Горан Миленковић

Број 15 нишког часописа Градина, који се појавио у читалачкој јавности пре тачно годину дана и због којег ми још од тада у рачунару као у нервозном полусну дрема један необјављиви критички текст, садржајем је подељен на два дела: у првом је у избору Миљурка Вукадиновића представљена савремена румунска књижевност (такође дводелно: први део чине текстови есејистички, дневнички и прозни, а други део је избор из румунске поезије), а у другом, о којем ће овде нарочито бити речи и који је уредио Власта Младеновић, покушано је представљање стваралаштва песника источне Србије.
Младеновићев избор, објављен под насловом Градинарник поезије источне Србије, састоји се из: „Уводника“, „Историјског осврта на песнички врт источне Србије“, текста „Савремено песништво источне Србије“ (са поднасловом „Критичко приказаније“ – овај ноншалантни термин „приказаније“ непотврђен је досад у мени познатој критичкој литератури: „приказ“ то вероватно није, јер ако јесте, чему то што се аутор трудио да га промени и архаизује, а „приказање“ још мање јесте, јер су, видеће се, аутори „приказанија“ по критеријуму присуства у сопственом тексту нарушили најбитније законе књижевне етикеције), четврти део је избор песама (тринаест песника и тринаест песама – овај градинарник жели да свој заснов има у објективности и истини, тако да је његов аутор и себе убацио у тринаест фасета стварности тимочког песничког драгуља.), пети део је „Поговор“ са поднасловом „Напомене“, шести део је текст Миодрага Радовића „О песништву Власте Младеновића или Бекство у песму“ (ово је „приказаније“ издвојено од осталих), седми део је текст Каменка М. Марковића „Уметничко благо Тимочке крајине“, који однекуд говори тек о манастиру Вратна (а уз овај текст приштампане су фотографије: Ромулијане, Фетисламске тврђаве, цркве у Кладову, манастира Суводол, Диjане, манастира Буково, те села Вратне и цркве Вознесења, Мокрањчеве куће и цркве Св. Богородице у Доњој Каменици), а његови наслов, с обзиром на садржај, и сврха, заједно са поменутим фотографијама, потпуно су несхватљиви, међутим и врло читљиви када се имају у виду суштина, намера и посрнуће Младеновићевог текста.
Док је Миљурко Вукадиновић уредио део о румунској савременој књижевности по принципу „Мањак причања – вишак читања“ (то је и тачан наслов његовог врло кратког уводног текста), те се наспрам једне странице уредниковог слова налази две стотине и шездесет страница књижевности, Власта Младеновић даје поезији четрнаест, а на четрдесет и неколико околних страница труди се да допуни, како сам каже, оно што „ни до дан данас није довољно критички, истраживачки и рецепцијски разматрано, нити је историјски сагледано“ одређеним коментарима и размишљањима. Дакле, да одређеној поезији дâ одговарајући мисаони одзив, а водећи, извесно је, неопходног рачуна о томе – да оно критички, рецепцијски и историјски никако није истраживачки, да рецепцијски није историјски, као што ни критички није рецепцијски итд. Друга реченица, и већ сам слутио шта ћу даље доживети кроз читање. На крају ће се испоставити да уредник Власта Младеновић није успео чак ни то да стави знак једнакости између онога што је изабрао и онога што је о изабраном написао. И још: да у Градини нове серије број 15 можемо читати савремену румунску књижевност, један њен избор, али да тимочку поезију не можемо, јер је на месту које је требало да заузме уместо ње постављена збрка од мисли, згужвана препирка и чудна празнина.
Пошто је историјским начином размишљања непобитно утврдио да овај крај вековима живи у „саобраћајној и културној изолацији“ (уз доказе да су после првих цивилизација лепенсковирских овде прошли и трајали Грци, Трачани, Келти, Римљани, Целегари и Тимаци, потом Словени), Власта Младеновић закључује да је овај крај тиме предодређен да има специфичну поезију, како народну, тако и уметничку. Та поезија је упућена на себе, и ослобођена је утицаја. Она је аутохтона и изворна. У ствари, она јесте аутохтона и изворна, али је, пошто су се у условима саобраћајне и културне изолације овде мешали „народи и културе, језици и наречја, обичаји и нарави“, створен чудновати „хетерогени миље“ који сада, такав хегероген, изгледа да јесте, „парадоксално и чудно- вато“, аутохтон и изворан. Тако, на пример, песма, услед честих ратовања са Византијом и нарочито Бугарском, остаје обележена „у ритму и карактеру“ (ово је невероватна изјава), a ипак, услед саобраћајне и културне изолације, остаје аутохтона и изворна. Да су народни певачи из овога краја самосвојни говори и чињеница да они нису пуно певали о Марку Краљевићу, иако је потврђено из „најпоузданијих података, материјалних и усмених“ (најпо- узданијих усмених, ово је још неве- роватнија изјава) да је он погинуо у непосредној близини, на Ровинама. Било би занимљиво бар једном чути овај натприродни ехо из 14. века.
