Драган Стојменовић
Књига као модерно историјско биће које би могло заменити традицију идејно је Новалисово решење, које ћу покушати да образложим кроз три ексцентричне еклипсе физичког, типолошког и интерсубјективног времена у релацији са књигом и читањем. С једне стране је физичко време библиотеке, старе и ретке књиге, библиотекарство као научна дисциплина и социокултурни процес; са друге – типолошко време, не као протекло време, већ као време које се квалификује у смислу социокултуролошког значаја и које је означено социокултурним дискурсом епоха или доба. У том смислу, шире посматрано, свакако је важно обратити пажњу и на одређене квалификације које се тичу и политичке употребе времена, односно извесне хронополитике, која може бити уочена у терминима поимања културе као инструмента у анализи друштвено-историјских облика. Време, дакле, типологизације и темпорализације. Ту је још и интерсубјективно време које се не мери, него формира, истиче комуникативни карактер људске акције и реакције. То је време у којем корисници и читаоци стварају одређене ставове и вредности које су везане за књигу и процес читања, метафоре и симболику књиге и читања. Поменуте ексцентричне еклипсе солипсистички су схваћене као пресецање различитих путања времена, којег најчешће нисмо свесни и које доводи до међусобног помрачења дискурса, који се крећу и сусрећу у појединим тачкама, стварајући при том нова поља међусобне интеракције идеја поменутих облика схватања времена. Њих ћемо искористити за стварање својеврсне приче о књизи и времену, за интерпретацију својеврсних синхроних универзалија у библиотекарству и генерализујућег трагања за универзалијама.
Традиција у свом најосновнијем облику наглашава опште начело континуитета, а то је „непрекинути временски ланац у преношењу било које појединачне теме или скупа идеја”1. Непрекидни осетљиви проток са својственим променама и преображајима, спољним и унутрашњим факторима, који лако мењају садржај и смер, динамику и однос између материје и форме његових конститутивних елемената. У таквом виру најчешће се хватамо за пену која је најуочљивија на површини, и празних стиснутих шака тонемо ношени безбројним струјањима. Таква својствено људска реакција јесте жеља и надање да та пена, у једном тренутку може постати, ако не опипљива и спасоносна, онда макар јединствена метафора стварности овосветског комешања и врења. Ако ништа друго, можемо је заменити док, можда, још безбрижно плутамо на нечему што је и само постало комплементарно, континуирано протицање нашег виђења, наше слике света, описане најразличитијим језицима, писмима, вођене најразличитијим идејама у најразноврснијим формама; нечим што је по својој суштини имагинарно, а што по себи жели да постане стварно, а то је једностано – прича. Прича о ономе што она у свом најосновнијем облику најчешће носи, или о том дављенику, човеку самом, дакле, који у себи садржи ненаписану причу, или у могућности да се она запише или прочита док се још има времена за то. Књига, дакле, као историјско биће може заменити традицију, јер се, једноставно, у њу човек може једнако утопити колико и у опште начело континуитета.
„Време је обала духа;све пролази поред њега,
а ми мислимода је то време што пролази”
(Риварол)2
Једна од обала свакако би могла бити и књига – биће/обала са својим трајањем и својим специфичним саставом, односно својеврсна опипљива текстура која својим садржајем може створити илузију потпуне безвремености или бесконачног трајања. Имајући у виду комплементарност онога што ми можемо видети и онога што јесте, субјективног виђења и објективног стања ствари, није неопходно поставити питања: шта је књига? Или чак: шта је време? Јер, ни у једном од ова два, рецимо, аналогна случаја, највероватније не можемо дати задовољавајући и коначни одговор. Међутим, без питања не можемо ни тражити одговоре, изузевши при том случај када је сама тема рада под знаком питања. Идеја је да започетом спекулацијом о извесној аналогији између књиге и времена можемо посматрати различите могућности виђења времена у протоку књиге – параболе времена кроз метафоре књиге и читања. Могућности различитих виђења времена у овоме раду имаће стратешку позицију посматрања књиге и читања из различитих углова, инсолације нових евентуално критичких позиција на еклипсама које описују различита виђења и замрачења самог времена оствареног кретањем књиге и читањем. Референтни оквир рада овога пута не може бити просторно-временски, већ оквир који намеће ток нарације и солипсистичко, емско, виђење постављеног проблема.
