Весна Тешовић
Разговор са г. Томиславом М. Симићем, аутором студије Господар Миленко Стојковић, који је, поводом обележавања јубилеја 200 година српске државности, био гост Народне библиотеке Бор
У издању Историјског архива из Крушевца 2003. године објављена је књига Томислава М. Симића Господар Миленко Стојковић. То је историјска студија о Првом српском устанку са посебним освртом на дело и значај великог војводе Миленка Стојковића. Пошто је књига, уз неопходне елементе озбиљног истраживачког рада, написана јасним и занимљивим стилом и пошто у себи садржи документе који до сада нису објављивани, или се о њима говорило врло стидљиво, били смо мишљења да би представљање ове књиге борској јавности било добар допринос Народне библиотеке Бор обележавању јубилеја 200 година српске државности. Они који су се 19. фебруара обрели у Народној библиотеци Бор нису остали равнодушни. Надахнуто и аргументовано казивање г. Томислава Симића покренуло је на размишљање. О истинама које су историјски фаворизоване и о истинама које бледе на историјским маргинама, о трновитом путу откривања истине, разговарали само са аутором књиге.
У поднаслову своје књиге кажете да је то студија о Првом српском устанку са посебним освртом на дело Миленка Стојковића. Можете ли нам рећи како су се догађаји Првог српског устанка одражавали на овом подручју?
Ово је историјска студија са посебним освртом на дело и значај великог војводе Миленка Стојковића. Национална величина Миленка Стојковића је, нажалост, маргинализована из познатих разлога, јер победници пишу историју, али на то се можемо вратити касније. Ови простори нису одмах 1804. године били захваћени устанком. Три су жаришта буне: источна Србија, Шумадија и западна Србија. Морали су да се очисте тзв. централни крајеви, да би већ почетком 1805. године војвода Миленко Стојковић, на Св. Саву, освојио Пореч и ослободио целу Поречку нахију, а одмах потом кренуо у даља освајања читаве неготинске крајине, па и ових простора. Срби са ових простора неколико су се пута подизали на оружје, понадавши се да ће им српска војска доћи у помоћ. Међутим, ту је у близини био турски одметник, Осман Пазван-оглу који је као видински паша припојио Видинском пашалуку део Београдског, дакле и ове просторе, и чинио је страшне одмазде над живљем из овог краја. Војвода Миленко Стојковић му није остао дужан, неколико пута се сукобио са њим и неколико пута га је страшно потукао. Дакле, људи из ових крајева су и те како активно учествовали у Првом српском устанку, само 1804. нису. Можете ли нам рећи нешто о изворима које сте користили у свом истраживању, а који ову књигу чине другачијом од досадашњих студија?
Па, ја сада напамет не могу да кажем, али можете погледати библиографију која је веома обимна. Чини је 214 насловних јединица, плус неколико казивања и сећања, а све то скупа дало је мени легитимитет да на основу тих докумената говорим о источној Србији у целини, па и о овим крајевима. Чињеница је да је војвода Миленко Стојковић, који је родом из Кличевца крај Дунава, држао ове крајеве под својом командом, и чињеница је да је код српског народа изузетно омиљен као командант. Неколико добрих извора дају потврду за ове моје речи. На пример, Вук Стефановић Караџић је 1811. године био у источној Србији, конкретно, у Кладову и у Неготину, па је интервјуисао одређене људе, међу њима и бившу жену Миленка Стојковића Милену, из рода Карапанџића. Ту је и Милан Ђ. Милићевић који је неколико драгоцених података дао. Стојан Новаковић, такође, који је још старији од Милићевића. Али, ту је и неколико људи, међу којима је и последњи директни потомак Миленка Стојковића у Србији. Понављам, у Србији, јер он има потомке и у Русији. Тај деда Јова Матић је мени лично дао неколико заиста драгоцених података који, ето, ову књигу чине непоновљивом јер такви подаци нигде на другом месту нису записани.
Кроз мноштво докумената у вашој књизи, читаоци се срећу са личношћу Миленка Стојковића који се први пут комплексно приказује као војсковођа, дипломата и изгнаник. Било би занимљиво да нам протумачите избор Миленка Стојковића да не буде турски кнез, као што је само неколико година касније изабрао да уместо министар, постане изгнаник.
