Јелица Живковић

У оквиру циклуса трибина посвећених проблемима адолесценције, у Народној библиотеци Бор 12. септембра 2002. год. Мирјана Булатовић (аутор) и Жарко Требјешанин (рецензент) представили су друго, допуњ ено издањ е књ иге Ђаво у праху: исповести наркомана. За Бележницу су говорили о збиру несрећа љ уди којима је “душа у шкрипцу”, о неразумевањ у и равнодушности друштва, о заштити од зла које се шири.

Неколико особа из публике је вечерас замолило да потпишете њихов примерак књиге, а Ви сте то одбили. Зашто?

Никада нисам ову књигу потписала. Мени је иначе тешко потписивати и књиге чији сам аутор у правом смислу, мислим на моје књиге поезије, јер сматрам да је ауторство некако божја ствар, ствар надахнућа – ја се ту осећам као проводник. Када је реч о овој књизи, која је документаристичка, која је рађена не по надахнућу него са одређеним циљем, можда би се могло другачије поступити, али како је реч о великој несрећи и многи од “јунака” ове књиге су већ мртви, они не могу да се потпишу, па нећу ни ја.

Реците нам нешто о настанку књиге Ђаво у праху и о проблемима на које сте наилазили сакупљајући исповести наркомана од којих је књига сачињена.

Књига Ђаво у праху започета је у Новом Саду 1987. године, јер сам тада радила у једном листу покрајинског социјалног, где сам затекла агилну колегиницу Ику Митровић, која је била заинтересована за исти проблем. Заправо, нас две смо радећи у тој редакцији хтеле да вишак радног времена употребимо за туђу корист, а тада је највећи мирнодопски проблем била наркоманија и назирао се опасан пораст броја наркомана. Прво издањ е је изашло у три хиљаде примерака, Ика Митровић и ја смо узеле издавачу хиљаду и пет стотина и поделиле бесплатно: болници “Др Драгиша Мишовић” смо дале девет стотина, остало смо поделиле онима којима је било потребно. Међутим, чим је књ ига изашла, одмах након прве промоције, почео је рат. Ми смо се држале по страни, јер је рат већа несрећа, и, ево сад, након једанаест година, број наркомана је утростручен!
Писање ове књиге је најтежи литерарни подухват у мом животу, десет књига поезије које сам објавила не могу се поредити са овим искуством: сећам се да једно годину дана нисам смела да је отворим. Пишући ову књ игу као да сам пливала по живом блату, уистину је било тако. Тешко је било гледати ту патњу изблиза – очи у очи, на пола метра. Видите велику несрећу, разорену личност која има врло мало шансе да се врати у свет нормалних, здравих љ уди, од које је врло тешко извлачити причу, нарочито редоследом који вам је потребан. Сећам се човека оболелог од сиде, који зна да му је преостало још три-четири дана живота. Испричао ми је своју тешку причу, жели да помогне другима, треба да се растанемо и ја треба да кажем “довиђењ а”, а знам да је у његовом случају та реч бесмислена, јер нећемо се видети – ја идем даље у књигу, а он у смрт. Да бих некакао превазишла ту ситуацију, упитала сам га да ли верује у живот после живота и он ми је одговорио: “Верујем да душа некуд иде”, ја сам рекла: “Иде, сигурно иде”, и тако смо се опростили.

У предговору првом издању кажете да је “циљ ове књиге да бар једног младог човека безбедно проведе поред амбиса дроге.” У међувремену је Ваша књ ига уврштена у списак литературе за студенте Факултета политичких наука у Београду (Катедра за социјалну политику и социјални рад). Имате ли нека сазнањ а о њеном утицају на младе читаоце?

Ја не знам како ова књига утиче, али знам да је веома много младих чита, да иде из руке у руку, па је самим тим , надам се, и шанса да делује превентивно велика. Немам никакво лично искуство са дрогама, нити ико из моје најближе околине, али била сам пушач – а дуван је лака дрога – пре четири и по године сам престала да пушим и знам како је тешко ослободити се зависности. Ја сам на овој књ изи радила без икаквог личног интереса и сматрам је готовим оруђем у борби против наркоманије, писала сам је потпуно несебично, због других, мени непознатих љ уди, зато ми је понекад тешко што морам да убеђујем људе у њену сврху. њен значај је схваћен на Факултету политичких наука, који је уврстио у студентску литературу пре пет година, а књ ижевница Невена Витошевић је Министарству просвете предложила да Ђаво у праху уђе у обавезну лектиру за основце и средњошколце.

Колико је наше друштво уопште спремно да се суочи са тако тешким проблемом као што је наркоманија?

