Радомир Д. Ракић

Поводом допуњеног репринт-издања са преводом на румунски путописа Тихомира Р. Ђорђевића Кроз наше Румуне)

Пре пуних 99 година, 20. јуна 1905 г. (по старом календару, као и сви каснији датуми), упутио се етнолог Тихомир Р. Ђорђевић на двонедељно путовање по селима североисточне Србије. Планирао је да летњи школски распуст проведе у Румунији на краћем студијском боравку. Али, како сâм каже, пословица вели: „Друго мисли један кум, друго мисли други кум”. Управо кад је већ све био припремио за одлазак у суседну државу, сазна да је одређен за председника бирачког одбора за избор народних посланика, који је заказан за 10. јул. Није му ни одговорено на молбу да буде ослобођен овог задужења и да не би дангубио, кад већ није могао да оде до Румуна у Румунији, одлучи се да обиђе „наше” у уверењу да ће му то добро послужити за каснији намеравани рад.
Тихомир Ђорђевић, рођен 1868. у Књажевцу (потиче из околине Соко Бање, из велике, разгранате и угледне фамилије коју су тамо звали „Кашмеровци”, а старином су били „Јере”, тј. „Ере”, свакако с подручја Старог Влаха, који су овуда пролазили „терајући катран и луч”, па се задржали и окућили), део детињства провео је и у Брестовцу код Бора у којем му је отац, свештеник, једно време имао парохију. Школовао се, затим, у Алексинцу и Нишу, а на Великој школи у Београду, на историјско-филолошком одсеку, дипломирао је 1891. године.
Од најраније младости се заинтересовао за етнологију, па је почео и самостално да истражује и пише о разним темама из народног живота и културе, а 1899. у Алексинцу, у којем је годинама радио као наставник у гимназији и учитељској школи, покреће, уређује и из својих приватних средстава издаје наш први етнолошко-фолклористички часопис Караџић, који излази чак четири године. На кон само једног семестра („једног – али вредног”), 1902. године, докторирао је у Минхену са тезом „Цигани у Краљевини Србији”, и постао један од најцењенијих циганолога у свету (члан међународног удружења Gypsy Lore Society).
Ипак, тек школске 1905/1906. године доспева у Београд где је примљен у Прву београдску гимназију, а затим је на тада основаној Катедри за етнологију Филозофског факултета изабран у звање доцента, јуна 1906, кад је Велика школа прерасла у Универзитет.
Као резервни санитетски поручник, био је учесник у оба балканска и у Првом светском рату (док га влада Краљевине Србије није послала у дипломатску службу).
Научно дело Т. Ђорђевића (са преко 700 библиографских јединица) од великог је значаја не само за етнологију, него и за културалну, привредну, етничку, просветну и политичку историју првенствено Срба, али и других балканских народа. Нарочито су му значајни радови: Из Србије кнеза Милоша, I и II, Архивска грађа за насеља у Србији за прве владе кнеза Милоша, Архивска грађа за занате и еснафе у Србији, Зле очи у веровањима Јужних Словена, Вештица и вила у нашем народном веровању и предању, Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању, Природа у веровању и предању нашег народа, I и II, Деца у веровањима и обичајима нашег народа. Бројне веће или мање радове, објавио је у десет књига серије под јединственим насловом Наш народни живот.
Као научник, посебно као позна валац низа несрпских етничких гру па у Србији и Југославији (Цигани, Цинцари, Власи, Шћип’тари, Турци и др.), Ђорђевић се свим снагама ангажовао у утврђивању истине о стварној демографској величини и распострањености српског народа, а посебан му је допринос деловање у заиста успешној етнографско-историјској секцији (чији је био и секретар) делегације Краљевине Србије на мировној конференцији у Паризу 1919–1920.
Био је и омиљен наставник, редовни професор (пензионисан 1938), дописни, па редовни члан Српске краљевске академије, председник Просветног савета Краљевине Југославије, на чији је предлог 1930. године етнологија ушла као обавезан предмет у програм средњих школа (и остала у њима до 1941), а био је и председник Српске књижевне задруге.
