Горан Миленковић

На Јахорини је 30. и 31. маја у организацији Друштва библиотекара Републике Српске и Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске одржан стручни скуп за библиотекаре. Тема, широко постављена, тицала се путоказа и препрека за библиотеке (библиотекарство и библиотекаре), па су двадесетак саопштења заиста обухватила различите аспекте и проблеме савременог библиотекарства. Међутим, када сам већ поменуо проблеме, морам да кренем од оног што је, бар за мене, давало надређену боју, или незанемарљиво значење (осенче ње?) овом лепом и корисном сусре ту: истога дана када је започео скуп, посланици парламента Републике Српске доносили су одлуку која се тицала (и то непосредно) самог опстанка ентитета српског у оквиру Босне и Херцеговине; на значајној прослави, која је одржана у Сарајеву пар недеља или можда нешто ближе пред јахорински скуп, представни ци библиотекарства Републике Српске нису ни били позвани, нити је оних других из Федерације било на скупу на Јахорини; и много јасних и упозоравајућих речи изговорених на скупу било је подвлачило несигурност, несређеност и неку одређену врсту нелогичности међу стварима. У таквом окружењу, библиотекари Републике Српске и њихови гости говорили су о едукацији библиотекара, о мултимедијалним одељењима, о културолошком деловању библиотека, ширењу знања, аутоматизацији библиотечког пословања итд. – са искреним посвећењем и отвореношћу.
Крећући се од оних дескриптивних (Јасминка Елаковић, „Библиотека града Београда данас“, Мирјана Савић, „Одељење уметности Библиотеке града Београда данас“) преко оних суштински практичних (Ранко Рисојевић, „Однос друштва према библиотекама – кратак историјат и оцјена данашњег стања“, Жељка Комленић, „Модели едукације библиотекара и њихова ефикасност; оснивање ‚Едукационог библиотечког центра‘ у НУБ РС“), до оних зазивајућих, који отварају проблеме и који су изговорени са одређеном полемичком тензијом (Александар Бјеличић, „Аутоматизација библиотечког пословања“, Александар Саша Грандић, „Арогантни примитивизам као суштинска препрека културолошком деловању библиотека“), библиотекари из Републике Српске и Србије показали су да су недвосмислено свесни да постоје проблеми, али и то да они знају како их треба решавати. Две ствари које се мени чине издвојеним тичу се управо овога последњег реченог: колега Ранко Рисојевић, директор Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске, посебно је говорио о потреби двосмерног регулисања односа између библиотеке, са једне стране, и институцинализованих облика друштвено-државне супервизије, са друге, и то у смислу осмишљавања модуса који би били апсолутно прирођени библиотекарском начину размишљања о библиотекама и месту њиховом у свету, док је Борјанка Трајковић, начелник Библиографског одељења Народне библиотеке Србије, говорећи о „Сербици“, новој серији текуће библиографије Србије, инсистирала на повезивању библиотечких система у српским земљама, и бржој комуникацији у смислу достављања и размене публикација, стратешког усклађења нанационалном нивоу, итд. На скупу је представљен рад British Council-а, међународне организације из Велике Британије која делује у области образовања и културе, као и Goëthe Institut (представник ове институције говорио је на тему „Информације и библиотеке“). Саопштења су на крају оцењена као врло разноврсна, занимљива и вредна, и судбина зборника у којем ће ови радови бити објављени не би требало да буде лишена присуства радозналих читалаца.
Библиотекари Републике Српске показали су сву своју љубазност и отвореност, и нешто на чему им свакако треба позавидети – једну нијансу избалансиране али снажне колективности, чија ће унутрашња спонтаност и јака воља сигурно доскочити горе поменутим проблемима у стручном раду. Наравно, морам да поменем и њу која је, будући изнад свих и свега, изнад дисеминације информација, каталогизације, едукације, идеологије, стратегија, менаџмента, по свему дала печат овоме скупу – дивна планина Јахорина богато се даровала библиотекарима, уморним од сивих очију стварности.

Штампај (пдф)