У односу на брзину ширења пошасти наркоманије наше друштво је веома споро и неефикасно. Не знам колико је вест тачна, али чула сам да дилери, криминалци великог формата, сматрају наше законе за себе најповољ нијима. Знамо каква је ситуација у школама, све институције су у некаквим великим ломовима, у кризи. Дакле, остаје породица као најважнија заштита, прва помоћ у превентиви. Уверена сам да уколико просечан родитељ узме ову књигу и заједно са својим дететом у претпубертету пређе причу по причу, дете ће на прави начин бити информисано и заштићено. Наглашавам фазу претпубертета као право време – пубертет је фаза негације свега и свачега, од најједноставнијих односа унутар породице и у школи до десет Божијих заповести, и тада је већ касно. Наравно, родитељ и даље мора да је стално на опрезу и да, по овом питању, никако не прекида комуникацију са војим дететом. Веома је важно ништа од детета не скривати: у овој књ изи се признаје да постоји период уживања у дрогама, али он је трагично кратак – траје, у зависности од врсте дроге, од седам дана до два месеца, након чега наступају страшне кризе апстиненције, које по речима једног лекара изгледају тако да нема ниједног родитељ а који не би обио апотеку или ушао у не знам какав ризик да свом детету које кризира донесе оно што му треба.Требало би младом човеку све то предочити: да је најопаснија дрога прва дрога, да евентуално “рајско уживањ е” траје највише два месеца, а то кошта петнаест до двадесет година лаганог умирања; у већем броју случајева то траје много краће, са занемарљ ивим бројем оних који су успели да поврате равнотежу. Млад човек треба да зна да је посезање за дрогом варијанта руског рулета, с тим што у овом случају хитац понекад путује петнаестак година, ранивши успут многе недужне љ уде и да он зато нема права да каже: “Ја ћу свој живот да уништим”, јер се никада не ради само о његовом животу.

Како помоћи “душама у шкрипцу”

У поговору првом издању књиге Жарко Требјешанин наглашава да нам “Ђаво у праху” открива људе којима је ”душа у шкрипцу”. Помаже нам да разумемо њ ихов свет, њихов лични доживљај; разоткрива нам оне тајне нити кобне везаности за дрогу и трагичне последице једне велике обмане.
На питање да ли сматра да се код нас довољно и на прави начин говори о наркоманији, др Требјешанин је одговорио:

Рекао бих да се код нас доста говори о наркоманији, али не систематски и континуирано, него кампањ ски, у оквиру некаквих акција које трају месец-два па онда поново све замре, а проблем је толико велики да овакав приступ сигурно не може ништа да реши. С друге стране, о наркоманији се углавном говори површно, сензационалиститички или рационално и аналитички, тако да се не може стећи ни прави увид у размере и природу тог зла. Ова је књ ига специфична по томе што нам приказује свет наркомана изнутра, покушавајући да проблему наркоманије приђе као једној великој несрећи која више није индивидуална, него добија социјалне димензије. Оно што бих нарочито истакао је приступ који омогућава комплексно сагледавањ е: како зависник самог себе види, како га виде његови најближи, како околина – предочен је читав процес разарања и пропадања линости.

Између првог и другог издања књиге на овим просторима су се догодиле трагичне промене: земља се распала, ратови, злочини… Колико је, по Вашем мишљењу, све то – или нешто друго – утицало на евидентан пораст наркомана код нас?

Па, ако знамо да људи посежу за дрогама управо у тим ситуацијама осујећења, фрустрација, тешких стресова и неподношљ иве патње које човека потпуно избацују из колосека, а имајући у виду шта смо све у овом периоду преживели, није никакво изненађење што су многи реаговали на овај начин. Под болестима зависности подразумевам и таблетоманију којој сада такође треба стати на пут. Уверен сам да би се наркоманија и без свих страхота које су нас у протеклом периоду задесиле ширила, јер је то просто светски тренд, али у нашем случају се, из поменутих разлога, стиже до стравичног податка да се за десет година број зависника утростручио.

Реците нам, на крају, да ли поред стручњака који се баве проблемима наркоманије (мислим на лекаре, психијатре, психологе, социологе и сл.) постоји нека смишљ ена стратегија која подразумева перманентно деловање државе и грађана у сузбијању болести зависности и каква су, у тој области, искуства других земаља?

Наравно да је у решавању овако тешког проблема осим експерата неопходно укључење многих институција али, пре свега, породице, школе и медија. У земљ ама у којима се често воде кампање за сузбијање болести зависности, видимо да је то у много случајева више атракција него права, корисна акција: истина је да ниједна земљ а није решила тај проблем, с тим што у свету постоје много бољи услови за лечење, док код нас отприлике сваки стоти наркоман може да добије кревет у некој установи за одвикавањ е. Када је реч о превенцији, јасно је да је наркоманија прерасла границе индивидуалне патологије и да она више није проблем појединца или само њ егове породице, него је проблем читаве заједнице у чије решавање морају бити укључене све институције које на било који начин могу да помогну, али и невладине организације и држава, која сигурно може да учини много више.