Био је искрени Југословен (али не у смислу националности) и кад је постао један од оснивача Српског културног клуба (јер ова иницијатива водећих српских интелектуалаца нипошто није била националистичка што јој је неосновано и из непознавања, или тенденциозно приписивано, него само нацрт пројекта деловања национално освешћених, кад се увидело да остала два „племена троименог народа” настоје на одвајању и осамостаљивању). Убрзо након немачке окупације затворен је с већом групом професора, уметника и јавних радника у логор на Бањици, али је после два месеца пуштен због нарушеног здравља. Као затворенику у логору немачке власти су му понудиле да обнови рад Српске књижевне задруге, свесни значаја ове српске националне институције, што је он, кажу, с индигнацијом одбио, образлажући да је на тај положај дошао по жељи чланова СКЗ, а не постављењем од стране владе.
Ослобођење ипак није дочекао: умро је у Београду 25. v 1944. године.

Већина студија и прилога и бројне књиге обимног научног дела Т. Ђорђевића објављиване су још за његовог живота, па ипак је неколико значајних остало у рукопису све до каснијих послератних година, а неке су и поново штампане. (Споменута његова серија Наш народни живот објављена је као ново, допуњено издање, у редакцији Ненада Љубинковића, у 4 књиге, 1984. године.)
Ипак, последњих неколико година, посебно је један његов невелики рад припреман за објављивање и, у неким срединама о којима говори, најављиван као врхунско дело српске етнологије, јединствено по томе што говори о Румунима, а не о Власима североисточне Србије! Реч је, наиме, о чланку „Кроз наше Румуне”, који је најпре објављен у Српском књижевном гласнику, а онда, како је то била уобичајена пракса, и као посебна књижица истог наслова од свега деведесетак страна.
Као што и сам аутор поднасловом истиче, у питању су „путописне белешке”, дакле не научни рад. Била је то класична етнографија која се служила примером Херодота који је био и отац етнографије, а такође, из једноставног разлога што „στορ’ηζ απ™δεξιζ”, према Милошу Ђурићу значи: приказивање онога што је дознао, доживео и проучио. Није ли то, наиме, без остатка, и поступак етнографа?
Након опширнијег предговора, о коме ћу нешто више рећи на крају овог излагања, следи подужи и доста исцрпан део о распрострањености и бројности „Румуна” у Краљевини Србији. Овде, одмах, треба нагласити да је становништво о коме је реч – „Румуни” – тако званично називано, дакле и у државној статистичкој служби и пописима и да га Т. Ђорђевић није, дакле, произвољно назвао тим национимом, односно приписао му националност.
Аутор најпре наводи да ови „Румуни” живе на простору скоро од планине Ртња, па до Дунава и од Велике Мораве до Тимока, управо у четири округа североисточне Србије: тимочком (у два среза: зајечарском и бољевачком), моравском (у три среза: параћинском, деспотовачком и ресавском), пожаревачком и крајинском. У другим окрузима се нађу тек спорадично и случајно или их уопште нема. Набрајајући већину њихових насеља, сматра да, док су им источне, северне и западне границе углавном прибрежја Велике Мораве, Дунава и Тимока, јужну границу треба прецизније омеђити на неких двадесетак наведених насеља у зајечарском и бољевачком срезу.