Поезију источне Србије, речју, морамо посматрати из перспективе „поетике источне Србије“. То је средишња књижевноисторијска мисао Власте Младеновића. А ту несазнатљиву поетичку посебност источне Србије чине: аутохтоност, изворност (чини се да би ово, следујући реченом, морало бити последица саобраћајне и културне изолације), дубоки корени и тематска свестраност. Дубоке корене чине сасвим посебни, препознатљиви чиниоци: „прве и ситне људске потребе за песмом“, „испреплетеност и прожетост различитим етничким, етичким и културним наслагама“ (изгледа да је све то, парадоксално, последица саобраћајне и културне изолације), што све значи: богатост, битност и оригиналност. Све саме општости, које не значе ништа, ни као општости, ни као посебности. Али, да оставимо то по страни. Сигурно је то да тематска свестраност не може бити нека посебност ове поезије у односу на неку другу. Па шта је то онда?! Није ваљда да је то тематска једностраност, тематска усмереност на себе?! То би било превише лако, и наивно, а делом на то личи: дате су у избору песме песника који су „у књижевном смислу највише везани за завичај“, и то песме које су на различите начине директно везане за источну Србију (улица у Зајечару, поља на истоку Србије, Хајдук Вељко, источни ветар, Миклош Радноти, итд.). Ми смо посебни јер певамо о себи. Али, и Банаћани певају о себи. А они који певају о себи, и они други који певају о себи, они су, у начелу, исто: они певају о себи. Онда је уместо гомиле страница коментара требало написати тек једну реченицу: ми Тимочани певамо о себи, и зато смо јединствени. И није требало ни помињати свестраност. Ми смо јединствени јер певамо о себи – на јединствен начин – који је такав какав јесте зато што смо изоловани, изворни и аутохтони. Ни прво, нити друго, ни треће није тачно. Најпре, зато што ни то „ми“ није истина. Право „ми“ (треба га доказати) је – веће, шире, дубље, уклопљеније, разноврсније, ослобођеније, неспутаније, трајније, зависније и делатније – право „ми“ је мењање које искључује искључивост. И то „ми“, које проговара јези- ком и стихом и порукама које нису по вољи Власти Младеновићу, овде неће пронаћи читалац намерник.
Дао је Власта Младеновић истовремено и покушај са мелодијом. То би могао бити одговор на оно „како?“ – ево, тако певамо, па смо стога посебни. У изолованости песма доспева до „самотиње и чамотиње“ упућености на себе. Тако ритам тимочког певања, „живописна“ нит живота, даје мелодију типично источносрбијанску, мелодију „тужну и нужну“. Такав је, каже Младеновић, Зоран Милић. Но, такав није, казао је Драгиша Витошевић, Милан Д. Милетић (овде је дата песма о Васку Попи), а по песмама које су дате у избору рекло би се да тужни и нужни нису на некакав типично источни начин: ни Тома Мијовић, ни Зоран Милић, ни Рајковић Кожељац, ни Адам Пуслојић, ни Срба Игњатовић, а није ни сâм Власта Младеновић оном својом аутопоетичком песмицом из избора… Тако наводна источносрбијанска „тужна и нужна“ мелодија у овом избору нема, заправо, у чему да се потврди. Туга да, и то не свуда. И никако не иста – не може се издићи до нивоа јединствене појаве, којом би се обележила једна засебна поезија. Можда ово: „ритам тимочког певања, својеврсни рукопис и ткање поетско“? Али, шта је то? Ево одговора: то је „засновано на народном умећу“, „танка, живописна нит живота, без параде, позе, далеко од градских синтетичких струјања, помодних линија“. Али, зашто би то било тимочко? Зар то није и метохијско, код метохијских завичајних песника? Шта је, заиста, оно посебно источносрбијанско у стваралаштву тринаесторице песника који су се нашли у овом избору, а који су „најизразитији представници поетике источне Србије“? А да то није оно певање о себи, којега овде нема? Заиста, шта? Шта је то типично источносрбијанско у стиховима Власте Младеновића, који су ушли у овај избор? Ево их у целини:
Све је прах,
једино дах
од Бога дат
има смисла.