Оно што пре свега наводи на заузимање овакве почетне позиције и става јесте актуелно увођење социјалне епистемологије (без субјекта сазнања) и извесне социјалне философије у библиотекарству, упућујући на евентуално остварење идеје „трећег света” Карла Попера; „трећег света” објективног знања које стварају људи замрзавајући га у текст. Ледено доба оваквог „трећег света” без човека има за свој циљ могућност реконструкције историје, културе, цивилизације, па чак и човека од стране ванземаљаца. Како год да се осврнемо, рецимо, на критичке ставове према постмодернизму у делу др Жељка Вучковића3, и оспоравање постојања целовите теорије интерсубјективности и комуникације у парадигми постмодернизма, у истом делу наилазимо на очекивање коначне смрти човека. Без икакве далекосежне критичке намере, већ насупрот томе, уз пуно уважавање према делу др Вучковића које је и инспирисало тему која се овим текстом отвара пред нама, ипак можемо у његовом делу добронамерно уочити латентно постојање интерсубјективности постмодернизма и без његовог експлицитног прихватања. Онтологија смрти и пост-мода убијања артефаката, хуманих дисциплина, па и човека самог, јесте и корен песимистичких осећања и ставова, својствених људима који брину о животу на себи својствен начин, не кроз социјалну епистемологију већ кроз „црну жуч”4, јер је она својство и саме философије и човековог сазнања да, на пример, може доћи, поред силних убистава, и до самоубиства предмета. Зашто да не? До сада је познато да је човек једино биће које самом себи може свесно одузети живот, и нека остане на томе да је могућност замрачене ексцентричности одговорност човека за рушење свемира, и нама људима неопростиви грех. Нека остане на томе и то да не оспоравамо исту могућност артефактима, односно, фиксираном људском знању у текстовима. И немојмо поред те дебеле социјалне епистемологије и објективног знања очекивати ванземаљце да нас реконструишу. Једна од основних човекових потреба је религија, а не епистемологија и објективно знање о ванземаљцима. Николај Фјодоров је прозрео циљ овосветског залагања човека за бољу будућност кроз могућност супраморализма, у исписивању каталошких листића у својој библиотеци, полазећи од религије, не од социјалне епистемологије.
Знање је „тачно веровање плус логос”5. Наше знање о времену и књизи нам говори да не можемо лако објаснити ни време, ни књигу. Не можемо их објаснити без извесних релација јер и сами представљају извор знања, али можемо их зато на известан начин разумевати јер и саме у својој основи носе своју причу, своју представу, своје виђење света. Неретко је то разумевање, мора се признати, замрачено управо избегавањем конкретнијег објашњења али је у крајњем случају са свим својим слабостима пиродно и људски повезано са смислом и рецепцијом стваралаштва. Када је реч о времену и књизи, најчешће нисмо сигурни да ли представљају пуку ствар/пролазност или дело/искуство рецепције извесних вредности (сећања, тренутног осећања и слутње, нпр.), везу, дакле, између пуког постојања и услова постојања. Услов постојања који је у релацији препознавања одређених вредности живота, једини је услов у кретању духа индивидуе/личности, без које не можемо мислити постојање књиге и постојање времена, и чијом смрћу умире и једно и друго, и књига и време. Постојање нашег знања живи са нама и постаје биће – биће књиге и биће времена – бића, извесног веровања у смисао, која можемо спојити у једно. Тако живо, оно само се креће и претапа из једног у друго. Време постаје душа књиге, књига постаје душа времена и то конкретно биће посматраћемо у различитим позицијама и под различитим осветљењима. Инспирација и теоријски визир у овом случају биће антрополошки дискурс употребе времена који је уочио и формулисао Јоханес Фабијан,6 који не можемо избећи ни у случајевима порицања постојања времена.7
„Време је ипак једно стање,
елемент људске душе који дарује живот
и у коме је она као код куће
као саламандер у ватри.”