Ви говорите о 6. августу 1805. године, односно о боју на Иванковцу где је славни војвода Миленко Стојковић са само 2 500 бораца дочекао многоструко јачу регуларну турску војску под командом Хафиз-паше и потукао је до ногу. Но, пред сам дан битке, Исмаил-ага бањски, као изасланик поменутог паше, дошао је и понудио Миленку да пропусти пашу и његову војску десном страном Мораве, дакле, кроз ове просторе кроз источну Србију, обећавши му да ће израдити код цара да он, Миленко, буде највећи и први кнез у пашалуку. Као велики родољуб, Миленко му је одговорио да више воли бити командант над овим крајем, него турски кнез над целим пашалуком. Исто тако, величина попут Миленка Стојковића није могла да прихвати понижавајући положај министра. Можда ће се неко изненадити – зашто понижавајући? Положајем министра иностраних дела, Миленко Стојковић је много губио. Он је већ био главни командант највеће нахије у пашалуку, целе источне Србије. Био је изузетно омиљен у народу. Положај министра му се није нудио, него наметао. Циљ Карађорђа, Младена Миловановића и групе око њих био је да те велике, омиљене у народу команданте, доведу у Београд и ставе под директну Карађорђеву контролу. То значи, били би министри само на папиру, али би под Карађорђевом паском радили само оно што им он каже. Нису били мутави, дозволите да будем слободан у изразу, ни војвода Миленко Стојковић ни војвода Петар Добрњац. Наравно, они су одбили тај положај, а унапред спремљена акта о прогонству само су била спроведена. Велики родољуб Миленко Стојковић био је позиван од свих подређених старешина источне Србије да подигне буну, односно супротстави се Карађорђу. Документа указују да би и успео у томе. Међутим, један документ каже да се благородна душа војводе Миленка Стојковића гнушала и при самој помисли на међусобну борбу. Дакле, он није хтео прихватити понуде својих старешина. Решио је да иде у изнганство зарад добра Србије.
Неки извори кажу да је управо Миленко Стојковић пресекао везу између Карађорђа и руске команде, да је настојао да придобије за себе Хајдук – Вељка уздајући се у помоћ пожаревачке, ћупријске и ресавске нахије. Карађорђе је дошао у Ћуприју са 2 000 устаника и смирио страсти. Намеравао је да распарча територије које је дао на управљање Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу и на тај начин им смањи власт.
Карађорђе није дао Миленку никакве територије на управљање. Лично је Миленко Стојковић сам подигао цело Подунавље и временом целу источну и целу југоисточну Србију. Дакле, ништа Карађорђе. Нема Карађорђе ништа са тиме. Ви говорите о 1809. години, када се у нашој историографској литератури наводи одметништво Миленка Стојковића од Карађорђа. То је период који Вас интересује. Многи историчари, попут Драгослава Страњаковића, карађорђевићевца, и других његових наследника, тврде да се Миленко одметнуо од Карађорђа, што није тачно! Намерно акцентујем: није тачно! После слома на Делиграду, зна се да је Карађорђе читаву леву страну Мораве држао, чувао и напокон, очувао, а уопште се не зна да је десну страну Мораве чувао војвода Миленко Стојковић. У овој студији то је јасно наглашено и описано. На једном месту стоји податак, да је главни кривац Миленко Стојковић, што ниједна турска лађа Дунавом није успела да дође. Ниједан турски војник није могао да прође том страном, обзиром да је Миленко Стојковић зауставио и затворио пловидбу Дунавом и да је заседе и засеке поставио на Дели Јовану, Мирочу и осталим висовима. Такође, зна се, али се не публикује, да је Карађорђе тајно послао људе у Пореч да убију Миленка Стојковића. Потом га позива на ону скупштину у Хасан-пашину паланку, а зна се да је хтео да га убије. Миленко Стојковић му одговара да не може доћи, а и да може, не би дошао јер зна да ће бити убијен. Ако је то одметништво Миленка Стојковића од Карађорђа, онда нека буде. Међутим, после те скупштине, одређени су људи да иду у руску главну команду да траже помоћ, да један пук руске војске буде на сталном боравишту. Баталака, који воли Карађорђа, каже да је Миленка Карађорђе предложио, што није тачно. Предложила га је група Миленкових људи на том скупу у Хасан-пашиној паланци, па је и Миленко Стојковић био одређен да буде у тој депутацији. На основу руске ратне преписке, може се закључити да тај назив, та титула вожда није била само резервисана за Карађорђа, већ за неколицину великих војвода или господара, међу којима је био први Миленко Стојковић. Дакле, и он је био вожд! Али, то питање нисте поставили и нећемо даље!
Не смета да нам сада то протумачите и успут можда боље осветлите психолошки лик самог Миленка Стојковића с обзиром на то да стално истичете његово частољубље и, са друге стране, чињеницу да уопште присутно властољубље међу великашима Србије тога доба јесте један од узрока пропасти револуције.
