Ана Јанковић

(Написано под навалом непосредних утисака.)

Свако добронамеран, а истовремено и љубитељ књиге, са нестрпљењем и радошћу очекивао је овај целодневни, добровољни метеж који сваке године окупља пар стотина хиљада књигољубаца, неколико стотина библиотекара и новинара и, како се ове године показало, више од 800 издавача из земље и света. Педесет први по реду, овогодишњи Београдски сајам књига изгледао нам је бољи, гламурознији, богатији него прошлогодишњи. Као највећи сајам књига у југоисточној Европи, а после Франкфуртског сајма најзначајнији у Европи, и овај је сајам показао да је и за нас саме ово најзначајнија и најпосећенија манифестација културе. У последњих неколико година, након што је знатно повратио свој некадашњи међународни углед, поново је постао стециште културних посленика широм света. Почасни гости биле су Канада, Француска и Велика Британија, а ове године то су биле Сједињене Америчке Државе. Идуће године у овој улози на сајму ће се представити Италија. Гостовали су многи познати и домаћи и инострани писци. Опет сте, ако сте били добро обавештени и упорни, могли да купите књигу потписану руком омиљеног писца. Сјај, много књига, жагор посетилаца, гужва, а нигде места да седнете и мало се одморите.
Овај сајам може бити посматран и из једне друге, не баш тако сјајне перспективе. Као слика и прилика друштва „у транзицији” као што је ово наше, и овај ће сајам остати упамћен по томе што су изостали некадашњи издавачки џинови попут Нолита, БИГЗ-а, Савремене администрације, нишке Просвете и других (приватизовани су и у великим финансијским проблемима, а неки се, тако приватизовани, више и не баве првобитном делатношћу). Посустаје и Српска књижевна задруга, а и неки други. Ако сте боље загледали, могли сте запазити да се још неке велике издавачке куће скривају иза штандова на којима су изложили претежно стару, а у великом броју случајева и туђу књижевну продукцију, на (непотребно) великом броју прескупих квадрата Арене Хале 1. Нажалост, посустају, па и нестају некада велики и значајни издавачи који су знали шта је добра књига и све што уз њу иде. Они су схватали да имају велику одговорност према људима који књиге купују и читају. Они су знали да направе добру књигу и да је добро и продају. Они су знали да укажу на то шта је добра, а шта лоша књига. Данас те поларизације готово да и нема. Нема је јер се готово нико и не труди да направи разлику између доброг и лошег. Иза сјајно дизајнираних корица, скупе и добро осмишљене рекламе, често се крије лоша литература, литература за једну сезону, литература које ће се на наредном сајму мало ко сећати.
Када говоримо о релацији велики издавач – мали издавач, неминовно ћемо сами себе довести до низа контрадикторности. Велики издавач некада – то је била фирма (државна, наравно), која је, у својој брижљиво осмишљеној књижевној продукцији, објављивала значајна дела из области науке и књижевности познатих и признатих аутора. Књиге су штампали у великим тиражима, добро опремљене, добро преведене, добро приређене, добро повезане и на квалитетном папиру. Велики издавач данас – то је или велики издавач некада, купљен за мале паре, од кога је остало само велико и звучно име или „новокомпоновани” издавач који се у свет издаваштва винуо вођен њухом којим је препознао шта воли „новокомпонована” књижевна публика, „новорођени” потрошачи масовне културе, који имају пара да са сајма (на пример) изађу клецајући под теретом (и буквално и метафорички) лоше литературе за једнократну употребу, али који немају превеликих књижевних захтева ни превеликог читалачког укуса. И једнима и другима који се данас декларишу као „велики” издавачи заједничко је следеће: њихови уредници се јавно хвале да преводе и објављују оно што и сами воле да читају, а наравно, нису криви што је то „у складу” са светским трендовима; вели ки број нових наслова – мали тираж – вишеструка прештампавања и доштампавања истих; на велика звона најављени као најтиражнији, најпродаванији, најтраженији, светски мега(хит)-писци, а у ствари у највећем броју случајева анонимци чак и у књижевним круговима земаља у којима су се „овенчали” бројним књижевним наградама (како их најављују