(Андреј Тарковски,„Запечаћено време”)8
Прва еклипса овога бића је замрачење физичког времена књиге, времена социокултурног процеса које, у извесном смислу, уписује историја књиге и писма; историја библиотека. Физичко време схватићемо као параметар квалитативног понирања у сиже, текстуру, крхку и осетљиву страницу песка, окамењене земље, надгробног споменика, пергамента, тканине, истетовиране људске коже, хартије, дигиталног записа, импулса и опет надгробног записа, као историју библиотеке – једног могућег облика институционализације људске солидарности и бриге о забележеном знању и веровању. Такав низ записаних фонема од којих је свака по једно „сада” у животном низу, класификује се и обележава numerus currens-ом, или универзалном децималом, следом, дакле, који је паралелан са вештином памћења људи. Сакупљено памћење људи захтева и протежност простора, који је у нашем случају назван Библиотеком. У једном другачијем смислу, записивање низа узастопног „сада” можемо схватити и као долажење из будућности и одузимање једног дела будућег живота времена. У том случају будућност постаје прошлост зарад садашњости. Почетак времена тако можемо сместити колико у прошлост, толико и у будућност, а протежни простор библиотеке би се у том смислу могао орјентисати наспрам почетка времена и у њој би се читањем могла реконструисати будућност, исто колико и прошлост. Физичко време библиотеке на основном плану, од одвајања говора од писма, има своју протежност записану најразноврснијим ортографијама, тако да је можемо схватити као један од начина бележења времена и у тим облицима препознати различита раздобља или, на пример, намеру да се таквим начином записивања створи одређена представа о некаквом историјском раздобљу код читалаца. Препознавање разноврсних писмена старог века, нпр. може нам дати информације не само о географској распрострњености, топографији већ и о раздобљу у којем се одређено писмо употребљавало. Поред разних начина и средстава писања и различитих облика графичких приказивања мисли, оно што би се једнако утопило у просторну протежност физичког времена јесте материјал на којем се писало са његовим траговима старења, са патином непоновљивих читања као и са питањима дијалектике детерминасаности: да ли мишљење утиче на техничка средства писања или та техничка средства утичу на човеково мишљење. Библиотечки материјал/грађу, најшире схваћено, чине носиоци садржаја из свих области знања и уметности. Библиотеке чувају управо облик темпорализације културних чињеница, а уједно и вид својевремене актуалности материјалне културе човечанства. Иманентна функција библиотека у свим историјским етапама од њеног настанка је меморијална, односно кумулативна функција прикупљања и чувања.9 Функција чувања тиме добија трајни и темпорални карактер, тако да се сачувана материја преображава у душу библиотеке – памћење. Библиотека са душом, са памћењем постаје биће, протежна материја која може имати моћ да мисли о прошлости. Мислећи о прошлости, мислимо и о почетку који иначе може бити увек нов по милости, не по суду. На том почетку налазило се заједничко дело, дело међусобног уважавања између Личности: „…једна скупност, у којој ми обоје сами смисаони то смисаоно заједно реализујемо” и без тог „…дела слобода остаје пука могућност.”10 Почетак би, по претходно наведеном ставу Макса Милера, могао бити дело једног вида заједништва, односно феномен институционализације који, у нашем случају, може бити тренутак постања идеје библиотеке, тренутак институционализације библиотека. Ако, при том, у институционализацији можемо препознати и неке од могућих видова слободе која би требало да обитава у библиотекама, онда бисмо могли замислити и библиотеку која мисли кроз њој својствену дисциплину – библиотекарство. Аналогно познатим својствима живих бића и библиотеку можемо посматрати као својеврсни мислећи организам, живи темељ на којем се гради „друштво знања”. У том смислу, она може мислити и о својој будућности, односно преображају, или о својој смрти, самоубиству, нпр. када савременим тенденцијама књига, њена основна јединица меморије, догори у информацију. Када библиотека из своје дисциплине помисли да се преобрази у дигиталну или виртуелну, када пожели да постане информациони центар, тада можемо сматрати да је у стању које је на ивици самоубиства. У том смислу, веровање да постоји „технолошки детерминизам” средстава за писање, на пример, која би могла технолошким променама коренито мењати друштво, наивна је теза којом не можемо оправдати еволуцију библиотека у информационе центре знајући да ни једна информација не може заменити књигу, дигитални запис, целулозу. То што би евентуално настало неумереним повлађивањем технологији и бизнис-гносеологији маркетинга у библиотекама сигурно се више не би могло звати библиотеком. У таквом информационом центру корисници највероватније не би тражили књиге, већ импулсе. Библиотери би постали телеграфисти који одашиљу или изнајмљују знакове, иконице, линкове, кодове. Да ли би то неко могао назвати библиотеком? „Или/или”; у обједињеном случају не може се ни замислити прича о Исидори Секулић, која је у библиотеци Британског музеја, после извесног времена, добила изгубљену књигу и држећи је пред собом, разумевала све оно што је околина те књиге, биће библиотеке – шума безбројних стабала, грана, листова и путева на којима можемо доживљавати лутање и трагање за нечим. Оно што одише старином, трајношћу, дугогодишњим организованим прикупљањем/таложењем материјала, управо је осећај физичког присуства времена, времена које је заустављено оног тренутка када је делић културне грађе која је проткана духом свога доба унет у фонд библиотеке. Садржај институције тако дефинише делатности, функције, форму и динамику свести о ономе што поседује у најширем могућем смислу. Трансформација материјала за писање је, у ствари, трансформација технологије за прикупљање и чување времена, која уједно мери и прати промену, еволуцију, револуцију антропоцентричне применљивости записаног људског знања које од ритуалног, култног, фетишистичког, изворно-сазнајног, уметничког, научног и најзад широко схваћеног културног статуса, добија карактер медија, у садржајном и вредносном смислу, импулса информације. Брзина савремене комуникације, чији је циљ да се истовремено одвија на више нивоа, тако доводи до незмисливог покретања човечанства, врења у једном трену, експлозије световног времена и „тираније тренутка”.