Зато дишем,
дишем као што пишем.
О како је
живот пун среће,
око моје,
око свевидеће.

Само је насловом указано на исток: „Из рукописа богомдане песме (звезде на истоку)“. Све би могло бити исток, када се истоком постаје тако што се у њ упире прстом. И у чему је то јединствено певање, које би, ако јесте јединствено, морало такво да буде и када пева о било чему ван себе? И зашто баш ових тринаесторо, а не и неко поред њих? У чему је њихов посебан квалитет? Где је, уосталом, та поезија, па да коначно видимо каква је?!
Све ово одише неуспелошћу, не логичношћу. И у свему је недомишљено, непромишљено и недовршено. Неубедљиво – до самог краја (поетика источносрбијанска као „урођени рефлекс за источносрбијанско певање“). Неутемељено (култура и поезија источне Србије ослобођене су утицаја и стога су сачувале изворност). Оптерећено разлабављеним митологијама (поезија би требало да буде широки народни фронт, с темељом у историји и традицији (које су, међутим, увек произведене, и има их више), а вредности непроменљиве, неизмериве и надиндивидуалне. Представа „уметничког блага“: Фетисламска тврђава, црква у Кладову итд, али не и нпр. Саша Јеленковић, који је тек поменут на концу двају скрајнутих низова имена). Поезија и „иманентна српска духовност“ (једна плитка искључивост коју ниједна права поезија никад неће моћи да поднесе, као што је и не подноси, али онога другог овде нема да каже своју реч – Власта Младеновић је сакрио поезију песника источне Србије иза грубе идеје националне и покрајинске иманентности; у историју се пројектује, као у оним америчким синтетичким хегеловским књижевним историјама, трансцендентално етичко и идеолошко језгро које је непомериво и непроменљиво, а потом се у времену проналазе освештана места правоверног утицаја). Један став који би да сатре дело због наводне рђаве по- литичности аутора „потпалубља“ и „сутерена“. Магличасто, нејасно (поезија је источносрбијанска изворна и ослобођена утицаја, али је саставни део „српске поетике“). Појмовно и терминолошки у хаосу и незнању („мегаломанија српског књижев- ног тренутка, постмодернистички метеж“, али та наводна мегаломанија нити је страшна, нити вредна толике пажње, нити је изразито различита од свих пређашњих „мегаломанија“ у српској књижевности, а њих је било и о њима се писало, нити је таква каква јесте сводива на „постмодернистички метеж“, нити је оно заиста постмодернистичко у српској поезији везиво за било какав метеж, неухватљивост или маглину). Основном тезом промашено, јер би уредник градинарника поезију песника источне Србије желео да види као изворну и самосталну на основу парадоксалне девијације стварности – свепрожимајуће изолованости, унутар културом, језиком, временом и простором посредованог идентитета који се назива српска књижевност. И све то уместо шездесетак страница поезије, која би била остављена неким часовима посвећеним читању, и о чијем би изабиру опет могло и морало да се суди, али би се бар имало чему. И све то, приде, уместо шездесетак страница поезије песника источне Србије, која иначе ретко има прилику за било какво, а нарочито не за заједничко представљање. Нелекторисано, некориговано (не могу да разумем, мислећи о Градини – а о њој заправо највише и желим да мислим – како је ово могуће: „Узев уопште, песништво источне Србије још увек је у провинцијалном контексту (провинцијалном контексту), што је проблем оних који их (их) тако виде, и који не сагледавају његову (његову) суштину и ширину.“), непоуздано (рецимо, уз песму „Рад- ноти“ Србе Игњатовића стоји уредникова напомена: „мађарски песник, убијен за време II светског рата, у логору“, што је нетачно – Миклош Радноти убијен је у селу Абда у Мађарској), претерано (коментарима), сиромашно (коментарима, а нарочито поезијом), крајње неозбиљно (у тексту Мидрага Радовића, који, узгред, није професор Миодраг Радовић, аутор Књижевне аксиологије или обимне монографије Лаза Костић и светска књижевност, већ „бритки и истинољубиви књижевни критичар“ и „уредник у Просвети“ Миодраг Радовић, „приказанију“ које је из не зна се којих (или се зна…) високих значењских, формалних и других разлога издвојено од осталих, стоји: „За Властину поезију не може се рећи да је херменуетика (управо тако je написано, херменуетика), баш супротно, она вапи за читаоцем, она са њим комуницира и поставља га у активну по- зицију…“, овим је „бритки и истинољубиви“ аутор издвојеног „приказанија“ хтео да каже да поезија Власте Младеновића није херметична. Невероватно. И то онда прође уредника, и цело уредништво, и лектора и коректора.) Тражећи наводну посебност, а не могавши да је нађе и каже у чему је она, Власта Младеновић је заобишао или прескочио обиље разноликих песничких појава, и многе је битне чиње- нице из стварног и разноликог песничког света источне Србије овај избор оставио у тами. Међутим, Власта Младеновић, као и његов критичар Миодраг Радовић, нису прескочили: „београдске фарисеје“, „лажне наци величине“ (то су вероватно они који се на било који начин не уклапају у „иманентну српску духовност“, и они се изгледа деле на две групе: на истините „наци вели- чине“ и на лажне „наци величине“), „осиња гнезда“, „змијска легла“, „смрдљиве сутерене“, „потпалубља“ (ово је исказ човека који прозива српско песништво – чији је, иначе, основни атрибут бесмисао: „Бесмислено. То би била најкраћа дефиниција сав- ременог српског песништва.