Весна Јовановић, Драган Стојменовић (фотографије)

Двадесет други Борски сајам књига отворен је 4. јуна у 14 часова. Промотер овогодишњег сајма био је Раша Попов, који је дошао са Удружењем српских издавача. После свечане беседе, Раша Проналазач заједно са борским предшколцима oткривао је тајне Дечијег одељења Народне библиотеке Бор. На књижевној вечери, која је одржана у 18 часова у великој сали Дома културе у Бору, више од стотину окупљених уживало је у Рашином сећању на мокринско детињство и причи о чарима дечије игре. Боравећи на Дечијем одељењу библиотеке, Раша је за успомену добио диплому „Највећем проналазачу дечијег осмеха”.

••••

Други дан сајма књига: гости библиотеке били су писац Мирјана Ђурђевић и књижевни критичар Ненад Шапоња, уредник издавачке куће «Агора». Представљена је најновија ауторкина књига Чувари светиње (2007). Било је то прво представљање нове књиге Мирјане Ђурђевић и овом приликом јој желимо срећан и успешан поход кроз библиотеке.

••••

Трећи дан сајма. Вече посвећено трима стварима – представљању електронских страница Народне библиотеке Бор, представљању електронске разгледнице града Бора и околине, и иницијативи за покретање удружења корисника и прегалаца интеренета у граду – привукло је досад највећи број гостију. Ана Јанковић, испред стручног библиотечког тима, и Зоран Станковић, коаутор сајта библиотеке, говорили су о структури и могућностима које су понуђене посетиоцима сајта. Наглашено је да је једна од битнијих ствари усмереност на корисника, односно позиционирање на комуникативност. Тако је сајт библиотеке у Бору један од првих у држави који је оформио Библиоблог, а постоји и могућност да корисници библиотеке и посетиоци сајта директно и дискретно поставе питање стручним радницима библиотеке како би добили одговарајући одговор о фонду, одређену информацију и сл. На сајту Народне библиотеке Бор постављена је готово читава фул-текст електронска верзија часописа Бележница, библиографија монографских публикација борских књижевних стваралаца ауторке Весне Тешовић и, између осталог, библиографија Бележнице ауторке Драгице Радетић. Такође, у оквиру простора које на сајту заузима Завичајно одељење библиотеке, посетиоци могу видети фотографије Бора, подељене у неколико категорија, и многе друге текстуалне и визуелне садржаје – овај сегмент сајта биће посебно богат информацијама и посебно и с пажњом уређиван, будући да је завичајни фонд посебно значајан за град Бор. Аутор овог сегмента је библиотекар етнолог-антрополог Драган Стојменовић. Наглашено је да је сајт још увек у изради.
Млади ентузијасти (млади, стручни, изиритирани, намучени и спремни на све ентузијасти…) из града начинили су електронску презентацију града Бора и околине. Било је занимљиво видети како се велики број људи организује и ради, прескачући мртве зидове институционално и медијски ослепљеног града. Да је људима из града доста нерада и усамљености говори и одзив заинтересованих, који је управо из разлога поштовања према ономе што је урађено био толики да су библиотекари морали да износе из својих радних просторија додатна седала за присутне. А затим и стога што је велики број мислећих и образованих младих људи укључен у комуникацију, информисање и рад путем интернета, будући да им постојећи медијски канали и општинска власт нуде мало тога. А време пролази.
Треће, а можда и прво, брзина, доступност и друге техничке предности интернета привлаче људе својом недвосмисленом неспутаношћу. О разгледници су говорили Зоран Милојевић, Радиша Петковић и Наташа Ранђеловић, а у разговор се укључио и приличан број посетилаца. Антиинституционална природа овога подухвата, и то таква силом и насупрот сваке потребне и природне логике за коју аутори разгледнице никако нису криви, дала је и мало револуционарно- ослободилачке патине трећој сајамској вечери. Интернет НОБ-у се у поодмалкој фази декларативно прикључује и донедавна медијска суперсила монополског типа, званични радио-телевизијски борски концерн, а ту ће бити и остали. Да би се у највећој могућој мери омогућило и каналисало присуство електронског простора у граду, покренута је и иницијатива за покретање удружења везаног за интернет у граду. Једно радно тело у наредним данима спрема оснивачку скупштину и потребне акте. О овоме ће, дакле, тек бити речи.
Људи су из сале библиотеке изашли пред штандове, где се раговор наставио. Киша, замислите, није пала.

••••

Четвртог дана Сајма гости Народне библиотеке Бор били су Светислав Басара, добитник НИН-ове награде за најбољи роман на српском језику у 2006. години, и Петар Арбутина, уредник Графичког атељеа Дерета. За разговор о Успону и паду Паркинсонове болести и о много чему другом били су расположени и гости и окупљени БораБорани, те је вече било динамично и занимљиво за све поклонике Басарине књижевности.

••••

Петог дана сајма одржан је тзв. Песнички митинг у коме су, у организацији Удружења српских издавача (суорганизатор 22. Борског сајма књига), учествовали београдски песници Јаков Гробаров и Слободан Стојадиновић Чуде. Андреј Јелић Мариоков, иако најављен, није се појавио да дâ свој допринос овом својеврсном, како се током вечери испоставило, спектаклу.
Очигледно не желећи да разочарају оне који су очекивали право боемско вече, београдски песници су прво закаснили више од пола сата, а онда су до краја вечери, понашајући се строго у складу са сопственом репутацијом која је у Бор стигла пре њих, успели да натерају и највеће поклонике поезије да један по један напусте салу Народне библиотеке Бор.
Своје стихове су читали и борски песници Милен Миливојевић, Живко Аврамовић, Мирослав Јовановић и Венко Христов.

