Јелена Радовановић

Петрификација

У оба моја бубрега
Твоме желуцу
Мојој жучној кеси
И твојој бешици
Има таман камења
Да се одморимо од свега
И изиграмо пиљака

Вожња

Саградићу дрвени брод
Ништа метал стакло
Поринућу га у центру велеграда
Баш тамо где је аутострада
И тада
Када
Ме прогута асфалтна прерија
Извириваће људи из луксузних каросерија
Бечиће очи кад виде каква их крнтија кочи
Њих динамичне
Њих махере за магистрале и петље
Који немају времена за будалаштине
Јер време је новац
И обратно
То је битно
И врло је хитно
Стићи на пословни ручак можда и бранч
А ко хоће да плови молим лепо
Нек не зеза поштен свет
Скретање за море
Му је кад се изађе са ауто-пута
Одмах лево

Песма за Феђу

Слушај Феђа нећу више да се играм
Данас си опет седео у хладњачи супермаркета
И млатарао ногама
Све време си се смејуљио
и говорио да риба нема облик коцке
Него главу и пераја
Као она коју смо виљушкама хватали у потоку
Онда
Док нам ноге не утрну у води
А леђа се запеку под звездом летњег дана
Али Феђа ово није та риба
И боље би ти било да одеш
Јер сад сам озбиљна другачија немам времена
За твоје керефеке
Треба кажу да се удам или родим дете и слично
Не да овде хватам с тобом зјала
И шта си уопште тражио у мом огледалу јуче
Кад те нико није звао
Намигивао си на моју свилену кошуљу а знам
Да сам се заклела
Како се никад нећу увући у свилу
Као твоје уштиркане тетке
И зашто викендом јурцаш по парку иза мојих леђа
И хваташ ми бубамаре да би ми дошли гости
Што више бубамара
Ал бубамара и нема нешто много у тој трави Феђа
А и гости више нису као онда
Гости који махну преко плота и сврате
Па и нису у ствари неки гости
Данас човек има познанике али не и госте
Узалуд хваташ силне бубамаре Феђа
Боље би ти било да одеш
Игри је ионако крај
Xаба летиш над мојом главом
И чикаш ме да загазим у бару ако смем
Јер ћу одмах да пропаднем у небо ал узалуд
Физика ме је потпуно растрезнила
У бару је немогуће пропасти
Не пали Феђа боље бриши док се нисам наљутила
Игри је крај јел ме чујеш…
Феђа?

Тест за полазак у школу

Прво ме узела за руку и онда
Ме увела у неку собу као у болници
И мирисала је оно као кад мирише у болници
Онда ме је прво питала шта ћу да радим
Кад почне киша а ја сам кренуо већ у школу
И да ли ћу онда па су биле три сличке
Под а) да се вратим кући по кишобран под б)
Да наставим у школу по киши и под ц) да
Се склоним и сачекам да киша стане.
Ја сам казао да ћу да наставим по киши
Она ми је рекла да размислим још једном
Ја сам још једном казао то исто онда
Ме она питала зашто да наставим по киши
Онда сам ја реко зато што волим кад пада киша
Онда ми је она дала бојице да обојим једну слику
Где је било једно дрво једна кућа један цвет
Сунце и небо онда сам ја то обојио
Онда ме она питала што сам небо обојио црвено
Ја сам реко тад ми се највише свиђа
Онда ме питала да л знам да пишем
Реко сам да знам онда ми је дала сличку
Неког дечка и неки облак изнад њега у који се пише
И тај дечко је кренуо у школу и прођу кола
Па га свог испрскају и онда треба да напишем
Шта тај дечко каже ја сам онда реко
Не каже ништа онда је она питала како ништа
Зар није љут на чику што је возио кола
Ја сам реко да јесте
Она је онда опет питала шта онда дечко каже
Ја сам реко да не каже ништа
Онда ми је показала слику а ја да кажем
Шта је погрешно а на слици је била девојчица
Како храни мишеве и по њима пљушти киша
А девојчица држи кишобран под мишком
И она ме је онда опет питала да кажем
Шта је ту погрешно ја сам реко ништа
Онда је опет рекла да размислим још једном
Онда сам ја опет реко да је све у реду
Онда ме питала још неке ствари
Онда ме извела напоље
Па је после дуго причала са татом у ходнику
И стално вртела главом

Школице

Најпре исцртају шаблон
Једањедандваједандваједан
Онда нађу велику клоцу
Гађају вас на свим пољима
И тако
Осам дугих година
Час на једној час на две ноге
То им је и циљ
Да вас збуне док ђипате ђипате па
Кад дођете до краја обично се
Окренете и вратите на почетак
Једандваједандваједањедан
Ишчупате се накако збуњени
Мислећи напокон је крај
Ал после кад се најмање надате
Кроз цео живот звони
Из неке улице
Паклена школица

Пређашње свршено

Зато што уђох као охоло оштро копље
То што осмехом навукох инсекте
И јер глагољивошћу ућутках масу
Ако окренух ти леђа као тричавом робу
А игнорисах историју увреда
Па одлично одглумих амнезију
И поједох главе свих ниских пиона
Не значи да унутра
Склупчала се нисам ситна
Као заробљена корњача

Штампај (пдф)