“, написао је Власта Младеновић у једном рецентном тексту – да је раздељено између двају кланова), „трула поткровља“, „књижевне полтроне и епигоне“, „припузе анахроних традиционалиста“, „псеудомодернисте“ итд. Ту је и ово: „Али зло се бори, зло се бори, средства не бира, велико као бели свет, као Бели град, гар и гад из чађавих механа (на крај села чађава механа…), фабричких хала, кухиња књижевних…“ („приказаније“ о Зорану Милићу). Стварно невероватно. Чему све то? Зло велико као бели свет, Бели град… Можда најтрагичније моменте и праву природу ове баштованске обраде пое- зије песника источне Србије треба тражити управо на овим и оваквим местима, где се назире како у изоловани литерарни забран грешком закорачује зли „бели свет“, па га чувар тера штапом.
Поред тога што овде читалац назире некакву личну борбу, потпуно невезану и сасвим небитну за стање у покрајинској књижевности, и види уредника који је љут на некога због нечега, ево једне озбиљне ствари. Помисли неко некад, на пример, да је немогуће да се само у институционализованом центру пише и чита поезија, да се само тамо зна шта је она, да је само тамо она заиста поезија, а нигде другде није, и да нигде другде ништа не постоји. Онда он, у тој својој радозналости, прочита овакво нешто, замагљено и трагикомично, и не падне му на памет више да о другоме и другачијем нешто сазнаје. Па ако је та поезија, помислио би, заслужила да је представља овакав текст и избор, каква ли је онда она сама по себи, пошто се она овде и не види? Зашто би мене уопште интересовало нешто нелогично, нетачно, мутно и смешно, шта се мене тичу међуклановске борбе или било какве борбе, и шта се мене, коначно, тиче Власта Младеновић и његов сукоб са злим центром? Дајте ми да видим ту поезију и да о њој на миру судим. Без посредника који је прећуткује. Ево, Градина очигледно није београдска „књижевна кухиња“ чађаво-беле боје, и није легло „београдских фарисеја“, па зашто онда ту боју и ту природу задобија?
Не знам, заиста, чиме се овај из бор препоручио уреднику Зорану Пешићу Сигми и уредништву, и жао ми је што сам ово видео у Градини. У ономе што је уредништво часописа хтело, да представи књижевност појединих географских и културних покрајина српских, овај избор, у овом облику и са овим садржајем, није требало да се нађе. И наводно посебна књижевност (што треба доказати) њиме призвана није представљена. За озбиљно схватање књижевности врло неозбиљног нивоа, за истините љубитеље поезије врло сиромашан у одсуству самог себе, претанак на први поглед, и презахтеван у споју хтења и оствареног. И штетан за часопис у којем је објављен.
Централна личност у овој причи о поезији источне Србије је, овако како је Градина пристала да прикаже, сâм Власта Младеновић, а Градина је искоришћена да се подигне једна плоча-захвалница за самопостојање. Озбиљније последице неозбиљности, које само могу да претпоставим, могу да се замисле ако се присетим, наравно слушајући самог аутора у сврљишком часопису Бдење, у броју 15 из 2007, да је он „лично“ саставио једну антологију српске поезије, по његовом навођењу Антологију српског песништва („од Бранка Радичевића до Бранка Миљковића, укључујући и народне песме“, тако да су изгледа прескочени читави векови српске поезије – зашто се онда уопште тако зове, и зашто се нешто што се зове „Савремено песништво источне Србије: критичко приказаније“ односи само на носиоце „специјалног рефлекса за источно певање“?), која је објављена у Каиру 1996. године уз личну помоћ нобеловца Нагиба Махфуза, те да од тог трена српски класици могу да се читају у целом арапском свету, и да је то мост који руши изолацију, за чије подизање уредник није добио ни речи хвале, а други… итд. То је у реду. Хвале вредно. Али, ако је та антологија макар делом прављена као овај несрећни избор, онда то никако није добро по српску књижевност и културу, ма како угодно на први поглед деловало то што се српски песници „по први пут“ (нетачно, пре овог „првог“ на арапски су већ, од песника, превођени Алекса Шантић, Десанка Максимовић, Бранко Миљковић, народна поезија итд.) преводе у искуство других култура. Свака антологија је, пре свега, проблем – избора, а затим и форме. Када направите садржај који назовете „избором“, „градинарником“, „цветником“ и слично, а садржаја у ствари и нема (или је садржај празан, или је пун али је недефинисан, нејасан и неаргументован), онда је то велики проблем.