О човеку заустављеном на неком од ранијих ступњева развоја, који би био довољно култура и још увек природа, Леви Строс каже:
„…био је роб само своје човечности…
у извесној мери ослобођен ропства
ублажавајућим јастукомсвојих снова”11
Време које се у библиотекарству употребљава без икаквих физичких конотацаја је типолошко време. Типолошко време књиге можемо прозрети у сенци библиотекарства, у научној дисциплини која се, између осталог, бави и оцењивањем квалитета стања појединих временских дистанци везаних за књигу и читање у социокултурном контексту. На основу интердисциплинарних преклапања, можемо истаћи неколико важних хеуристичких резултата: структуирање људских чула и откриће типографског човека, односно једног малог дела историје писмености и теорије културне промене коју проузрокују медији (Маршал Меклуан); класичну типлогизацију у предмету историје књиге и писма; филозофију блиотекарства у нарастајућој пажњи према улози библиотека у савременом друштву (Џеси Шир); комуникацијски концепт културе библиотека који задобија све више пажње у библиотекарству. Структурирање људских чула на које утиче интериоризација медија, мењајући размеру појединих чула и менталних процеса, изведена је из прве руке код М. Меклуана. Он је, може се рећи, хорнолошки, генеративно и просторно-географски разделио културе, на основу тога да ли у њима преовладава аудио-тактилно или визуелно чуло. Организација опажања, и културолошки посматрано, има свој просторно–дифузиони и хронолошки след друштва без писма/без историје и друштва писмених, које су у знатној мери утицале на унутрашњу организацију самог човека, друштава и култура. У том смислу је и изведена теза о типографском човеку, његовој култури и времену. Периодизација историје књиге и писма такође може имати своје етапе у развоју предмета проучавања, а тиме и социокултурни дискурс појединих средстава у посредној људској комуникацији путем мнемотехничких, на пример, али и ранијих облика писма: пиктограма, идеограма, све до слоговног (силабичког) и фонетског писма. Такав облик посредне комуникације укључује и развојне етапе књиге: свитак, кодекс, рукописна књига, инкунабуле и библиотека које су у историјским етапама развоја поред форме мењале и своју функцију: прикупљање, чување, организација коришћења, анализа информација, садржајна и вредносна оцена информација.12 Генерално посматрано, ове развојне етапе крећу се од експресивних до прагматичних, и у том смислу пројектованих прогресивних идеја и уопште идеје прогреса коју је немогуће културолошки и вредносно поставити на здравим темељима. Сетимо се, на пример, да Сосир не трпи писмо у лингвистици, и да је Леви Строс сматрао да је писмо један од узрочника и пратилац свега негативног у цивилизацији. Замислимо да је истинито тврђење Леви Строса да је писмо „послужило да се утемељи историја као експлоатација човека од стране човека”13 и да су тезе о нужној декаденцији човека14 једним делом прихватљиве, у том случају би степеновање и периодизација људске историје у типолошком смислу схватања времена могли добити потпуно дугачији карактер. „А унутрашње препреке које извиру из тога како ова цивилизација делује на природу људског бића као таквог, а које се испољавају у оним људским хектакомбама (заправо миријатомбама) за које „предисторија” нема поређења – у међувремену су се упадљивије историјски манифестовале само као подстицај тражења и налажења што је могуће бржег заборава у даљим степеновањима њихових достигнућа.”15 Степеновање људских достигнућа, поред периодизације историје или нпр. у етапама историјског развоја појединих предмета, најуочљивије је на примеру геополитике и стратегије развијених земаља које су измислиле и најчешће користе новију поделу планете према друштвено-политичком и економском статусу држава на земље првог, другог и трећег света. Поред овог „просторног” начина степеновања, могли бисмо