••••

Од 12. до 15. јуна у Народној библиотеци Бор требало је да се одрже давно планирани и најављени „Дани Кубе”, што је подразумевало представљање књиге 100 сати са Фиделом и приказивање филмова „Буена виста”, „Дневник мотоциклисте” и „Било једном у Хавани”.
Међутим, због несхватљиве неодговорности или нечег другог од стране одговорних у Српско-кубанском друштву пријатељства „Иво Лола Рибар – Че Гевара”, који филмове нису послали на време, а онда су у последњем тренутку одлучили да не представе књигу која је дуго најављивана, већ неку другу. Народна библиотека Бор је, из поштовања према својим суграђанима, али и овој лепој земљи и кубанском народу који није заслужио да га „пријатељи” овако представљају, била принуђена да откаже ову манифестацију.
То је изазвало велико разочарење присутних који су дошли да погледају филм „Буена Виста”, који иако је најављен за уторак 12. јун, није, ето, стигао ни у среду.

НАПОМЕНА:
• Преузето са Библиоблога сајта Народне библиотеке Бор http://biblioteka-bor.org. yu/blog/?p=35

Реч књижевника Раше Попова на отварању 22. Борског сајма књига

Ја сам поново срећан што сам дошао у град у коме сам живео половину једне године свог живота, као војник, далеке 1959. године.
Мој задатак је да вам одржим једну похвалу књизи. Српска књига у време Доситеја није могла бити штампана у Србији јер је Србија била под турским ропством у време док је Доситеј био највећи путник Европе 18. века. Српске књиге Доситејеве морале су се штампати у Лајпцигу. Тамо у Лајпцигу, сазнао је Доситеј, један штампар имао је ћирилска слова и морам да вам кажем да су то најлепша ћирилска слова која су у олову изливена. И, иако имамо сад читаву компјутерску ниску најразличитијих слова, она Доситејева, та прва ћирилица, су најлепша. То су мала, као ситни дијаманти, мала ћирилска слова.
Доситеј је отац наше просвете. Први следећи корак у развоју српске књиге наступио је 1847. године. Значи, требало је да прође пола века до новог узлета српске књиге. Године 1847. у Београду је основана библиотека, па у Кикинди, Земуну, тако да је тада дошло до оног што ми можемо сматрати сталним контактом нашег народа са књигом.
Један од великих просветитеља 20. века, Џилијен Хаксли, који је у време моје младости био UNICEF-ов емисар и пропагатор културе, рекао је да су књиге јединствена особина човека, јер ниједан живи створ под капом небеском није у стању да преноси своје искуство. Он је рекао: „Мачке не могу да пренесу своје искуство мачићима, пренет им је само нагон и оно мало дружења са породом што имају, тада мачке уче мачиће шта да раде.”
Ми смо сада ушли у једно доба срећно за књигу, само нам треба још да нам потомство чита. Кажу да деца не воле да читају. Ја у то не верујем. Увек је било деце која више воле да пикају „фуцу”, да бацају камен у прозор, него да читају. Та подела на ону децу која не воле да читају и ону која воле да читају, била је и у моје време. Према томе, ако постоји и данас, то је природно. Не можемо сваком натурати да воли књигу, а да мрзи лопту. Није наш циљ да деца омрзну лопту, него нам је циљ да пикају „фуцу”, играју се лоптом, али и да читају књиге.

Кратак разговор са Рашом Поповим

НББ: Читајући Вашу књигу сећања на сопствено детињство и одрастање, а сведоци смо одрастања данашњих генерација уз производе високе технологије, питамо се какве књиге сећања ће они писати неким бу- дућим генерацијама?
Раша Попов: Писаће о компјутерима, игрицама и о Југи-јоу. А уведена је и нека игра са неким картама која је стигла из иностранства. Дечаци у раном пубертету играју те карте, изгледа да је то тренинг за коцкаре, за коцоше. Али, шта ћемо.
НББ: Наше искуство говори да да- нашња деца све ређе имају контакт са књигом. Радије на Интернету нађу препричану лектиру или мобилним телефоном сликају одређену стра- ну књиге која им је потребна. За мно- ге класике чују тек ако постоји филм снимљен по њиховом делу. Каква су Ваша искуства?
Раша Попов: Баш ме забрињава ваше искуство, није то добро. Али, ја ипак мислим да гутачи књига постоје и данас. Можда их је мање. Иначе, ја сам на „Витезовом пролећу” деци показивао Шантићеве изабране песме. A ево како сам до њих дошао. То је књига коју сам „извадио“ из компјутера. Сазнао сам да на Интернету постоји сајт са изабраним песмама Алексе Шантића. Одштампао сам 127 страница. Отишао сам у фотокопирницу где су ми увезали листове и ево је књига, књига коју сам „извадио“ из компјутера. Тако можете вадити разне књиге. Сматрао сам да је то важно и да треба да поучим децу. Кад су већ заробљеници компјутера, нека онда из компјутера узму оно најбоље. Јер, у компјутер има свега, али и добрих ствари.
НББ: У књизи Био сам срећан коњ рекли сте да је у Мокрину једна од најважнијих ствари коју дете мора да зна, и у чему се огледала „способ- ност за живот”, била да направи вр- бову свиралу.
Раша Попов: Мокрин је једно село у мочвари где има много врбака, тако да су старији учили децу да праве врбову свиралу. Зимус је један телевизијски новинар снимио једног човека од око педесетак година , како прави пред камерама врбову свиралу. И мени се нешто учини познат говор тог сељака. Много ме подсећао на мокрински говор. Гле, сазнам касније да је то стварно снимано у Мокрину. У Мокрину се, дакле, још увек праве врбове свирале.