Драган Стојменовић
Завичајно одељење Народне библиотеке Бор у оквиру посебних фондова некњижне грађе поседује збирку визуелних пројекција, односно збирку од 146 разгледница од којих су само две разгледнице из периода пре 1945.: Брестовачка бања: гостионица и курсалон, издање Петра Глигоријевића, Зајечар из 1905. и Зајечар – Кривељ – Водопад, издање Љубе Марјановића из Зајечара (која није прецизније датирана). Ова збирка до сада није обрађивана, али је издвојена као целина и статистички је пропраћена и попуњавана. Попуњавање ове збирке углавном је до сада вршено устаљеним начинима набавке: поклонима, обавезним примерцима, разменом и куповином. У оквиру набавке, услед ограничених средстава за набавку и непостојања организоване комисије за откуп антикварних и ретких издања, приватних колекција фотодокументације, Завичајном одељењу ускраћене су опсежније могућности организоване набавке. Завичајно одељење је у том смислу покренуло акцију дигитализовања приватних колекција визуелне грађе и визуелних пројекција које су, макар на тај начин, сачуване и обезбеђене као електронски извори и „примерци” грађе која се у том тренутку није могла откупити, али која се од тада у дигиталном облику као електронски извор чува на одељењу. Примера ради, приватна колекција (око 90) разгледница г. Бранислава Димитријевића је у потпуности дигитализована и у таквом облику презентована на интернету Драган Стојменовић Збирка разгледница Завичајног одељења Народне библиотеке Бор и дата на коришћење Завичајном одељењу и његовим корисницима.
Најосновнија чињеница која ће бити од велике важности за јавност је та да се највредније разгледнице Борских рудника (који су подразумевали и само насеље) из периода од 1904. до 1941. г. не чувају на Завичајном одељењу, већ у Народној библиотеци Србије, тако да су познате само из посредних електронских и штампаних извора. Оно што је, рекао бих, дефинисало збирку разгледница, пре свега је материјална култура, јавни живот, општи друштвени интерес, репрезентација у разноликим кадровима, разноврсној тематици и техници израде, а на крају и њихова репродуктивност, што представља значајан критеријум у тој врсти класификације, а по незваничним колекционарским правилима, разгледница је дописница са отвореним, свима доступним садржајем, штампаном марком и нижом поштарином.
У Србији средином XIX века, 1840. г. је у Српским народним новинама објављено „обавештење о првом снимању Београда”, (М. Тодић, Историја српске…, стр. 18.) наиме, Димитрије Новаковић „је снимио један део Београда, а снимак је поклонио кнезу Михаилу” (Исто, стр. 18). Ова прва дагеротипија није сачувана, а име Д. Новаковића у историји српске фотографије више се не помиње по другим радовима. За тему рада ова прва дагеротипија важна је из једног основног разлога: одабира мотива за фотографисање. Међутим, „годину дана после објављивања проналаска, један круг људи у Србији имао је прилику да упозна технику дагеротипије”. (Исто, стр. 19.) Открићем калотипије (талботипије), потпуно другачијег поступка израде фотографије папирним негативом и позитивом, обезбеђена је израда веђег броја оригиналних фотографија. У Србији 1850. г. Атанас Јовановић почиње са фотографским радом и његово почетно интересовање тематски је усмерено према сликама које би имале један општи и јавни значај. Оно што је важно за тему која се у овом тексту разматра је чињеница да се међу првим фотографима, на првој дагеротипији и међу првим калотипијама у Србији јавља идеја снимања ван атељеа, теме значи које су од општег и јавног значаја: панораме градова, архитектура, пејзажи и историјски догађаји. Важно је напоменути и то да се у Србији фотографија развијала у складу са калотипским трендовима у свету. Путујући фотографи посећују Србију, отварају се стални фотографски атељеи. Приликом истраживања фотографије у српској периодици XIX века Миланка Тодић примећује да се она углавном појављује у облику комерцијалних огласа путујућих фотографа, а да се ретко појављују чланци и вести у којима се о фотографији размишља као о новом медију. Комерцијални контекст фотографије јесте, без омаловажавајуће конотације, оно што је створило једну нову климу у односу према визуелним медијима и њиховом широком распрострањеношћу. Комерцијална продукција фотографија, могло би се рећи и разгледница, ипак је почетком XX века увидела вредности уметничког и индивидуланог погледа кроз објектив.
