Ана Јанковић

Београдски сајам књига је ове године забележио пола века свог постојања. Основан далеке 1956. године, са основном идејом да то буде најбоља прилика за представљање домаће и иностране продукције књига, овај сајам је годинама претендовао да постане најпрестижнија манифестација културе код нас, што данас то свакако и јесте. Има се, међутим, утисак да су дани славе и сјаја Београдског сајма књига ипак прошлост, и то не кривицом организатора, већ самих излагача, и уопште, стања у српском издаваштву данас. Евидентан је све већи број издавача који учествују на сајму. Број објављених нових наслова такође. Али, ако је неко очекивао да ће 50. сајам бар повратити сјај некадашњих сајмова који су се одликовали разноврсношћу едиција, квалитетом и високим професионалним стандардима, јасним и осмишљеним уређивачким концепцијама (свака част појединим издавачима), преварио се. Оно што је приказано на овогодишњем сајму може се окарактерисати као: већ виђено, dejà vu. Све је мање узорних и модерних издавача који објављују добру, квалитетну и (не само наоко) лепу књигу. Истини за вољу, све је више модерних издавача који, тачно је, објављују хитове који су актуелни и у свету, међутим, знатан је број тих књига које су лепе само наизглед, али су на лошем папиру, слабо повезане, лоше преведене и још горе лекторисане. О самим садржајима да и не говоримо. Верујем да су ипак, добри познаваоци светске и домаће литературе у многим ауторима које издавачи рекламирају као хит-писце, а њихова дела као бестселере, препознали потпуне анонимце и писце у запећку.
На отварању јубиларног, 50. Београдског сајма књига, надахнуто је говорио академик Љубомир Симовић, поставивши, рекло би се, праву дијагнозу стања у српском издаваштву данас:
Негде средином петнаестог века, „у крајевима Истроса, који се и Дунав зове… на реци званој Далши, на извору”, неки непознати инок, који ће касније у историји књижевности бити назван Инок из Далше, пошто је завршио преписивање јеванђеља, на крају је дописао молбу својим будућим читаоцима: „А и ово молим и говорим: сачувајте књигу ову од прљања и од свеће покапања и горења и проливања зејтина од кандила”.
У данашње време књизи прете опасности много веће од свеће и зејтина: прети јој, пре свега, застрашујућа редукција наших културних потреба, неман која је родила другу аждају и претњу: нестанак мерила и осећања вредности. Ситуација у којој се књига данас налази представља својеврстан оксиморон: што се књиге мање читају, то се све више пишу и штампају; књигу не уништава то што неће да је штампа нико, него је убија то што је свако. И онај ко у животу није прочитао ниједну једину књигу може да се похвали да их је написао и објавио десет.
Ипак, на сваком кораку је владао општи оптимизам. Осмеси на лицима излагача и посетилаца сведочили су да књига никада није превише. У Арени Хале 1 Београдског сајма са нескривеним поносом се указивало на лепо дизајниране, елегантно и модерно уређене просторе на сајму као да је штанд самом себи сврха. И након (на срећу) краткотрајне параноје пред све већом експанзијом електронских медија, увидело се да књига пред њима не треба да устукне, већ напротив, да равноправно стане раме уз раме са њима, јер штампана књига и електронска књига и нису једна другој конкуренција. То се могло видети и на самом сајму где су неки (ретки) издавачи поред књига од папира нудили и књиге на CD-у, понекад чак и у истом паковању. Јасно је да треба бити спреман за будућност, када се на овакве примере може рачунати у много већој мери, јер у савременом свету они нису никаква егзотика, већ потпуна реалност.