У другом делу увода, Т. Ђорђевић износи њему познате податке о становништву, при чему се највише и без резерви ослања на познато капитално дело Владимира Карића Србија. Осим тога, прилаже и неколико табела статистичких података званичних пописа (из 1834, 1841, 1843, 1854, 1859, 1863, 1884, 1890, 1895. и 1900. године) који су се заснивали на изјашњавању о матерњем језику, па на основу тога, будући да је он, од стварања Краљевине Румуније, 1862. године званично третиран као „румунски” – механички су – како сам већ споменуо – убрајани у категорију „Румуни”. Ако се има на уму да ни данашњи пописи, уз сву технологију, нису најпоузданији, поготово што се ослањају само на субјективно изјашњавање, изложени подаци сигурно су још мање поуздани, али и без обзира на то, несумњиво је број ових „Румуна” упадљиво опадао у раздобљу друге половине XIX века: од неких 135 000 1846. године, још увек „влаха”, преко чак 159 500 1895. – до само 32 556 „Румуна” у Краљевини Србији, 1. децембра 1900. године. Куд се дедоше њих више од три петине? Говорећи, управо из овог и нешто каснијег времена, о етничкој композицији области Пожаревачка Морава, најзападнијем простору до којег су се проширили „Власи”, антропогеограф Мих. Ј. Миладиновић то овако разложно објашњава: По јачини на треће место (после тимочко-браничевске и косовске струје насељавања) долазе влашки досељеници који учествују са 13,14% по броју родова (…). Но сви ови Власи које смо као такве означили не сматрају себе за Влахе него за Србе. (…) Многе од ових породица себе сматрају за српске и чак сматрају за увреду да им се каже да су Власи. И сâм језик којим Власи говоре није чист румунски језик, но нека мешавина од румунских и српских речи, каквом су мешавином говорили и кад су се доселили. Био је то, дакле, сасвим природан, спонтан и нипошто асимилаторски процес присилног „посрбљавања”, него њиховог слободног српског националног освешћивања и нормалне жеље за интегрисањем у већинску средину…

Следи приказ Ђорђевићеве екскурзије који излаже као прави путописац:
Рано 20. јуна у 5 часова пре подне, кренули смо на коњима Г. Марјановић (Драгутин, пријатељ и колега, професор Учитељске школе у Алексинцу) и ја на коњима из Алексинца пут Соко Бање. Коњићи ситни, сељачки, које смо најмили за овај пут, одмицали су споро, те смо тек око 7½ часова били у Бавану, а у 9¾ бесмо у механи на излазу из Бањске Клисуре. Ту се лепо одморисмо и настависмо пут за Соко Бању.
Успут, осим туристичких утисака, бележи – где више, где мање – тек по који и етнографски податак.
После Соко Бање, стижу у Бољевац, затим у Валакоње и даље редом: Подгорац, Злот, Брестовачка бања и, коначно, 23. јуна – Брестовац.
У Брестовцу је мој отац пре 30 и више година, поповао пет година. Ту сам ја као дете напоредо са српским језиком у кући, научио и влашки са децом на улици, и знао га као право Влашче. Али, како сам био мали, ја сам га кроз толико времена готово потпуно био заборавио и сад га од неког доба освежавам. (…) За 30 година Брестовац се мало изменио. Онакав је као као што га ја памтим, само ми се сад чини све мање, простије и прљавије. Ширина на сред села, поред реке на којој сам се са децом играо и на којој памтим да су на Беле покладе паљене велике ватре, те је изгледало као да село гори – изгледаше ми мала према оној какву ја памтим из првих дана свога живота. (…) Што према сећању, што из обавештења мештана, овде износи више етнографске грађе, али и то овлашно и без систематичности.
Из Брестовца, у коме су се задржали једва сат времена, кренули су у 11 часова а у 12¼ бесмо већ у Бору, који ће, како изгледа, имати велику будућност због бакарне руде која се ту од скора експлоатише, због чега су овде доведени многи људи од рударске струке и силни радници. Сад се овде граде станови за чиновнике и раднике који ће чинити читаво ново насеље. Овде се инсталира и фабрика за топљење бакра, која ће коштати огромне суме. Рудник је, веле, врло богат и има великог изгледа на будућност. (…)
Све у том тону, Бору аутор посвећује неколико страница.
Са колегом наставља пут 4. јуна: у 6 часова из јутра већ јахасмо за Оштрељ у који стигосмо око 8 часова, задржали се до 9½, да би за сат времена стигли у „чисто српско село”, Белу Реку. Био је Ивањдан, па аутор не пропушта прилику да изнесе значајније податке о обичајно-обредним елементима овог хришћанско-народног празника.
Иза поднева су кренули у село Луку у које су стигли у 2½ часа по подне. У овом су селу опет сами Румуни, но како сазнадох од мештана, раније није било тако. Ово је село некад испод Тупанског потока било насељено самим Србима, а изнад Тупанског потока беху Румуни. Током времена, цео се српски крај порумунио и данас у селу нема Срба. Пре 50–60 година доселило се у Луку опет нешто Срба, али се досад и то потпуно порумунило, сем што још старији људи од њих знају поред румунскога језика још и српски али се њиме ретко кад служе.