уочити и једнако применљиву и већ примењивану стратегију хронополитике16 оличену у терминима разумевања културе као инструмента у анализи друштвено-историјских облика. Појмови којима се служимо описујући догађаје, растојања, разне социокултурне облике, идеје итд. најчешће добију временску потку терминима „еволуција”, „историја”, „развој”, и њима се најчешће описује известан процес у односу на време, које је и један од главнијих референтних оквира у њиховом проучавању. У другачијем смислу речи, сви друштвени догађаји јесу условљени временом, па се самим тим карактеришу и организују колико у односу на простор, толико и у односу на време. Серж Московиси издваја у том контексту постојање хронополитике, препознајући је у деловању великих сила које „дефинишу своју дугорочну политику полазећи од једне перспективе или једног плана”17, нпр. времена револуције, социјализма, постиндустријске епохе, демократизације, или либералне економије која се не мора везивати за одређену територију, већ за експанзију мултинационалних компанија и примене међународних стандарда. У том контексту уочавамо и постојање временског империјализма „који се састоји у улагању капитала , у предвиђању развоја и наметању модела који уобличавају време сваког друштва”18. Техничка средства у комуникацији, од аутомобила до рачунара, представљају машине за производњу времена, тако да друштва са развијеним комуникацијским системима држе монопол над техником и информацијама, учвршћујући тиме позицију једног новог друштва, друштва знања. У нешто комплекснијем случају можемо рећи и да су таква друштва у ситуацији да измишљају време и намећу свој стандард у мерењу времена у идеолошком смислу, нпр. када намећу неки политички модел мањим и слабије развијеним друштвима. Када у том смислу посматрамо нашу друштвено – политичку организа цију државе и њених институција, уочавамо различите и многобројне утицаје великих сила и њихових идеолошких модела. Наша је држава уврштена у други свет, свет пост-комунистичке и пост-социјалистичке епохе, у време транзиције и демократизације, које можемо осетити у свим сегментима културе. Време транзиције у библиотекарству нпр, огледа се у некритичком и олаком прихватању модела и пројеката који не извиру из аутентично наших потреба, већ информативно интеграцијских потреба струковне елите, која тиме добија понеку етикету од стране идејних твораца пројеката, који круже по земљама нешег региона. Тако смо у скорије време имали прилике да пропратимо теме са научног скупа „Интелектуалне слободе у савременом библиотекарству”, где се нико од учесника конкретно није бавио једним јако индикативним и тада актуелним проблемом вазаним за наведену тему: узурпацијом просторија библиотеке у Врбасу од стране политичке странке са демократском атрибуцијом у своме имену. Бављењем овим проблемом, који би свакако могао показати право стање ствари у времену транзиције и демократизације, могли смо разоткрити и евентуални степен свесности о постојању интелектуалних слобода у струци или институцијама. У нашем друштву, које не поседује довољно свести о постојању културних добара на нивоу који би омогућио основно организованије деловање на њиховој регистрацији и очувању, не можемо ни помишљати о слободи духа и интелекта у друштву или институцијама, изузевши њено суштинско постојање у индивидуалном и личном погледу, које нестаје у сваком облику анонимног колективитета или чак, у нашем случају, на националном плану. У том смислу не сме се ни помислити на занемаривање експресивних човекових радњи које би се можда могле једним делом пребацити на колективни и институционални план, а које свакако могу дати праву слику света и својим залагањем метафизичким средствима могу мењати слику и стање света, којима по правилу никада нећемо бити задовољни.
„Куда ја нестајем за то време?
И куда, када их нико не гледа,
нестају ово дрвеће и рампе?”
