Милен Миливојевић

Момчило Милошевић (1949−2007)

У јуну је, у време Борског сајма књига, у Народној библиотеци Бор требало да гостује песник Момчило Милошевић, али је гостовање, због болести песника, одложено. Крајем јула је Мома (рођен 1949. г. У Дебелици код Минићева) сахрањен у Бољевцу, у коме је провео скоро цео свој живот.
Бољевчани и Тимочани га памте као свестраног драмског аматера, као рукометаша и рукометног судију, као активисту Црвеног крста и, наравно, као песника. Врстан песник, Милошевић је постао познат и широм Србије, а неке од његових књига представљене су и у Народној библиотеци Бор.
Објавио је девет књига песама: Тамјаниште, Црноречје, Судбозвони, Знаци, Средства, Злоћудне риме, Старинарница, Псећи животи и Трла трлица, а у периодици (пре свега у зајечарском Развитку) објављивао је и прозу. Извесно време био је и дописник Радио-Бора из Бољевца.

КОРОВИ СЕЋАЊА
Мислим на забран где
стршљени се легу
На малокрвне крушке што труле
На од смукова сплетену белегу
И чокотима подигнуте куле
Козе су овде багрењаре драле
И земља јечала од плуга
Кљусине су курјачке шапе драле
А жар цврчака и птица тињао
из луга
Мислим на жуте простирке од
жита
По којим голуби облака
снесоше јаја туче
На осу од јабуке дивљакуше
припиту
Сећам се грома што у извор пуче
На притки је опрез увек бесио
врану
Страшило је било на распећу
И горопаду је тешко било
прићи забрану
Још ми се чегртаљке по уху окрећу
Сећам се друговања са боком
суседног дола
И поподнева кад смо се лоптали
виком
Вечери кад је алуга под секиром
стењала од бола
И бикови жуљ јарма боловали
риком
(из збирке Тамњаниште, 1972)

ПОСЛЕ СЕЧЕЊА ДРУГОГ
Недоумице нестају по
прикривању шава
И након мучног (развученог)
буђења
Избор је сужен (предели смрти
или јава)
Одасвуд питања (сумње) и чуђења
Стерилна светла (жагор
стерилини) стерилне
игле у венама
Зелене измаглице (звекет)
можда илузије
Збиља се мојим суженим венама
Враћа кроз цев инфузије
Све је без мириса (укуса) и боје
Катетер у бешици (дрен) у желуцу
сонда (силиконске вене)
Посматрам особе које не постоје
Голе (као лутке) или у исто
рубље одевене
По столу где се смрт пблизује
над живима
Разлиле су се из трбха мале
локне мице
Спречена је болест у болним
ткивима
Рак исељен (усељене птице)
Нада мном херувим (ко да
просипа тамјан или
менту)
На рукама му је била моја
изнутрица
Учено тумачи свог чина поенту
Из мојих очију (смисла речи) и
изгледа лица
(Из збирке Злоћудне риме, 1997)

СМРТ ДЕДЕ МИЛОРАДА
Умирао је споро окружен пићима
Притиснут кошем (презрелим
шљивама)
Надлетан винским мувама и
лептирићима
У маховини (у плесни) међу
гљивама
Тражио је шећер (воду) светло
лојанице
Дукат под језиком и бритву при
руци
Паук је развлачио пређу с
таванице
Шиштале су гуске (урликали вуци)
Из распуклог срца липтала је крв
Истицала из ушију (уста)
бризгала из носа
По дугама буради сврдлио је црв
Лелек (нарицање) звиждук
црног коса
Чуо се шапат (готово је) преузе
га небо
Купали су га на земљи водом из
бакрача
Мачак је оштрио нокте (о
крстачу гребо)
Крв је преливена пепелом са сача
Било је топло (натекло је тело)
Поклопац је закован кесером из
војничког ранца
Свештеник је журио (кратио
опело)
Притегнут је ковчег комадима
ланца
Волови су вукли тело свога газде
На раскршћима се обраћало
свецима и Богу
(Потомци су храмали кроз
камен и бразде)
Покојник је имао једну краћу ногу
(Из збирке
Старинарница, 1997)

Рајко Чукић (1930−2007)

На Новом гробљу у Бору сахрањен је средином октобра 2007. године новинар и песник Рајко Чукић.
Рођен је 1930. године у Беранама, а у Бор је дошао 60-их година прошлог века. Био је новинар борског радничког листа Колектив и дописник Вечерњих новости, а најдуже је (20-ак година) био дописник Политике из Бора и Тимочке крајине. Почетком 80-их година отишао је у Београд и до пензионисања радио у редакцији Политике.
Осим запаженог новинарског рада, иза Рајка Чукића су остале и три књиге вредне поезије: Човек од земље, Епитаф за један свет и Кап крви на небу, као и књига репортажа Тамо где теку бакар и злато.