Или, случај села Слатине, које је до пре 80 година, причају, било половина српско, половина румунско, са тачно одређеном границом између Срба и Румуна. Данас је то чисто румунско село, али се онај део у коме су живели Срби још и данас зове Српска страна.
Примери ових села послужили су аутору да детаљније образложи упадљив и незанемарљиви процес повлашавања, односно „румунизације”. О томе говори отворено, па чак и са нескривеним замерањем Србима на попустљивости. Упушта се, даље, и у процене менталитета и морала, налазећи код Румуна много више негативнх црта: тврдоглавост, јогунство, затвореност, неприступачност, подмуклу себичност, лабав полни морал и изразито слабу хришћанску веру, а чување бројних архаичних веровања и обичаја, нарочито у култу мртвих који је посебно развијен.
И само још један пример оваквих Ђорђевићевих ставова: Румуни чак имају некакву, не знам откуда, ако не урођену, племенску или националну мржњу према другим народима, па и према Србима. Колико се према Србима у томе далеко тера, да наведем један, мало смешан пример, каже Т. Ђорђевић, па наводи како су му у Брестовцу, Бору и околним селима говорили да у сандук поред мртваца стављају и батину. Такав је обичај, продужује Ђорђевић, али Срби веле да су им Румуни објашњавали да то чине због тога да се умрли на ономе свету том батином брани од Срба!
После ових дигресија, Ђорђевић продужава путопис као и ранијих дана, поново без значајнијих етнографских података. Ређају се села: Танда, Црнајка, Клокочевац и Мосна, да би 25. јуна увече стигли у Доњи Милановац у којем су преноћили и задржали се сутрадан до иза ручка, када су кренули у „Мајдан Пек”. Даље их је пут водио кроз село Корита, па у Рајково и Мали Пек. Рано ујутро, 28.јуна, пошли су за Кучево, прошли кроз Благојев Камен и Нересницу. Ово село је посебно познато као једно од њих неколико у којима су жене падале у ритуални транс што је аутора навело да пише и о овој појави за коју каже, дословно, преносећи тумачење др В. Суботића: Појава падалица у Србији продужење је старих и вековних појава хистеричне природе, унетих са стране у Србију у влашки елеменат: Србо Влахе. Русаље – падалице у Србији јесу наслеђем пренета, локална, хистерична епидемија, која се ауто-сугестивним путем периодично повраћа о Св. Тројицама, на истом месту, или бар у породицама које су некада биле у крвном сродству.
Из Кучева су кренули 29. јуна, преко Каоне и Рановца у Петровац у коме су преноћили и одморили се па се у подне, преко Ждрела, запутили у манастир Горњак. Пре подне 1. јула стигли су у српско село Шетоње, после подне кренули за село Ћовдин да би, преко Безичева, Златова и Грабовца, дошли у Деспотовац. Краће су се задржали у манастиру Манасији и Ћуприји да би, 3. јула предвече, дошли у Параћин, а у Алексинац се вратили путујући кроз Сикирицу, Јовановац, Ражањ и Делиград.

До овде изнесени део Ђорђевићевог чланка, био је, како сам приказао, у највећој мери путописног карактера. Остаје да се вратимо на уводна његова објашњења овог „предузећа”.
Одлучујући се за путовање, аутор каже да је желео да прође средином оних крајева Србије у којима живе Румуни, које ми обичније зовемо Власима (…) да се, ма и овлашним оријентисањем, обавести о становништву неких срезова североисточне Србије.