У домаћим условима барем, време већ неколико година уназад није наклоњено књизи. У сваком случају, књига и те како говори о свом издавачу у сваком погледу. Сајам је огледало и издавача и књижевне продукције, из простог разлога што свако од њих гледа да се на сајму покаже у најбољем светлу, са што већим бројем нових наслова, престижнијим ауторима, новим идејама и концепцијама. Могло се пратити како од малих, анонимних издавача, који су до пре неколико година једва могли наћи места у „прстену” Хале 1, израстају велике и моћне издавачке куће које годишње објаве више десетина нових наслова издвајајући притом значајна средства за куповину ауторских права и то од писаца који су данас заиста и у Европи и у свету признати и актуелни. Неке куће и посустају.
Одавно се већ говори и пише о томе да је издаваштво постало један више него уносан бизнис, а књиге ништа друго до роба коју треба што боље продати. У тој трци траже се неке нове форме, теме каквих раније није било или које и ако их је било, нису у довољној мери експлоатисане, а показале су се као уносне. Ко зна каква нас тек изненађења очекују?
Добар пример је прави издавачки бум не само код нас, већ и у свету, који је настао објављивањем романа Да Винчијев код Дена Брауна (код нас објавио „Соларис”, Нови Сад). Након тога, издавачи се напросто утркују у потрази за сличним, бар приближно толико интригантним штивом. Док се једни задовољавају пуким тумачењем поменутог романа (Кључ за Да Винчијев код, „Бабун”, Београд), а други побијањем свега или готово свега што је у њему речено (Декодирани Да Винчијев код, „Народна књига – Алфа”, Београд), трећи своју шансу виде у томе да својим читаоцима открију и тако их просветле (неретко наведу и да купе књигу) „откривањем” разних „доказа” о свету још необзнањеним детаљима из живота Исуса Христа (Исусов брат и заборављена хришћанска учења, Христова изгубљена невеста и Свети грал, „Моћ књиге”, Београд). Или епохална творевина насловљена као Крађа Исуса („Алгоритам”, Београд), у којој је испричана „напета и узбудљива прича” о покушају да се клонира Исус Христ! Што је много, много је!
А наши читаоци (није генерализовано), које бар до сада није баш био глас да су пасионирани у настојањима да сваки слободан тренутак утроше на читање, преокупирани свим (не)могућим проблемима, очигледно жарко ишчекују свако слично „откриће”, не би ли кроз катарзу кроз коју и сами пролазе рвући се са проблемима свакодневно, ганути до суза што је и (бого)човек Исус Христ након свих мука које је поднео за добробит свеколиког човечанства, ипак, бар у литератури, доживео својеврсно остварење „небеске” правде. Ако је веровати поменутим остварењима, оставио је иза себе потомство (а и рођаке), тако да још увек постоји трачак наде да ће неко од њих однекуд искрснути и, попут Христа, поново умрети зарад окајања небројених грехова човечанства. И тако, кад затвори и последњу страницу, потпуно прочишћен, пун оптимизма и љубави према ближњима, читалац је спреман да се суочи са свим изазовима које му доноси нови дан.
И шта рећи „Cliu”, „Геопоетици”, „Стубовима културе”, „Службеном листу” и још некима реткима који су на себе преузели улогу мисионара у немогућој мисији да се по сваку цену подигну мерила која ће у сваком тренутку важити у издаваштву, који преводе и објављују дела највећих светских и домаћих књижевника, теоретичара, научника, чије су књиге изузетно добро опремљене, на добром папиру, добро повезане, када се, изгледа, њихове књиге све мање продају. Није ни чудо: оне не пружају никакву наду, њих читалац не може у сласт попити као „шећерну водицу”. Оне су на самом рубу да изгубе у беспоштедном боју између комерцијалног и квалитетног, између квантитета и брижљиво бираних и осмишљаваних издавачких подухвата.
Јер, када је Љубомир Симовић рекао да се никада није више објављивало, а мање читало, верујем да није мислио баш на Да Винчијев код који се и много чита, а који и није тако лоша књига… и сама сам је прочитала. Не могу да дочекам да сазнам каква ли је то по човечанство погубна (или спасоносна?) тајна записана у Микеланђеловој бележници.

Штампај (пдф)