Радиша Драгићевић

Крајем осамдесетих прошлог века, а нарочито у годинама пред рат, Бор је био привремено стециште балканских писаца. Велика имена српске књижевности хрлила су на неколико јесењих дана у рударски град; малобројнији и мање звучних имена придруживали су им се суседи.
Једно од звучнијих имена, те 1988, био је албански књижевник Исмаил Кадаре (роман Генерал мртве војске), у друштву председника албанских књижевника Дритера Аголија.
Е, тај Исмаил Кадаре је нешто пре тога за париски Монд рекао како Косово „треба да буде република јер су Срби стигли касније и јер су шовинисти” и да је на челу њихове хистерије нико други до Миодраг Булатовић. Но, у Бору су се сви баш лепо дружили: он, Буле (Миодраг Булатовић), како је испричао новинару Дуге Зорану Секулићу (Дуга 1–14. Х 1988), Исмаил и Аголи („Та људина од човека”, како је М. Булатовић приметио), и уопште нису разговарали о политици.
После су престали књижевни, а почели ратни сусрети. Буле се учланио у СПС и био изабран за посланика у Скупштини Србије. Но, злосрећни Буле није дочекао крај мандата. Умро је као посланик, а баш на његово место, бриљантном победом у радничкој београдској четврти, у Скупштину је улетео Војислав Шешељ, први и једини посланик тада нооосноване СРС, следбенице СЧП (Српског четничког покрета), и још раније СНО (Српске народне обнове, код кафеџије Мирка Јовића). Тако се завршила једна бриљантна књижевна а можда и, несуђена, политичка каријера.
А како је почело – казује чувени Тома Џаџић у београдском листу Свет (бр. 470, од 24. Х. 1965, стр. 9), под насловом ХЕРОЈ НА МАГАРЦУ У ЕВРОПИ:
„…Миодраг Булатовић је почео тако, што је један свој рукопис послао неком шведском издавачу, а у пропратном писму себе препоручио као најталентованијег југословенског писца. Шведски издавач му је одговорио пословичном нордијском уздржаном љубазношћу: Господине Булатовићу, иако сте ви најталентованији југословенски писац, извињавамо се што Ваш роман не можемо да штампамо.
Толико. Али Миодраг не би био онај сналажљиви Буле, како га од милоште зову који, колико има талента за писање, у истој сразмери влада и талентом за саморекламирање, а и бизнис му је ту негде успут. Оштроумни читаоци могу да претпоставе да је свој рукопис са писмом из Шведске Булатовић послао неком париском издавачу и нагласио: Поштована господо, очекујем да ћете штампати мој роман. За доказ своје цењене личности шаљем вам мишљење овог шведског издавача.”
У исто време, дакле далеке 1965, Свет, (бр. 471 од 31. Х), под насловом: ЗА СТИПЕНДИЈУ МОРА ДА ПИШЕ СТИХОВЕ, пише о младом 21-годишњем песнику, такође каснијем учеснику Борских сусрета, рођеном у Титовом Ужицу у сиромашној породици, а крушевачком гимназијалцу, „који је требао или да обогати свој литерарни свет вишим књижевним наукама или да се задовољи постигнутим. Сам није могао да се издржава и крушевачка Багдала решила да му помогне: да га запосле као аквизитера у Београду – слаба вајда (Багдала је дотад издала преко 200 малих али лепих, како се у тексту каже, књижица).” Зато се Багдала одлучује на дотад незабележен потез: младом поети додељује стипендију од чак 20 ондашњих хиљада, само да пише стихове. Тако је наша књижевност уз двојицу (Иву и Драгослава) добила и трећег (Радомира) Андрића.
Али зато други младић није морао да потеже у Крушевац по стипендију чак из Титовог Ужица. Њему је Ваљаоница бакра у Севојну за ту јесен платила штампање поеме „На заклетви рада” која, на шездесет страна, говори (о чему би другом) о радницима Ваљаонице бакра. „Тако ће они њему помоћи”, пише такође Свет истог лета „да са 20 година постане члан Удружења књижевника. За то је потребна збирка песама, а он је нема. Да сам штампа – нема пара, а затим нема ни чешћег контакта с уредницима издавачких кућа. Он управо завршава другу годину светске књижевности. Сам себи обезбеђује средства за живот. Ради као аквизитер, по мало преводи… После прве године студија морао је да пређе на ванредно студирање. Није имао у Београду од чега да живи и да се школује. Отишао је у село Карајукића Бунари на Пештару, где је радио као учитељ. Тамо је довршио своју прву драму Покидано лишће, која у стиху говори о скопској катастрофи (разорни земљотрес, 26. јула 1963) и песму „Минут ћутања„, у којој …заклиње свет светом време да за минут заустави свој лет, ветар да не њише… јер проглашава минут ћутања у част жртава разореног Скопља.”
Наравно, млади поета је доцније постао и врстан афористичар („Овај афоризам сам преписао од њега, и од још четворице”, признаје у „Јежу” један његов колега по перу), славан романсијер и драматург: у његовом „Боју на Косову”, непрекидно емитованом у ноћи почетка разарања Србије, Жутић и Лечић, у жару боја, разговарају не као Лазар и Бајазит већ као старогрчки мудраци. Но, поета и даље сам зарађује за живот. На једном пропутовању за Ниш, док је потписник ових редова у канцеларији директора Културног центра у Сврљигу испијао кафу, стигао је повећи пакет, кога је директор одмах нервозно рашчерупао на столу и узвикнуо: „Погледај, опет ми шаље!”, показујући и позамашан рачун на врху комплета у тврдом повезу. „Ја немам пара плате да исплатим, да и не помињем колике су, а камоли ово да плаћам.” На питање да ли је то наручено, узвикује – „Таман посла! ” А на савет да врати, правда се да је то већ чинио, и да ће сад морати да плати јер је пошиљалац упоран. Потписник ових редова узима прву од тврдих књига и са ње чита име Милована Витезовића.
У Бору се, ипак, поуздано још не зна ни ко је први, ни како је са писањем почео. Углавном их данас (писаца, не књижевника) има скоро стотинак.
Па, нека проговоре о својим почецима.
А зна се како на почетку беше: на киоску, пред тадашњом Борском банком, човек тражи да купи Књижевне новине.
„То ми не примамо”, одбруси из таме стакленог прозорчета, иза новина скривен набусит лик.
„А зашто не примате?”, упоран је потенцијални читалац.
„Зато што у Бору нема књижевници!”

Штампај (пдф)