Ја знам, продужује Т. Ђорђевић у свом предговору, да ће на ово многи наш забринути ’патријота’ значајно замахати главом и рећи да чиним ’издајство’ према Отаџбини, кад се усуђујем да говорим о Румунима у Србији, које по мишљењу многих ваља крити или бар прећуткивати, јер свако истицање Румуна у Србији може одвести тако званом румунском питању, од кога по мишљењу многих, прети опасност. Може то и бити, наставља писац, али и без ових мојих редова цео свет зна да у Србији има Румуна. То се зна и у Краљевини Румунији, где се води рачуна чак и о Цинцарима у Македонији, Епиру и Албанији (Т. Ђорђевић, овде, наводи неколико библиографских јединица искључиво румунских аутора) и о Румунима у малој Азији (позива се на чланак Т. Бурада-а), Моравској (исто), Шлезији (исто), полуострву Истри (такође), Босни и Херцеговини (Исидор Јеşан (…) итд, а да не говорим о областима које су у непосредној близини као Трансилванија, Буковина и Бесарабија, – а камо ли не о Румунима у Србији који су им само преко Дунава. Ђорђевић даље наглашава: О њима Румуни немају истина никаквих списа, али, у сваком школском уџбенику где се набрајају земље у којима живе Румуни, никад се не заборављају ни ови наши из Србије. У осталом, преко сто хиљада Румуна у тако малој земљи као што је Србија не даду се сакрити, закључује Т. Ђорђевић уводно и кључно објашњење предмета и задатка свог списа. Млади научник текст завршава речима: Што ја покушавам да се са Румунима Краљевине Србије упознам то је само у интересу науке, и што мислим да је боље да то упознавање изврши неко од нас но туђинац. Без испитивања у данашње доба, у културној земљи не може бити. Потребу испитивања наших Румуна подупире још и то што се о њима врло мало зна, и ако су и то синови наше земље. У осталом, ја се ограничавам само на констатовању онога што јесте. (Сва подвл. Р. Р.)
Наравно, Ђорђевићево делце, не само „са несрећним насловом”, него и научно недовољно одмереног приступа и става, свакако је дочекано оберучке и с највећим одушевљењем у држави с оне стране Дунава. Иако је, већ у ратним, а поготово поратним годинама, знатно исправљао своје безрезервно третирање Влаха као Румуна, ту штету је тешко било исправити. Мада су Румуни у Краљевини СХС и Југославији и даље, у времену између два рата, сматрани нашим великим пријатељима и ми њиховим (што је, бар с наше стране, у свести многих, и био случај!), било је уздржаности према првобитно исказаној Ђорђевићевој благонаклоности за влашко-румунски идентитет Влаха североисточне Србије и једино је вршачки лекар др Јован Ђокић, подсећајући на бројне конкретне примере румунизације не само Срба у Банату него и у североисточној Србији и пан-румунске националне политике и стратегије, указао на, може се рећи, отворене иредентистичке претензије румунских националиста према Власима у Србији. Што је и сâм Ђорђевић у овој књижици споменуо, износећи неколико драстичних примера велико-румунске пропаганде још у оно време.

Сложена су питања етницитета и националитета. Власи, можда првобитно и келтско-српско-словенска мешавина („власати”, са шубарама или чупави?!), као покретљиви, а борбени и добро организовани сточари, стапају се у Карпатима, на Татрама, на Балкану са Трачанима и старим Македонцима, а онда потпадају под римско царство. Бивају не романизовани, него површно полуроманизовани и то само и првенствено или једино лингвистички, усвајајући званични језик који је био „вулгарни латинитет” (П. Скок), а који је имао врло мало икаквих цвилизацијских достигнућа, јер су и имали од кога – овамо су долазили чиновници, трговци, ислужени ветерани, разни полу-свет, по правилу и сами провинцијалци из ко зна којих земаља Римске империје, дакле не-Латини, а камоли Римљани. С друге, пак, стране, новопечени „Ромеји”, све и да су имали прилике да прихватају процес романске акултурације, нису били културално дорасли за усвајање елемената високе цивилизације. Усвојили су какав-такав језик, усвојили су свест да су поданици Царства (при том су се брижљиво дистанцирали од Грка), прозвали се Романима, а у души остали Власи и кад су се касније масовно посрбљавали, па исламизовали, односно похрваћивали или пак румунизовали.