БАЈКА О МОЈОЈ СМРТИ
Сазнао сам јутрос од једне
птице
Да негде у мени
Ћути зла планина
Под којом спава почетак света.
Под њом је један бео камени
мир без дна
Један бели океан извучен из
свих камења.
На сувом пешчаном дну ван
сваког ветра
Светли један обли камен
Из којег цвета левак оштре
тишине.
У њему као мало црно срце
Куца тајна мога свршетка.
Већ хиљаду година за планином
кука глас
Кога само чујем онако
Као што се чује из најдаљег сећања.
Њега само осећа срце које
тражи свој крај.
Далеко за прозрачном планином
Сваког заласка пршти огњени
кратер сунца.
А ја само чекам ноћ
Да што пре усним себе.
Кроз брда прерушена у маглу
Видех ноћас сасвим јасно
Како нека црна птичурина
Куца у тај обли камен
Да прокљује срце света.
Сазнао сам јутрос од једне птице
Да негде у мени
Ћути зла планина
Под којом спава почетак света.
РУКЕ
Руке, руке
Руље руку из прокислог мрака
Из отровне траве.
Руке опасне, хладне, крваве.
Милиони испружених руку
Кидишу на димњаке
На руднике
На котлове
У којима се будућност
На поноћним раскршћима кува.
Руке меснате, страшне, далеке.
Мноштво руку
Као облак немирних птица
Из гнојавог неба куља.
Руке у сну се грче, шире се, узмичу
Руке не знају шта су.
Руке малене, опуштене,
лепршаве
Певају пискавим гласовима
Док у тужним поворкама промичу.
Руке, положене, нешто оплакују.
Руке, руке, добре моје руке
Послушне, златне.
Треба ли да захвалим неком
Што тако дивно мирујете у
раменима.
Војске руку кидишу на оџаке.
Слећу на рамена, на дојке
На вратове, на жице.
Руке се бацају у воду, у ватру у
оранице.
Неуништиве руке из руку излећу
као птице.
Руке! Несрећне моје руке!
Испод многобројних дланова
Велико лице света цури кроз прсте
Док се у болу грчи.
А онда страшни, дивни
Детињасти свет поново
На милионима руку
Некуд сумануто трчи, трчи, трчи.

ИШЧЕЗЛА ДАЉИНА
Имао сам даљину – даљину
једину наду
Даљину далеку као ја самом себи.
Она је имала нешто од моје
замишљености
И на зеленкастом небу звезду
младу.
Али, једне вечери гледао сам
Како девичански звезде
Као да догоревају сјаје.
Имао сам даљину – али једне ноћи
Кроз неки тајни свет ишчезла је.
Не замишљам више ништа,
мудрији сам сада
Док гранчицом дирајући мртви
жар
Поваздан седим крај трулог
огњишта.
Иза окна моје свести, у стрму
провалију
Као растопљено олово, тешка
киша пада.
Постао сам мудрији и блеђи
И никоме више не значим ништа.
Даљина ми само у сну дође
Пролећна даљина – дрхтава
лепотица.
У грудима јој свемир у слатком
бунилу муца.
Она има умиљате очи мајке.
Из ње вртоглаво девојче светлуца.
Дође она тако –
У јарко лето мога сна сред зиме.
Дође, незнано како, помилује ме
И тихо и нежно, изговори моје
име.
Душа би ми за њом хтела да
искочи
Али, ја не могу да померим ни
тело ни срце
Док ми она лако затвара очи
И натрашке, на прстима, остави
ме.
Гласом – испруженом руком срца
Да је бар једном дотакох
У јединој пустињи где није
ништа непознато.
Ипак, добро је што земља има крај
Што ће машина нека једног дана
Дрвеће свих шума бестидно
избројати.
Ето, дигнутих руку, помирен и нем
Тонем у себе као у живо блато
И још само у мени као да
преклиње нешто
Због чега остатак тела, залазећи,
пати.
(Песме су из збирке
Кап крви на небу, 1970)

Штампај (пдф)