Милен Миливојевић
У Зајечару је 8. фебруара ове године у 65. години живота приминуо Сергије Лајковић, новинар и више од четири деценије уредник културне рубрике листа Тимок. Не само што је био душа овог јединог недељника Тимочке крајине (који је почетком ове године обележио шест деценија излажења), већ је био и душа културног, а посебно књижевног живота овог дела Србије.
Цео свој радни век Сергије Лајковић је провео у Тимоку, пратећи готово пола века културна збивања и у Бору. Скоро да нема књижевног ствараоца у овом граду који не зна за овог ентузијасту и доброг човека, врсног новинара и великог зналца. Није умео да одбије било какву врсту помоћи. Сем људског памћења, о томе сведоче и писани трагови. Тако, рецимо, у Библиографији борског књижевног стваралаштва у 20. веку Весне Тешовић (Народна библиотека Бор, 2004), у регистру сарадника (уредници, приређивачи, рецензенти) име Сергија Лајковића је са 16 библиографских јединица једно од три најзаступљенија имена.
Памте га Борани по рубрици „Млади“ у Тимоку, у којој су многи први пут објавили своју песму, прозни запис, цртеж, фотографију, новинску вест. Памте га по манифестацији „Млади мај“, коју је неколико година организовао да би омогућио међусобне сусрете и упознавања свих сарадника рубрике „Млади“ из читаве ондашње („велике“) Југославије. Памте га последњих година и афористичари, којима је Тимок у „Последњем ступцу“ и „Главоломкама“ објављивао афоризме, а на редовним годишњим сусретима (одржавани повремено, осим у Зајечару, и у другим градовима, па и у Бору) омогућавана су и лична упознавања, дружења и договори о сарадњи, под мотом „Дођите да се озбиљно шалимо“. Памте га и као члана жирија за доделу награде „Књига године борског аутора“ (Народна библиотека Бор).
Памтимо га као човека добре воље, спремног да помогне у свему, посебно када је у питању објављивање књига, али и као човека који, иако је и сам писао стихове и афоризме (повремено их и објављивао), није стигао да објави и своју књигу.
Сергије Лајковић је, вероватно, једини члан Удружења књижевника Србије (а постао је то на туђи предлог), без објављене своје књиге. Памтимо га и као човека кога смо волели и који је нас волео; као великог човека и пријатеља, као људину кога није могуће заборавити.
Памтимо га увек добро расположеног, ведрог, пуног оптимизма, као човека који је по много чему био изузетан, друкчији, бољи од других.
Као човека који је више живео за друге него за себе.
Штампај (пдф)