Историја разгледница чврсто је везана за тезу која фотографију схвата као робу, која је у својој суштини чврсто повезана и са тезом о повезаности између уметности и робе. Наиме, уметност фотографије и јесте синхронизована са сазнањем да је она и роба. Од самих аутора првих визиткарти, дописних карата најранијег периода развоја фотографије потиче и први захтев за признавањем уметничких вредности фотографије, тако да се ова врста артефаката може сматрати врстом визуелног медија који се могу технички репродуковати са уметничким претензијама и тржишном вредношћу. Тако се на раразгледницама као мотив може наћи и репродуковано уметничко дело што покреће и озбиљну расправу о валоризацији и репродуктивности. „Стање ствари има своју дијалектичку иронију: поступак који је касније довео у питање појам самог уметничког дела, чиме је његово репродуковање форсирало његов робни карактер, означава себе као уметнички.” (V. Benjamin, O fotografiji i umetnosti, str. 82) С тим у вези не сме се поред документарне и културно историјске валоризације изоставити и њихова естетска валоризација у појединим случајевима и у мери коју они заслужују. Пошта је крајем XIX века увидела комерцијалну вредност визиткарти и дописних карти које су непосредно везане за фотографију. Професионални фотографи крећу са снимањем предела и градова у Србији са намером да се употребе као мотиви разгледница које су се објављивале у огромним тиражима. Податак да је до 1910. г. просечна годишња продаја разгледница у свету износила осам стотина шездесет милиона (Fotografija: kritički uvod, 182. str.) може бити занимљив у том контексту. Ти измењени услови односа према фотографској слици и индустријска израда фотографија довели су до засићења тржишта и исцрпљивања значења самих разгледница. Конвенционалне фотографске слике, штампарство, текст штампан уз слику, развој туризма, поштански саобраћај и специфична жеља за очувањем осећања опипљивих и сликовитих сећања створили су институцију колекционарства (приватног и у јавним институцијама), која је и једна од најважнијих у смислу чувања специјалних збирки.
Најчешћи фотографски мотиви су урбани јавни простори: архитектура града, градски живот, индустрија и посебно туристички потенцијал. Оно што их у принципу разликује јесте разноврсност снимљених објеката, углови снимања, перспективе и временска дистанца. Као што је речено на почетку текста, од старих разгледница, из периода француског колонијалног рударства у Бору од 1904. до 1945. г. на Завичајном одељењу чува се свега неколико поменутих; остале се чувају у Народној библиотеци Србије. Оно што поједине карактерише, углавном је то да су двојезичне српско- француске или су само на француском језику штампане. Међутим, приватне збирке фотографија које су поклоњене и чувају се на Завичајном одељењу, садржале су известан број дописних карата и разгледница које немају јавни већ приватни значај, уврштене су у збирку разгледница, али посебно су одвојене. Што се тиче нпр. дописних карата руских емиграната из периода до 1945. г, углавном су са групним снимцима, портретима и жанр-сценама.
Неке дописне карте грађана из поклона породице Марјановић, на којима се могу уочити детаљи од нпр. начина одевања до политике, рађене су у приватним фотографским радњама, уврштене су у Збирку разгледница и углавном су из периода до 1945. г.
Аутори и издавачи старих разгледница и дописних карата који се помињу у импресуму могу се разврстати по месту издања. У Бору и суседним градовима радило је неколико фотографских атељеа који су публиковали разгледнице Бора. Међу најчешћим помињу се атељеи и фотографске радње Алексе Радовановића, Саве К Броцића из Бора; из Зајечара: Љубе Марјановића, Светозара Мишковића, Стевана Рајковића, Петра Глигоријевића, Станка Т. Трановића…; из Параћина: К. Х. Видојковића; из Београда Рајковића и Ћуковића. Разгледнице из периода од 1950. г. до 2007. г. су најзаступљеније у збирци. Као најзаступљенији аутори из тог периода помињу се: Љуба Марков, Д. Митић, Секула Меденица, Милан Живковић, Б. Јелкић, Милан Стошић… Издавачи разгледница били су Туристички биро Бор, Туристички савез Бор, РО ШРИФ, Друштвено политичка организација Бора, Фото „Сварче”, РПИ „Народне новине” из Ниша, „Књижевне новине”, НИСРО „Дневник”, „Минерва” из Суботице, „Туристкомерц” Загреб, Управа за заштиту животне околине из Београда… Поред конвенционалних јавних тема и мотива у збирци постоје и разгледнице са жанр-сценама, историјским догађајима, ангажованим еколошким темама, уметничким предметима, скулптурама у слободном простору, цртежима, уметничким сликама и фотомонтажама.
