Драган Стојменовић
Др Цветко Костић, Бор и околина – социолошка испитивања, Савремена школа, Београд 1962
Сјети се дечака који маглу пије
Да се скрије од себе јер нема са ким
Не зна како да гледа у понор и ватру
Како да слуша тај огромни звук
Дарко Рундек, “Сањам”
Маглу од отровних испарења, у чију стварност је дубоко зашао средином прошлога века, професор Цветко Костић је сублимирао на најбољи могући начин и као највреднији минерал овога поднебља открио град и људе у њему, који су искристалисали оно што се не сагледава и не вреднује ваљано, своју социјалну и материјалну културу. Мотива за поновно ишчитавање и усмеравање пажње према овој изузетној научној студији заиста има безброј. Шта би, међутим, требало да истакнемо разматрајући структуру овог дела? Нивое проучавања, методологију, предмет проучавања, анализу појединих феномена или изведене закључке?
Изнад свега и после свега, ипак је то једна, на најбољи могући начин, заокружена комплексна монографска студија која је превазишла судбину предмета свог проучавања. У времену када је тек образована Катедра за социологију на Филозофском факултету, 1959, проф. Цветко Костић, који је дао пресудан допринос у институционализацији социологије као тада “нове” научне дисциплине, планирао је истраживање и обилазио Бор прикупљајући грађу за ову своју студију. Катедра за социологију је тада била у позицији ослобађања од надлежности “историјског материјализма”, односно, “марксистичке социологије”, која је поплавила целокупан делокруг знања о друштву. Ретке и заиста квалитетне социолошке студије објављивале су се под тешким околностима цензуре, аутоцензуре и идеолошке пресије за коју се може рећи да је тада тек узимала замах.(1)
Пут у перспективи насликаног пејзажа или мртве природе?
Време, односно историјски контекст у коме је настајала социолошка студија Бор и околина даје посебну димензију разматрању литературе везане за социологију града, која на домаћем плану и данас представља праву реткост. Она је једна од првих монографија, која заслужује посебну пажњу својим стручним приступом и избором теме проучавања индустријских друштава која су тада била у експанзији. Што се тиче компаративног разматрања монографских публикација и систематизација из домена друштвених наука које су просторним референтним оквиром везане за ово подручје, односно Бор и његову околину, можемо рећи да је та врста стручне литературе права реткост, и да рад проф. Костића не заслужује пажњу само због поменутог разлога већ, пре свега, због конкретних научних квалитета. Ова социолошка студија је у потпуности актуелна и, што ћемо у сваком случају истаћи као важну чињеницу, јесте досегнута етичка позиција њеног аутора – посматрача, која даје објективну визуру преко смелих ставова који изражавају за то доба ретку критичку мисао према тадашњем друштвеном уређењу, чија је, изгледа, најболнија тачка била истина и објективно приказивање реалности. У једном од првих научно-истраживачких пројеката(2) који је материјално подржао Етнографски институт, 1959, 1960 и 1961. г., проф. Цветко Костић је реализовао своје планирано истраживање Бора и околине. Стратегија и техника истраживања биле су добро припремљене тако да је на самом старту предност дата инструментима непосредног посматрања и “квантифицирању” друштвених појава, због чега је у првом плану истакнуто оно што се може регистровати у самом тренутку проучавања. Из страха да оваква фактографска слика друштва у датом тренутку после извесног периода “губи своју активност и постаје само један историјски документ” слично судбини воденог цвета “који се развија веома брзо и изгледа лепо, али брзо угине и не остави никаквог трага”, проф. Костић прибегава методу откривања једне димензије аутентичности коју би сада могли назвати идентитетом града. Све оно, дакле, што има своје функције и структуру, институције, процесе, вредносне системе, девијације, комуникацију и културу, оно што представља његову идиографију и номографију, сублимира се на једном достигнутом нивоу препознатљивости и аутентичности коју посматрач открива као опште искуство издигнуто изнад свакодневице и субјективности сагледавања феномена, односно откривеног идентитета града. У том смислу се и огледа трагичност препознавања културних чињеница са судбином воденог цвета, односно, препознавања града са судбином “палеотехничког врта” који свој одраз на мирној воденој површини са које се диже измаглица никада неће ни видети, било да је леп и кратковечан, загађен и вечно запаћен на географској шари. Било какав поглед и сагледавање привилегија је поглед само посматрача и истраживача, а с обзиром на то да су такви усмерени погледи права реткост, они имају заиста непроцењиву вредност.
