Саша Радојчић
Књижевни блогови нису више само занимљив феномен негде на ободу широког поља савремене књижевности, него све више – незаобилазна чињеница књижевног живота. Могло би да се каже да природа блога добро одговара захтевима књижевног стваралаштва: помислимо само на индивидуалност, слободу и комуникативност блогова. Свакако, где су обећања, леже и опасности, и њих примећујемо у свођењу на оно приватно, анархично и површно. Основни недостаци књижевних блогова леже готово у истим тачкама као и њихове врлине. Демократизацији књижевности, као једном од несумњивих учинака књижевности на струју као слика у огледалу супротставља се неселективност. Чињеница да данас свако може да, посредством интернета као медија, публикује лакше и више него икада раније, повлачи са собом захтев да се на овај медиј примењују исти вредносни захтеви као на штампану књижевност. После одушевљења новим могућностима комуникације (јер и блог је пре свега једна комуникативна форма), на дневни ред долази брига о квалитету те комуникације. Књижевних блогова има много чак и на језичком простору који је некада називан српскохрватским, али међу њима је само мали број оних који би могли да издрже иоле строже вредносне захтеве. „Кишобран“, којим управља Бранислав Бане Димитријевић, један је од најквалитетнијих књижевних блогова на том језичком простору. Ово оцену мо ле би да поткрепе изграђена читалачка заједница и истрајност „Кишобрана“, које га чине местом, нечим што је у сваком случају трајније од тачке привременог окупљања номадских енергија, местом на које се враћамо, књижевним местом. Пројекат „The Best of Кишобран 2007“, представља још једну потврду вредности овог блога, његов искорак у штампану форму. У питању је, дакле, једна ретро стратегија. Са струје на офсет плочу. Са екрана на хартију. Кишобран: The Best of 2007, збирка најбољих прича објављених на „Кишобрану“ током 2007. показује, прво, да је било могуће окупити завидан број аутора око једне online књижевне акције, и друго, да је та акција успела да изнедри сасвим задовољавајући квалитет. Израз „Најбоље од…“ подразумева одређену селекцију, подразумева да је Димитријевићева критичко-приређивачка оштрица морала да исече и одбаци понешто од бујних блогерско-књижевних плодова. Иако се међу четрдесет прозних радова налазе и неки који не прекорачују ниво пуке скице, неки који остају на равни провокације и неки који преписујући живот не уносе у тај препис одговарајућу меру естетског зачина – ова збирка доноси и неколико текстова који би могли да се нађу и међу корицама много амбициозније замишљених издања него што је то селекција једног блога. Ту мислимо пре свега на прозе Ирене Пушник, Драгана Стојанића, Зорана Илића, Синише Стојановића и Тање Милутиновић. Имамо ли у виду и податак да Стојанић и Стојановић до сада нису објављивали, ни у штампаном ни у електронском медију, откривалачка димензија „Кишобрана“ добија на уверљивости. Три стотине штампаних примерака збирке Кишобран: The Best of 2007 моћи ће, у поређењу са посетама матичном блогу, да дође у руке само много мањег броја читалаца; транзиција на папир у овом случају мање има задатак да прошири оквире могуће рецепције, а више да етаблира читав пројекат. Да проточност (и пролазност) електрона преобрази у нешто опипљиво и бар привидно трајније. Можда не пишемо за вечност, али са изгледом на њу. Збирка Кишобран: The Best of 2007. је сведочанство о примамљивости тог обећања.