Теко је! У времену примирја, у 1808. години, Карађорђеви приврженици су, ослањајући се на име и закриљивање тог истог Карађорђа, чинили чуда по Београду и Србији. Наиме, куповали су за багателне новце куће по Београду и добра по Србији. За све то време, Миленко Стојковић је чувао дугу границу источне Србије, не само од Турака, него и од Аустријанаца, јер је Карађорђе нудио Аустрији да преда Србију, само да би остао на власти. Да ли сте знали за тај податак? Нисте?! Али, има га у мојој студији. Карађорђе је са Симшеном, аустријским високим официром, преговарао да Србију преда и ови су тражили да уђу у српске градове. Совјет народни, сербски, како се наводи, пише Миленку и налаже му, наређује му да запоседне обалу и да је чува не само од Турака, понављам, него и од Аустријанаца који хоће да пређу у Србију. Ето, шта је Карађорђе. Ето, шта је Миленко Стојковић. Ето, шта значи частољубље с једне стране кад је у питању Миленко Стојковић, ето шта значи властољубље кад су у питању Карађорђеви приврженици. Исту слику имамо и данас. Имамо последње Мохиканце који гледају да спасу малени српски брод који се љуља већ две стотине година и имамо оне који само гледају да га потопе.
У Вашој књизи су публиковани неки подаци који су до сада из разних разлога били потискивани. Ко и како пише историју? Постоји ли кључ за одабир докумената на основу којих се оживљава слика прошлости? Од чега зависи да ли ће неки документ ући у грађу или ће бити потиснут?
Ево овако. Ја сам на почетку рекао: као што кроз живот и време дувају разни ветрови, тако дува и ветар историје. Историју, познато је, пишу победници. Због тога се често дешава да многи важни догађаји и многе важне личности ветар историје одува на њене маргине. Време протиче, а измиче памћење. Памте се само најважнија дешавања и најважније личности у тако писаној историји. Она дешавања и оне личности које су ти креатори оставили на њеном рубу неминовно одлазе у заборав. Нашалио сам се, али и рекао, пре овог интервјуа, једну стравичну истину: ја сам оћоравио и оседео радећи на овој књизи, истражујући и копајући. Нико није хтео да ми каже: налази се ту и ту! На пример, у САНУ (видећете да има мноштво докумената из САНУ) само стоји шифровани број. Нема тамо каталога као овде, у библиотеци, па да тражите по аутору или наслову. Не, тамо само стоји број: ако знаш шта је 358, можеш да нађеш, ако не знаш, треба копати, копати, копати и рударски радити. Неће нико да изађе у сусрет, да каже: то је то, не ово. То само по себи говори да постоји нека привилегована елита која држи те податке само за себе! То је доказ, још један, да се све оно што је лоше о Карађорђу сакрива, а све оно што му иде у прилог – истиче. Зар такву историју хоћемо?! Зар после 200 година не можемо да кажемо: људи, дајте да отворимо карте и кажемо право стање ствари! Изгледа да не можемо, изгледа да сам ја, ипак, последњи Мохиканац јер се борим против ветрењача. То је доказао и 15. фебруар, када смо, лепо и академски, када смо еуфорично, национално, говорили како смо ми ово, како смо ми оно. Али, то је само бледа сенка, стварност каже нешто друго. Људи, пропадамо, највише због оних за које мало пре рекох да узјахаше овај мали брод који се зове Србија и због тога се Србија ослободила није!
Каква су досадашња реаговања историчара поводом Ваше књиге?
Лепо сте поставили питање, али то је одмах надовезивање на оно што сам мало пре рекао. Када сам ову књигу, која још није ни била одштампана, однео у САНУ… Могу ли да не поменем или хоћете да поменем име?
Ваш избор.
Ево, мој избор је да кажем. Академик Василије Ђ. Крестић је са одушевљењем примио ову књигу и поздравио мој рад. Понудио сам му ду буде рецензент. Пристао је, али је поставио услов да уз њега рецензент буде и др Радош Љушић. Међутим, конкретна животодавна ствар каже овако: „То кошта, г. Симићу, то кошта!” Ја сам се распитао колико кошта. У оно време су биле марке, не еври: 2 000 марака по једном потпису. Да ли је то у реду? Ја сам то одбио, да би после тога рекли: „Али, г. Симићу, ми смо ауторитети!” Рекао сам следеће: „Има ли у овој књизи једна реч, не реченица, реч која не одговара истини?” „Не, г. Симићу”, био је њихов одговор, „али, дозволите, понављамо, ми смо ауторитети.” Ја сам, Богу хвала, као побожан човек, добио од Бога благослов, а то је да сам наишао на још већи ауторитет него што су они. То је др Анатолиј Николајевич Степањук, професор историјских наука за балканологију при Руској академији наука, који је са задовољством прихватио да ми буде рецензент књиге. Рекао је: „Браво, г. Симићу, немојте се устручавати као што се устручавају ваши српски историчари који само пишу о Карађорђу како је устаљено, а да при том не смеју да изнесу оне податке који јесу важни на видело дана!” Ја сам то учинио. Може ли неко да ме „стави на крст”? Не може! Ја сам одужио свој дуг и војводи Миленку Стојковићу и његовом директном потомку кога сам имао част да познајем и интервјуишем толико дуго, мом покојном стрицу, итд. Ја сам свој дуг одужио и себи и пред Богом и пред људима, а они нека раде шта хоће.
Штампај (пдф)