Милен Миливојевић

На конкурсу за награду „Бранислав Нушић”

Комедија „Заједничка изложба” драмског писца Драгана Тешовића из Бора нашла се у најужем избору од шест драма за награду на прошлогодишњем конкурсу за награду „Бранислав Нушић”, који сваке године расписује Удружење драмских уметника Србије.
Награду је овог пута добио Стојан Срдић за драму „Анђео с веранде”, а у најужем избору су, поред „Заједничке изложбе” Драгана Тешовића, биле и драме „Да бог поживи господара” Александра Пејчића, „Погребни завод Милошевић & comp.” Милета Петковића. „Кућа разврата” Ненада Ж. Петровића и „Лепа Јелена ” Весне Егерић.
Свих шест драма штампано је у 26. књизи едиције Савремена српска драма у издању Удружења драмских писаца Србије, позоришта „Модерна гаража” и Културно-просветне заједнице Београда. Представљајући је у Удружењу књижевника Србије у Београду, о овој књизи су говорили Рашко В. Јовановић и Радомир Путник.
Конкурс за награду „Бранислав Нушић” је анониман, а 2005. године у жирију су били др Рашко В. Јовановић, Весна Јанковић и Милан Миња Обрадовић.
Драган Тешовић је, иначе, ову награду добио 1997. године за комедију „Како васпитати андроида”, која је, исте године, објављена и у издању борског Књижевног клуба „Инорог”. Овај издавач је објавио и Тешовићеву лутка-игру „Доживљаји слатке феферонке”.
Бележница у овом броју обја вљује краћи одломак из Тешовићеве комедије, као и одломак из поговора Радомира Путника у књизи Савремена српска драма, који се односи на комедију „Заједничка изложба”.

Драган Тешовић Заједничка изложба (19. сцена)