Неко ће морати да поново размишља и изабира, надносећи се над поезијом песника источне Србије. Много је боље било, за ову прилику, бити енциклопедист поезије једног географског подручја, него произвођач ничега. Као и у случају Милана Стојадиновића Баса, који је направио антологију песама борских песника служећи се критеријумима Богдана Поповића, врло је занимљиво посматрати садејство жеље за стварањем и воље да се задобије ауторитативна моћ – кроз хијерархизовање појава и вредности у ономе сада и у ономе пролом, кроз самотворење аподиктичне књижевне свести, чија се непогрешивост може да распрши као невероватна кап кише на јулској врелини крајинских ораница, кроз стварање истинољубивих сродника, иманентних непријатеља и личних вечних ратова (Бас је ту изашао суптилније и тише).
Ово значи, да оставим са стране Градинарник и једну наводно посебну покрајинску књижевност, круњење критеријума који мора да одржава сваки часопис који би хтео да буде међу другима препознатљив, и осипање кроз несагласје присутних прилога и неозбиљност и неквалитет сваког појединог од њих. Књижевна Периодика и посебни фондовизахтева препознатљив облик, специфично структурирање, целовито схватање књижевне производње, како на хронолошкој и културолошкој, тако и на поетичкој равни, односно јасне, стабилне и дуготрајне критеријуме. Стога боље да буде критеријума, јер ако их нема, онда не треба да буде ни Градине. Часопис живи од начела и за начела. Ако је тако, онда нека тако убудуће и буде.
Овим свакако не желим да кажем ништа друго но то – да текст јесте текст, ма ко га писао, те да он може да буде овакав или онакав, тј. добар или лош. Такође, судбина сваког текста јесте да он може да буде објављен, а може и да не буде објављен. Имена и хтења не постоје пре свега, и пре себе, и пре дела, они постоје тек када се потврде. Ако се не потврде, сачувајмо им светли ре- волуционарни лик не објављујући им „писанија“ или „приказанија“ по сваку цену. У случајевима када се може запазити отпор према луцидности, али не и отпор према положају који би таква једна врлина могла да заслужи, посао критике је да не држи затворене очи. У тој економији вредности ја без икакве задршке стајем на страну часописа и књижевности.
******
Коначно, без икаквог задовољства, морам да у негативном светлу поменем уредништво Градине, а посебно уредника Зорана Пешића Сигму. Много је боље када ти кажу да текст неће бити објављен (нпр. не можеш ти објављивати текстове против онога што ми радимо и против онога како радимо на страницама истог тог часописа који нападаш), ма како то била погрешна одлука, него да те лажу годину дана – наводно се чека неки специјалан број посвећен критици (а у скоро сваком броју Градине постоји посебна рубрика за критичке приказе), па овај твој текст је парадигматичан (што, наравно, ни по чему није), па много нам је драго јер ми смо програмски отворен часопис, итд… Овај неупоредиво збуњен цветник од „приказанија“ аутора Власте Младеновића тако је увећан за једну непотребну затвореност. Жао ми је Градине, када изгледа овако како изгледа, и стало ми је до ње, и управо због осећања присности које ме веже за град и људе чије је чедо овај часопис помислио сам да ових пар речи сва- како треба да буду записане.
Озбиљна су ствар српски књижевни часописи, посебно ако, као овај у којем је објављен текст Власте Младеновића, дуго трају и дубоко утемељују, макар и регионално. А значајно је то што је ово што се десило у Градини, и што се тиче прилога и што се тиче отворености за разговор, за мене немогуће замислити у нпр. ововременом Летопису Матице српске, док је у овом нишком часопису то вероватно и могуће. За мене није могуће бити равнодушан према тој чињеници.

Штампај (пдф)