Милен Миливојевић

Борски сатиричар по други пут победник Међународног фестивала хумора и сатире „Златна кацига” у Крушевцу

Они који пажљивије прате хумористичко-сатирично стваралаштво немалог броја борских аутора вероватно се сећају да је на угледном Међународном фестивалу хумора и сатире „Златна кацига”, који се сваке године одржава у Крушевцу, прву награду за циклус пародија 2001. године добио борски аутор Рајко Мицин. Те пародије су, већ наредне године, ушле у књигу пародија Ни по бабу ни по стричевима у издању агилног борског „Инорога”.
Рајко Мицин је, иначе, и пре тога био познат као сатиричар. Објављивао је афоризме и пародије у Ошишаном јежу, Трну, Експресу, Вечерњим новостима, Тимоку и још понегде, а афоризме за децу у београдском Змају и подлистку Момчило часописа Свитак, који излази у Пожеги. Заступљен је и у лексикону Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури у издању Ошишаног јежа, у зборнику афоризама Извајане мисли објављеном у Алексинцу и у још неким зборницима и антологијама афоризама. У књизи Сатире 4, која представља избор са конкурса „Радоје Домановић” у Великој Плани (конкурс је био редован до 2000. године), објављена је 1996. године сатирична прича Рајка Мицина „Нови прилози за биографију Марка Краљевића” (што је неодољиво подсећало на наслов Владимира Дедијера „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита”).
Ове године, на 12. крушевачком фестивалу, који је имао задату тему „Врата Европе”, замало да „Златну кацигу” поново освоји Рајко Мицин. Конкуренција је била јака: у категорији писаних форми конкурисало је 1976 текстова 463 аутора из Србије и Црне Горе и још 14 земаља. Прву награду је, поред Крушевљанина Славољуба Јовановића, поново освојио један Боранин – Радиша Драгићевић. И њега добро знамо. Два пута је добио награду Народне библиотеке Бор „Књига године борског аутора” – за збирку песама Белези и роман Самотиња. Обе књиге, а нарочито Самотиња, наишле су на шири одјек и добар пријем код великог броја критичара у листовима и часописима широм наше земље.
Сатира као задовољство
Радиша Драгићевић је „Златну кацигу” добио за песму „Досије Кикс”, чији наслов асоцира на популарну ТВ серију „Досије Икс”, а садржај говори о суморној и славној (како за кога!) прошлости наше и песникове отаџбине, односно наших отаџбина.
Само малом броју Борана било је јасно да је добитник „Златне кациге” и 2001. и ове године исти аутор. Рајко Мицин је, наиме, псеудоним Радише Драгићевића. Псеудоним није ретка појава, ни у нашој, ни у светској књижевности, а Радиша Драгићевић само своја хумористичко-сатирична остварења (пародије, афоризме и сатиричне приче) потписује као Рајко Мицин. На овогодишњем крушевачком фестивалу само се стицајем неких изузетних околности појавио под својим правим именом.
Примећено је већ да елементе хумора Драгићевић успешно уграђује и у она своја дела која не спадају у ову врсту књижевности. „То је вентил, и за мене и за читаоца. Моји романи, па и песме у Белезима толико су тешки да би били неиздржљиви да нису омекшани хумористичким пасажима. И живот је такав: мало смешно, мало тужно. Хумором и сатиром се борим против тескобе у себи. Ко се не смеје, ко је без духа, као да и није човек” – каже најнаграђиванији борски књижевник. „Оно што није сатирично, пишем из муке и с муком. Све то одболујем док пишем, а сатира ми лакше иде. И она долази због неке муке, али та мука, док пишем, прелази у задовољство. Посебно уживам у пародирању. Не могу да пародирам песму која ми се не допада. То мора да буде добра песма, мада се у пародији може стећи утисак да је нападам. Није тако. Нападам, али нешто друго, а не пародирани текст. Тако сам радио и у читавој серији текстова који представљају хумористичко-сатиричне „приказе” књижевних дела познатих наших и светских писаца.”
Против глупости
„Сатира је борба против људске глупости и против власти, нарочито кад између глупости и власти може стајати знак једнакости. Наши сатиричари су много утицали на то да се власт промени. Чине то и сада јер је идолопоклонство чиста глупост. Лоша власт је највећа инспирација сатиричара међу којима и данас има добрих аутора. Као да сваког дана ничу нови афористичари и нови афоризми, од којих су неки баш антологијски. Питање је само колико се то чита и колико се ослушкују њихове поруке. Чини се, чак, да је тренутно недовољно медијског простора за све што је вредно, без обзира што велики број листова има сатиричне рубрике. И хумористички листови, и такве рубрике у другим листовима прилично су се затворили, ограничили на релативно мали број сарадника. А стиче се и утисак да се код уредника још осећа страх од последица за објављену реч, иако смо помислили да је страх требало већ да ишчезне. Штета је што Бор нема књижевни лист (који уопште не би сметао Бележници, напротив!) можда чак и само за хумор и сатиру, јер и за једно и за друго чини се да имамо снаге. Без обзира за коју бисмо се варијанту определили, тај лист не би био за борске ауторе, већ за све квалитетне прилоге на овом језику” – мисли Драгићевић.
Драгићевић, иначе, има књигу Године за причу (наслов асоцира на познату књигу Године расплета) која се састоји од осам прича написаних о осам година (1995–2003) и коју, због њене „дневности” и брзог застеравања теме, неће објавити. Међутим, књига пародија под радним насловом Тамо је далеко, као и књига афоризама под радним насловом Страхија, спремне су и биће објављене, али чекају још коју „аутоцензуру” (у позитивном значењу ове речи). А овај писац је досад био строг цензор својим делима.

Штампај (пдф)