Сложена су то и замршена питања коме тешко може да помогне Аријаднино клупко … (Издавач је „Ariadnae filum”)
Према хрватском (кроатизованом) повесничару Милану Шуфлају, у хроници Причања монахâ Комнена и Прокла, која говори о приликама у подручју некада богатог града Јањине, спомиње се неки Вонко, „Серб-алва-нито-булгаро-Влах” („Σερβ-αλωανιτο-βυλγαρο-βλαχοζ”). Читав један стољетни етнички циклон симболизован је у (том) надимку (…), што га је грчко пучанство надјело побједнику [деспота] Spatâ (…). Тај надимак показује, да је бит тога циклона спозната већ од савремених посматрача, додајући да се избрушени остатак тог националног мозаика, једне много комплицираније етничке смјесе, и у наше време среће у називу „Арванито-власи” којим Грци означавају номадске Фаршериоте у Тесалији. Гдје и како дуго је витлао тај циклон, драматично наставља племенити Шуффлаy, то је ласно показати из балканске хисторије 14. вијека. Ну да се покаже, одакле су негрчки и несловенски елементи такова мозаика, за то треба сегнути много дубље у прошлост.
Српски етнолози, међутим, ни у том међуратном раздобљу нису показали интересовање за ове етничке процесе, појаве и могући проблем, очигледно не желећи да се „не мешају у политику”. Или, како написа етнолог Мирјана Малуцков, аутор књиге Румуни у Банату: Живећи столећима заједно или у непосредном суседству једни са другима (…) Срби и Румуни у Банату (…) – итд – а Румуни су постали то тек од шездесетих година деветнаестог века!
У време после Другог светског рата, званична југословенска власт, поново – бар до разбуктавања конфронтације са Коминтерном, а тако и не само хлађења дотле великог пријатељства према комунистичкој Румунији него и разгарања међуграничних чарки са североисточним суседом ипак је, у Банату, наставила стару политику толерисања (велико-) румунства, па за то румунизовано становништво, без предомишљања, прогласила, заправо као једину опцију, мањински статус као Румуна, док је у североисточној Србији, поготово у два највећа града ове области, у Неготину и Зајечару, али и у Бору и Мајданпеку и мањим местима у којим је било интелектуалаца склоних да се дистанцирају од српског националитета огромне већине својих сродника и осталих који нису зазирали од свог регионално-етничког влашко-српског порекла – покушала да развија влашки идентитет пропагирањем „влашког језика” у нижим разредима основних школа, па чак, у Зајечару, увођењем и радио-станице на влашком говору. Акција ове десрбизације је имала делимичног успеха у Шоплуку, па је неколико десетина хиљада пограничних, национално неиздиференцираних „бугараша” навела да се изјашњавају као Бугари, док у области претежно влашког живља није имала никаквог успеха. Сви пописи становништва овог простора до најновијег времена показали су да се оно скоро стопроцентно изјашњава као српско, иако не крије, јер не пренебрегава, свој влашки домаћи дијалекатски говор.
Ипак, тамошњи истина небројни румунски националисти скоро сто година након Ђорђевићевог путописа позивају се на његово младалачко схватање као на, кажемо то без ироније, својеврсно своје „Свето писмо”.
И ето, Кроз наше Румуне. Заборављени Румуни, штампају се двојезично, уз предговор у којем се наводи и низ неповољних оцена о овој етничкој групи без свести да, осим формалног, номиналног и демагошког „добитка” (јер је, ето, један од највећих српских етнолога признао да су они „Румуни”) – заправо много више губе његовим објављивањем!
НАПОМЕНА:
• Прво издање: Др Тих./омир/ Р. Ђорђевић, Кроз наше Румуне (одштампано из Српског књижевног гласника, књ. XVI), Београд, 1906, стр. 93.
• Друго, допуњено издање: Др Тихомир Р. Ђорђевиђ, Кроз наше Румуне. Путописне белешке. На насловним корицама: Заборављени Румуни. За издавача: Маријан Тудор и Владица Рошкановић. Издавач: Ariadnae filum, Бор, 2004,15-96 + фотографија аутора, више оригиналних табела из 1. издања + додата карта местâ која је описао Т. Ђорђевић, са топонимијом на румунском, и + 29 додатих старих црно-белих фотографија са скоро искључиво етнографским снимцима + ненасловљени предговор, Увод и Напомена о издању издавача, стр. 14.
• Издање на румунском, штампано обрнуто: Dr Tihomir R. Georgevici. Printre Românii noștri. Note de c l torie. На насловним корицама: Românii uiţati. На насловној страни и поднаслов: Ediţie integrijit de Marian Tudor și Vladica Roškanović. Издавач: Ariadnae filum, Bor, 2004, стр. 103.

Штампај (пдф)