. Књига која је одувек горела у мени, бивајући срце свега и лепота свега, понајвише мог радозналог духа који чезнуше за свакојаким мудростима, истинама и порукама, увек и вазда бивајући „свемогућа свемоћ”.4
Да би се „отвориле двери човекова срца, духа и разума” и разумела људска природа није лак посао. Када бисмо успели само да одшкринемо врата иза којих се крије тајанствени духовни свет човека, разумели бисмо боље и себе и друге, а психијатри би имали мање посла.
НАПОМЕНЕ:
1 Владета Јеротић, Неуротичне појаве нашег времена, Београд, 2004.
2 Јездимир Здравковић, Тумачење неуроза, Ниш, 2003.
3 Данијел Големан, Емоционална интелигенција, Београд, 2002.
4 Драгутин Фуруновић, Историја и естетика књиге. Књ. 1, Београд, 1999.

Штампај (пдф)