Безброј нијанси сиве боје
Непроцењиву вредност овог дела сачињава и додирнута философија постојања и живљења у Бору која је осликана у безброј нијанси сиве боје коју можемо у одређеном смислу окарактерисати као неутралну али ипак не као безбојну, односно провидну, каквом би је најрадије видели они који су на најбољи могући начин искористили “дух привремености борављења у њему” и “свету глад за златом”. Опсежан одабир извора коришћених приликом реализације истраживања живо преноси те нијансе. Плава постаје небо сива, црна боја је тамно сива, црвена је пламено сива, а жута – златно сива. Одрицање постојања тих нијанси је свесно признавање сопствене слабости а оне су недвосмислено продукт наглог развоја “производних снага” – индустријализације и урбанизације у једном “лонцу за топљење”.(3) Поред наведене технике за прикупљање грађе, посматрања са учествовањем, проф. Костић је користио и интервју, анализу објављених и тек пронађених докумената које до тада нико није користио,(4) анкету,(5) приватне архиве итд. Интонација приликом анализе садржаја ових извора, која је у потпуности била у складу са атмосфером тадашњег Бора, дочарана је сивом бојом која није била само расположење, додатна емоција, већ део самог садржаја друштвеног живота у Бору. Рурално-урбани континуум развоја Бора, од села до града, који је детаљно обрађен у овој социолошкој студији, до сада је непревазиђен и једини је социолошки приступ у овој области који се односи на Бор, самим тим представља незаобилазан извор и пример у евентуалним даљим истраживањима у том смеру. Чак ни идилична слика села Бор које прераста у чаршију није без сивила и измаглице од сумпорних испарења. И тако редом, преко основних институција и комуналне структуре, примарних група и друштвених агрегата, друштвених категорија (сељака, радника, сељака – индустријских радника, стручњака, занатлија и трговаца, пензионера и инвалида рада), друштвених процеса (индустријализације, урбанизације, акомодације, асимилације, сукоба), друштвених питања (стамбеног питања, васпитања, доколице и девијација). Сивило свакодневице заиста прераста у један од делова садржаја књиге који је проф. Цветко Костић индиректно пренео анализом поменутих тема остављајући за собом резултат задивљујућег напора и интересовања истраживачког духа, према нечему што би из, надајмо се, разумљивих разлога сачињавало и чини, пре свега, нашу бригу посматрања непосредног окружења у коме таворимо.
Јединство супротности или јединство истоветности?
Значај студије Бор и околина управо због таквог приступа проблему пручавања има своју посебну вредност и после тачно четрдесет година у потпуности је актуелна и незамењива приликом покушаја разумевања садашњости. Претпостављајући судбину коју је и проф. Костић предвидео оваквој врсти научног залагања и заинтересованости за ову проблематику, покушаћемо још једном и овога пута да избегнемо трагику непрепознавања и приближити читаоцу овај подробан животопис нашег града уколико је спреман у себи да сукоби две крајности: прошлост и будућност, зарад реалног сагледавања тренутног стања у коме се налазимо.
Намерно избегнута конкретнија анализа садржаја дела у овом случају је пре свега из разлога емске позиције аутора овог текста, сентименталне везаности за тему “приказаног” дела и дужног поштовањ а према ономе чему је проф. Цветко Костић тежио пишући студију о нашем граду.
(Поводом јубилеја – сто година до затварања рудника(6))
Адам Круг
(1)Професор Цветко Костић се нешто касније, 1975. г., нашао у групи професора са Филозофског факултета који су дали повољне реферате о својим колегама који су претходно били удаљени са факултета одлуком Народне скупштине Србије, које је Тито означио као “кривце” за “кварење омладине” и студентски бунт. Часопис Филозофија је штампао управо те реферате, требало га је само укоричити, али је општински комитет СК и СУП запленио тираж и тај број часописа није објављен. Видети о томе: Оливија Русовац, “Отпори критичком мишљењу”, Република бр. 190, као и: Небојша Попов, Цонтра фатум. Случај групе професора Филозофског факултета (1968-1988), »Младост«, Београд 1989.
(2) Било их је још неколико: седамдесетих година прошлог века, научно-истраживачки пројекат проучавања Бора и околине у организацији Етнографског музеја из Београда и Музеја рударства и металургије из Бора (резултати тог пројекта објављени су у монографији Бор и околина И и ИИ, 1975. и ГЕМ 38, Београд 1975), други научноистраживачки пројект под називом “Етнолошка истраживања рударства у Тимочком региону” током 1988. г. био је у организацији Филозофског факултета и Етнографског музеја из Београда (о овом пројекту видети текст проф. Ивана Ковачевића, “Научно истраживачки пројект Етнолошка истраживања рударства у Тимочком региону током 1988”, Развитак, бр. 6, Зајечар 1989).
(3) У Бору је тада живело деветнаест националности и говорило се на седам језика.
(4) У прву групу докумената спадају: чланци, књиге, уредбе, статути, фотографије, филмови, уметнички цртежи, планови, статистички пописи и анкете. Том приликом сусрео се са, рекли бисмо, вечитим проблемом, релативно доста ретким чланцима и књигама о Бору и непостојањем оригиналне документације која после Другог светског рата уништена као “стара хартија”. Необјављивани и научно некоришћени писани извори до којих је тада дошао углавном су се односили на период после 1952. г. “када се напустила пракса шкартирања докумената као старе хартије”. Међу таквим документима, проф. Костић је први неке од њих окарактерисао као материјал “од трајне научне вредности”: Летопис Борске парохије и цркве који је вођен од 1924. до 1945. године, и Комисијски извештај о сузбијању ерозије и мелиорације земљишта околине Бора затрованог гасовима из постројења Борског рудника.
(5) То је била једна, по његовим речима, неуспела анкета о ставовима према религији, представама о загробном животу, односу према цркви и практиковању верских обичаја.
(6)Из усмене констатације Игора Јевремовића, студента минералогије и кристалографије из Бора.
Штампај (пдф)