наши издавачи), тј. непознати и књижевно непризнати и маргинализовани (част изузецима). Заједничка им је и тематика којом се баве: то су књиге које ће свакако заинтересовати и забавити просечног читаоца и које ће се добро продавати: разне романсиране биографије познатих личности засноване на „историјским” и „научно доказаним” чињеницама, бескрајне (и бесмртне у пејоративном значењу) епско-фантастичне сторије, те љубавне, животне и остале причице разних тинејџерки, купохоличарки, неостварених, средовечних и осталих жена (а и мушкараца). Неизоставно морам да споменем и популарне приручнике типа: тајна успешног почетка, како да постигнете договор или изађете на крај са незгодним људима, те како да стекнете самопоуздање, како да будете срећни упркос свему, како да остварите своје снове и узмете судбину у своје руке, тј. како да из књига научите да живите. Не смем заборавити ни бледе копије и банална и млака угледања на Да Винчијев код (какав год да је и шта год неко о њему мислио, његову славу, а и тираж, тешко је достићи). Заједничко им је и то што им неретко и Министарство културе иде „на руку”, те из сасвим очигледних разлога откупљује такве издавачке бравуре за „потребе” библиотека и њихових корисника широм Србије, потпомажући их („велике” издаваче) тиме и финансијски, а и крајње практично, празнећи им магацине за наредне подвиге. Заједничко им је и то што су им књиге лоше преведене јер вероватно у том сегменту штеде (често можете бити у недоумици да ли то преводилац горе познаје језик са којег преводи или свој сопствени), лоше лекторисане, лоше повезане, на лошем, прљаво-белом папиру (и овде је штедња очигледна), који често квалитетом нимало не одступа од новинског (на коме се новине, иначе, по мом скромном мишљењу и штампају да би биле јефтиније и да би их, након што их прочита, човек једноставно – бацио). У сталној потрази за што већим бројем чланова, библиотекари, иако (не)свесни шта купују, бирају и од својих локалних самоуправа тешко напабирчен новац троше на оваква штива, а онда се, у чуду, хватају за главу када схвате да те књиге нису прошле тест: након два-три читања, завршиле су на репарацији. И опет трошкови. А новца никада доста. Није ни чудо. Неки од „великих” прибегавају још једној нечасној работи: уколико се пре одласка на сајам није добро обавестио, библиотекар на себе преузима велики ризик да код појединих непоштених издавача купи књиге које су изложене на сајму, а у ствари нису књиге, већ макете. „Мудро” прећуткујући ову чињеницу, ти издавачи, наплативши на превару библиотеци рачун за неодштампане књиге, од библиотеке праве свог суфинансијера. Има ли библиотека које то себи могу да приуште? Ево још једног примера, тј. жалопојке са становишта библиотекара који мора по строго утврђеним каталошким правилима да обради неке од тих књига. Поређења ради, да бисте, на пример, обрадили књигу неког иностраног издавача, чак и не морате да познајете језик на коме су објављене, толико је све на свом месту. Тачно се зна где се штампа аутор, где наслов, где издавач, издавачка целина или остали релевантни подаци. Код ових „наших” се не зна „ко пије, а ко плаћа”. Ту никаква правила не важе. Толико је све несређено, да се често збуне и искусни обрађивачи из Народне библиотеке Србије или Библиотеке Матице српске јер су доведени у недоумицу да ли је то што је на насловној страни истакнуто, рецимо стварни наслов или наслов подређеног дела, да ли је у питању поднаслов или наслов збирке, а да и не говорим о томе да се често наслов на корицама и насловној страни не подударају (а неретко се на хрпту налази још једна верзија наслова). Или рецимо, изађе из штампе књига, а издавач тек од другог њеног наставка схвати да би то могао да буде читав серијал, па онда друга, трећа, први део четврте и други део четврте књиге припадају истој издавачкој целини, а прва, од које је сага (у последње време најчешће епско-фантастична) и започела, не припада, јер тако није назначено. Отуд, вероветно, и извесно шаренило, поготово у електронском каталогу: иста књига води се и на наслов, и на његов подређени део, и на збирку, како је ко од обрађивача разумео, а све из простог разлога јер на насловној