Даница Оташевић

Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” у Чачку, добитник „Вукове награде”

Сврстати се под културно-просветни плашт Вука Стефановића Караџића, велика је част. То желе многи. Када се уђе у тај трезор културних и националних вредности, осим радости, јавља се и страх: да ли смо довољно добро радили, да ли је могло боље, више… Бити лауреат „Вукове награде” значи бити испред других, бити лучоноша, светлоносац, источник, расадник, темељ огромне куће знања које се у њу улива и из ње излази. Истрајавати у најтежим периодима, поделити судбину народа, времена.
У образложењу награде пише: „За изузетан допринос развоју културе у Републици Србији и свесрпском културном простору”. Култура – Просвета – Србија. На овој културно-историјској траси, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” избила је у прве редове. Запазили су то најпре културни посленици у Чачку, па је Културно-просветна заједница Општине предложила ову установу Културно-просветној заједници Србије за „Вукову награду”. Предлог је прихваћен. Међу лауреатима за 2002. годину нашли су се: Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, КУД „Соња Маринковић” из Новог Сада, часопис за културна и друштвена питања Хвосно и појединци: академик Александар Тишма, Станимир Арсенијевић, Мирослав Егерић, Станислав Живковић, Никола Јанковић, Бошко Руђинчанин и Гојко Шантић.
Одлука је донета 20. децембра 2002, а награда је уручена 21. маја 2003. године. Свечаност је уприличена у просторијама Културно – просветне заједнице Ср бије у Београду, у присуству бројних личности из културног и јавног живота. Награде је уручио Љубивоје Ршумовић, песник и председник Заједнице.
… Онда се нижу слике: библиотека је најстарија установа културе у чачанској општини, њени корени сежу до 1848. године и део су народа и људи овог краја. Са Чачком и писменошћу „расла” је и потреба за читаоницом и библиотеком. Расла је глад за знањем, лепотом писане речи, жеђ за временом и простором које нуди читање и тајновитост књиге.
Онда – „Дисово пролеће”. Заокружило 40 година. Толико је „стара” и „Вукова награда”. Исте, 1964, године, у Чачку је песник Дис добио своју манифестацију, а Културно-просветна заједница Србије установила је награду у част имена и дела Вука Стефановића Караџића. Славећи Владислава Петковића Диса, библиотека је награђивала сваке године по јед ног савременог песника, подстицала стваралаштво младих, организовала књижевне вечери, изложбе књига, штампала књиге и часописе. Сакупљано је завичајно писано благо, изашло се из града у село, окренуло свим генерацијама корисника и читалаца.
Иако без сопственог крова над главом, са додатним теретом простора уз сталну оскудицу и намицање, библиотека је, ипак, повезала традицију са новим технологијама; са Интернетом је постала део глобалног система, културу Чачка „изнела” је ван локалних граница и отворила врата другим културама и идејама. За годину дана су отворена још два огранка библиотеке (Мрчајевци, Прељина, Пријевор, Заблаће), из године у годину повећава се књижни фонд, успешно прати издавачка продукција, штампају све значајније књиге које запажа и шира књижевна јавност. Наметнули смо се књигом прозе Данице Марковић Купачица и змија, која је откриће за српску књижевност. Заслуге припадају Марији Орбовић за овај преврат у вредновању српске прозе 20. века, а затим и библиотеком Књига госта, у којој је штампано 28 књига добитника „Дисове награде”. Дисов конкурс за младе песнике изнедрио је песнике Живорада Недељковића, Милена Алимпијевића и Оливеру Вуксановић, а два чачанска лау реата (Јелена Радовановић и Јован Поповић) добила су „Бранкову награду” за прву књигу. Наметнули смо се и зборником Дисова поезија и Руским темама у Српском књижевном гласнику 1901-1914, Песмама Стевана Луковића, часописом Дисово пролеће. Од „Дисовог пролећа” библиотека је за четири деценије изградила велику културну грађевину од значаја за српску културу. „Дисово пролеће” је постала културна робна марка Чачка, синоним за Дисов завичај.
Године рада и генерације би блиотекара и запослених у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис”исткали су тај дивни, садржајни, шаролики, културни миље који чини радост српској култури и српском језику. „Ву кова награда” је награда за све добијене дугогодишње битке за просвећивање народа, за победу над овешталим нормама и мраком, за истрајавање на Вуковом путу чувања националног, свог идентитета. Награда библиотеци је награда целој бранши, библиотекарству као важном делу културе једног народа и друштва. То је доказ да услови и благостање нису увек предуслови да се успе, направи искорак, победи. Важно је и срце. А срца, знања и воље – али и муке – запослени у библиотеци су имали напретек. На библиотеку је „Вуковом наградом” усмерена нова, најјача светлост. Са библиотеком је осветљена и Скупштина општине Чачак као оснивач, град Чачак као колевка културе и напретка. Наш допринос култури Србије је очит, потврђен је сада и „Вуковом наградом”.
Заслужује ли онда Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” да добије и то што нема – свој кров над главом ?!

Штампај (пдф)