Уметници леже по галерији. Портир спава. Из клозета се чује повраћање аутора „Јуриша бика у кориди”. Кустоси и Мрнџа посматрају уметнике.
ДИРЕКТОР: Неке се ствари никада не мењају!
КЛАСИК: И понављају се циклично. То је стара теорија.
НАИВАЦ: Нешто ми је познат онај што брекће у ћошку? Као да сам га негде видео?
АПСТРАКТ: Јок. Он је Београђанин. А колико сам ја видео, овде тв сигнал не може да допре.
ДИРЕКТОР: Није тачно. Пре деветнаест година имали смо слику скоро целих пет минута. Без тона, истина…
НАИВАЦ: Ма – ни са телевизије ни из новина… Види – те јагодице… Па плаве очи… Кад би му додао гушћу косу…
ДИРЕКТОР И КУСТОСИ:
Немогуће!!!
НАИВАЦ: И када би био пуно дебљи?
ДИРЕКТОР И
КУСТОСИ: Немогуће!!!
Сви прилазе мршавом уметнику.
ДИРЕКТОР: Ипак… Је ли, момак… Да ниси ти…
УМЕТНИК: (Почиње да рида)
Јесам… Ја сам… Односно – био сам… Сада сам нико и ништа!
МОДЕРН:
Немогуће!
УМЕТНИК ИЗ ЋОШКА:
А ипак могуће! Ја сам. Бивши директор овог музеја, бивши директор Националне галерије, бивши робијаш, садашњи уметник! Човек који је са врха стигао до самога дна! И испод дна!
ХИПЕР: (Обраћа се Мрнџи)
Не иде овако! Не можемо оставити човека. Ипак смо за садашње благостање сви делом и њему заслужни!
ДИРЕКТОР: Потпуно си у праву. Господо кустоси – за мном!
Директор и кустоси иду ка портирници. Уметник збуњено иде за њима. Они скидају униформу са портира и онако голог га бацају у снег. Портир се само склупча и настави да спава. Снег полако ваја од њега „Леденог човека”.
ДИРЕКТОР: (Пружа униформу уметнику)
Био си добар директор… Ако хоћеш…
УМЕТНИК: Ја… Портир… Озбиљно то мислите?
(Пригрли униформу уз груди)
О, људи! О, судбино! Окреће се коло среће!
(Облачи униформу)
А помишљао сам на самоубиство! Не знате ви како је то – бити уметник!
АПСТРАКТ: Још увек се сећамо. Трауматично искуство, не заборавља се лако.
УМЕТНИК/ПОРТИР: (Улази у портирницу)
Поново жив! Топлота! Храна! Пиће! Сигурност!!! Дајте ми чекић!
МОДЕРН: Шта ће ти?
ПОРТИР: Да разбијем она срања која сам правио.
Залеће се ка скулптури. Кустоси га с` тешком муком задржавају.
ХИПЕР: Полако, човече. Немој да уништаваш експонате!
ПОРТИР: Мрзим то! Мрзим! Мрзим!
КУБИСТ: Знамо, знамо. Али – долази нам градоначелник и телевизија. Све мора да буде у реду.
ПОРТИР: Добро… Смирио сам се. Само немојте никоме да кажете да је то моје!
КУБИСТ: Не секирај се. И ми смо све наше уништили. Остала је само моја „Жуљовита”.
НАИВАЦ: То не дам! Где да нађем толику каменчину и како да је одвучем кроз оволике сметове? А и нико је не види. Има бар двадесет метара снега преко ње!
КУБИСТ: (Молећиво)
Али – озонска рупа? Глобално загрева ње?
НАИВАЦ: Какве то везе има?
КУБИСТ: Па, све је топлије. За хиљаду година отопиће се чак и овде снег. И шта онда?
НАИВАЦ: До тада ћеш бар десет пута да умреш од цирозе. А они у будућности нек лупају главу како смо ми на томе успевали да седимо!
КУБИСТ: Ја бих ипак…
НАИВАЦ: Не! А сада, док ови јадници спавају, да се ми мало окрепимо!
(Вади флашу из торбе)
ОСТАЛИ: То!
НАИВАЦ: За галерију Вукојеба!
ОСТАЛИ: За галерију!
ПОРТИР: За Вукојеб, најлепше место на свету!
Флаша кружи. Из клозета излази аутор „Бика”. Брише рукавом уста.
ДИРЕКТОР: Види, види. Има и будних.
УМЕТНИК: Имам гастритис, желудачну килу, камење у жучној кесици и чир на желуцу. Смучи ми се када брзо једем.
Директор, портир, наивац и кустоси се загледају и прасну у смех. Уметник их збуњено гледа.

Радомир Путник – Ругање претенциозним уметницима

Драган Тешовић је написао комедију „Заједничка изложба”, која је запала за око члановима жирија; показало се да је жири тачно закључио да је реч о аутору који влада комедиографским занатом јер је Тешовић већ добио награду „Бранислав Нушић” 1997. године за дело „Како васпитати андроида”.
У новој комедији Драган Тешовић се поиграо збиром митоманских општих места која припадају сликарској делатности у ширем смислу. Тешовић описује на који начин се организује велелепна ликовна изложба у провинцијском месту, какви су претенциозни уметници који учествују на изложби, како ликовним манифестацијама влада корумпирана критичарска братија и, најзад, на који начин се води кадровска политика у нашој култури. Да би остварио наум, писац користи принцип хипертрофије свих неподопштина, сочан језик и понавља већ речене и од стране читалаца (гледалаца) усвојене информације.
Тешовић својом нешто дужом комедијом него што је потребно, хоће с разлогом да се наруга претенциозним уметницима, преварантима, снобовима и „поштоваоцима” оног подручја ликовне уметности које се бави псеудоавангардним истраживањима. Насупрот њима, као природног опонента, поставља наивног сликара Милета који, захваљујући оштроумности супруге, коју иначе ревносно млати, постаје сликар и стиче новац и славу.
У Тешовићевом рукопису има сатиричног приступа упућеног на адресу претенциозних уметника и њихових заштитника, недоучених критичара. Да би се сценски упризорила ова комедија, биће неопходно да редитељ направи оштра скраћења, како би профункционисале сада не увек довољно проходне линије сижеа.
(одломак из поговора у 26. књизи едиције Савремена српска драма, Удружење драмских писаца Србије, Београд 2006)

Штампај (пдф)