страни и осталим местима у књизи не можете разлучити шта је шта. Толики је неред. На страну нова пошаст која све више узима маха: такозвана киоск-издања, тј. књиге намењене за продају на трафикама и у самопослугама. Руку на срце, нисмо то ми измислили. И у много богатијим земљама књиге можете купити у трафици, међу новинама и жвакама. Али се тамо зна шта се и како може продавати у трафици. А зна се и то да свако ко држи до себе и до сопствене личне културе књиге неће куповати у трафикама, већ ће гледати да то учини у књижарама или на сајмовима, бирајући по свом укусу квалитетна издања у сваком погледу, не дозвољавајући да тај избор буде насумичан, унапред одређен од стране оних који би да брзо зараде објављујући чак и тиражне писце (ако су живи, вероватно без њиховог знања) у џепном формату, на лошем папиру, са корицама од танушног картона лоше дизајнираног, на самој ивици кича, у огромним тиражима по смешно ниским ценама, очигледно избегавајући плаћање ауторских и осталих права (не разумем се најбољу у ову проблематику, али можда и пореза!?). Тако се на сајту Народне библиотеке Србије у ранг листи првих 100 издавача монографских публикација за период од 1. јануара до 29. децембра 2006. године, а на основу Централног каталога COBIB.SR на одличном 4. месту нашао и један познати београдски издавач који је до пре пар година, и то веома успешно (што и данас чини) објављивао дневну, недељну и месечну штампу, али је однедавно придодао још једну делатност – трафикинг издаваштво монографских публикација, тј. књига, и иза себе по броју објављених наслова на тој листи оставио многе реномиране издаваче којима је издавање књига основна делатност. Свим овим издавачима, о којима је до сада било речи, основни и једини порив је профит. Тога, нажалост, има све више. О читаоцу се све мање мисли, а о „мисији‘‘ књиге све мање говори (осим ако се и ту не умеша политика). И то баш у години која је проглашена годином КЊИГЕ.

А када се каже мали издавач, углавном се мисли на оне који немају велики профит, јер се не служе свим горе поменутим триковима, да их не понављам. У том смислу, када кажем МАЛИ издавач, ја мислим ВЕЛИКИ издавач, јер такви имају малу зараду, али велику културну улогу, јер имају јасне издавачке концепције од којих ни у ком случају не одустају, крајње су професионални према свима, почев од самог аутора, па до крајњег корисника – читаоца. Они поштују сва правила понашања. Они су јахачи на дуге стазе, али, када једном све дође на своје место, па и у издаваштву, они ће опстати и неће имати чега да се стиде, ни одличног дизајна ни уредничке и лекторске припреме ни високог квалитета штампаних књига. Нико им неће замерити да су им књиге незаслужено и преко везе откупљене, нити да су одредили вишу цену својих књига за откуп Министарства него што је она у књижарама. Нико им неће замерити да једна цена исте књиге важи у њиховој књижари, друга на уличном штанду, трећа код конкуренције. Они нуде исте услове за све. Они уливају наду да ће једнога дана издаваштво код нас, као својеврсни микрокосмос, постати једно боље, хуманије, поштеније и културније место.
Будући да и једне и друге (прве у нади да ће се променити на боље, друге у нади да ће тако наставити), доживљавам као пословне партнере, нећу их овом приликом именовати и наводити ни као негативне ни као позитивне примере. Сви они који на овај или онај начин купују и читају књиге, где свакако, сврставам и своје колеге библиотекаре, па и они који те књиге штампају, знају о чему и о коме говорим… док пишем.
После читаве једне овакве тираде, да сам ја била у прилици да је слушам или читам, прва бих се запитала: и, шта сада? Није конструктивно јадиковати над постојећим стањем, него смислити шта треба учинити да се оно превазиђе. Ја не знам шта. Ми немамо ни бољи сајам ни боље издаваче ни боље читаоце. Очигледно да проблем високо надраста све напред поменуте актере и да се њиме мора позабавити много виша, највиша инстанца – Влада Србије, која ће, коначно, донети закон који ће регулисати сва питања у домаћем издаваштву и учинити га професионалнијим, а све зарад једног, узвишеног циља: афирмисања књиге и читалачке културе у Србији.

Штампај (пдф)