Семантика и природа разгледница може се у овом случају разматрати у једном целовитом сегменту који ће закључити текст због самог ефекта информативне сруктуре текста, не и саме општеважеће аналогије. С обзиром на тематске целине које збирка разгледница обухвата и њихове опште функције и намене, ограничићемо се на дискурзивно тумачење поједниних мотива и предмета на карактеристичним примерима. „Природом” разгледница се у овом случају може сматрати оно што је за њих општеважеће, а то је поштански саобраћај, доступност текстуалног садржаја на полеђини, јавни значај, конвенционалне теме и одређен тираж. Семантика самих разгледница се у овом случају може везати за садржај и мотиве приказане на разгледницама и у том се котексту може и ишчитавати. Формална значења могла би бити пре свега комуникацијског и репрезентативног карактера слања поруке, владања даљином комуникацијским техникама и доказивање присуства на одређеном месту. Садржинска значења су у конкретној повезаности са потребама корисника који шаље поруку и очекиваним реакцијама примаоца, тако да су те потребе пропраћене и избором различитих визуелних садржаја. Без обзира на то што су теме разгледница постале конвенционалне, у њима се могу уочити „процедуре конотације” од којих се у првој конотације продукују модификацијом саме стварности позирањем, специјалним ефектима и предметима, а у другој се конотације продукују фотогеничношћу, естетицизмом и синтаксом. (R. Bart, Fotografska poruka, Prelom br. 1, 221–222. str.) Денотиране поруке разгледница условљене су дакле намером произвођача и избором пошиљаоца. Исцрпљивање значења и индустријска израда, односно примењена употреба фотографије за стварање ангажованих разгледница у сразмерној су мери упоредиви са проблемом уметничке вредности фотографске слике и ње као робе. У том смислу јавља се реакција и другачија употреба денотираног контекста фотографске слике на разгледницама. Интересантни примери за анализу из збирке могу бити нпр. тематски и садржински ангажоване разгледнице.
Поред ангажованих разгледница постоји нпр. и једна разгледница Бора која садржи мултимедијални диск са презнтацијом значајнијих репрезентативних сегмената из живота општине Бор. Она може бити одличан пример кумулативности информација које се могу послати и савременијих маркетиншких тендеција презентације.
Ране дописне карте које су израђиване у фотографским радњама и које су имале један лични и меморијални карактер интимног круга људи, носиле су потпуно другачију визуелну поруку која је казивала примаоцу много више од текстуалне поруке са полеђине. Самим тим, оне су имале једно другачије, емотивно значење за примаоца и некомерцијални карактер у смислу ограниченог тиража, али то је свакако био нови начин експлицирања једне непознате врсте артифицијелне приватности која је превазилазила просторну ограниченост у комуникацији.
Информативан и сажет приказ збирке разгледница са тенденциозном ауром „присуства прошлости” и са могућим планом интерпретација појединих тема завршиће се тачкама…
Литерату ра и препо рука за чита ње:
1. Rolan Bart, Svetla komora : nota o fotografiji, Rad, Beograd 1993.
2. Valter Benjamin, O fotografiji i umetnosti, Kulturni centar Beogada, Beograd, 2007.
3. Branibor Debeljković, Prva izložba fotoamatera u Beogradu 1901. godine, h t t p : / / w w w. r a s t k o . o r g . y u / fotografija/100godina/100-godina_c. html#prva
4. Prelom, br. 1, Centar za savremenu umetnost – Beograd, Beograd 2001.
5. Миланка Тодић, Историја српске фотографије (1839–1940), Просвета и Музеј примењене уметности, Београд, 1993.
6. Milanka Todić, Fotoagrafija i propaganda, http://www.photo-propaganda.com/
7. Fotografija: kritički uvod, CLIO, Beograd, 2006.
Штампај (пдф)