(Виктор Пељевин,„Жута стрела”)
Заједничко у типолошком и интерсубјективном времену јесте то да се време у друштвима без писма не мери као апстрактно време незаустављивог протока или бесконачног низа инфинитезимала, већ се означава глаголским облицима и формира на понављању којем се придаје значајна пажња. У овим случајевима не рачуна се апстрактно време, нити апсолутно трајање, већ време које се формира у индивидуи или међу двема особама у односу према некој одређеној радњи, духовном или телесном старењу, нпр. и односу према смрти која није неизбежна. Интеракција која представља интерсубјективност уједно је и истовременост и услов људске комуникације. „Комуникација је у крајњем случају заједничко Вријеме”.19 Интерсубјективно је синхроно/симултано, савремено и исто-временско, комуникација је њиме пренос информација и суштински анахронизам, грешка у било ком смислу рачунања времена, само формирање/стварање јединственог времена које је суштинска разлика. Инвентивност у смислу формирања времена и комуникације као логоса репрезентације укључена је у једном наглашено темпоралном појму – модерно који „пре свега значи бити различит”20. „Време је највећи хоризонт разлике, оно је такорећи разлика сама, будући да је највише што о времену можемо рећи то да оно представља саморазликовање.”21 Оно што у том смислу може бити поред времена једнако непоновљиво и различито јесте личност, логос рецепције. Различитост у интерсубјективном времену тиме можемо апстраховати као симултану, неопходну у комуникацији и анахрону у типолошком одређењу времена као модерног, које се користи у репрезентацији, нпр. у реклами за компакт диск који држи голишави дечак црне пути, или на фотографији Растка Петровића „Црнац са Драинчевом књигом”.
„Човек који отвори књигу и чита је, у ствари, у њој тражи или објашњење о природном универзалном реду ствари у коме се налази, или жели да сазна за један другачији космички поредак ствари, но што је космички поредак у коме он бива.”22
У том тренутку може настати ванчулни однос са књигом, који се преображава у иманентно знање и трансцедентно означену независну позицију, која утврђује референце и значење, обезбеђујући тиме још текста у свим могућим облицима субјективне процене о могућем процесу читања/сазнања природних, културних или духовних вредности. Усредсређена пажња и брижљиво посматрање јесте читање, а брижљиво посматрање је у суштинском смислу религија. Метафоре писања, књиге и читања обједињују се у мистичном менталитету својственом сваком човеку који се рефлектује у другом, у оностраном свету. Писање и читање добијају карактер обредне радње, књига постаје култни предмет, а онај који чита хијерофант. Стилизација мисли писмом задобија сугестибилну и сакралну функцију читањем. У самом корену историје књиге, писма и библиотека налази се мистерија, тајна наслућивања нечега о чему се не може знати, трагање за тајном и њено чување, тајна шизофреног генија који је раздвојио човека смисливши начин екстериоризације мисли, створивши сенку мисли, писмо. Књигу као симбол Е. Р. Курцијус23 разоткрива у различитим фазама и етапама њеног развоја од сакралног, када је она, скоро, ортопедско поштапало памћењу код старих Грка, када служи реторским декламацијама код Римљана, када се, напокон, у античкој религији појављује Господ Исус Христос који се у уметности приказује као једини Бог са свитком књиге. „Највишу почаст дало је књизи хришћанство”.24 Метафорике књиге које у Библији можемо пронаћи крећу се од писања Плоча Закона прстом божијим, есхатолошких визија у којима се небеса савијају као књига, поређења хришћана са писмом, до књига које на крају одлучују о судбини душе на оном свету. У раном средњем веку јављају се метафоре књиге хришћанских мученика које су исписане њиховом крвљу и живим ранама. Парадоксално и заиста потресно реалистично делује Пруденцијев опис мучеништва светог учитеља Касијана, који постаје прва жртва свог позива.25 Метафоре књиге и писања временом нарастају и постају разноврсније и смелије. Комплементарност књиге и стварности, коју је човек на одређени начин могао разумевати, добијала је огроман распон од људског лица до света. Гастон Башлар замишља онострано: „рај је на небу једна велика библиотека”. Борхес патентира „пешчану књигу”. Бела Хамваш пише „имагинарне књиге”. Отвара се књига природе, отвара се књига света. Све је постало подложно читању, књига је персонификована, и лица почињу да читају и бивају читана, мисли су се отварале као књига, небо се савија као свитак.
„Читати не тражи чак ни обдареност и исправља неправду једног природног преимућства. Писац, читалац, нико није обдарен, а онај који се осећа обдареним, осећа нарочито да то није, осећа се бескрајно лишеним, одсутним од ове моћи која му се приписује, и као што бити „уметник” значи не знати да постоји већ једна уметност, не знати да постоји већ један свет, читати, видети и чути уметничко дело захтева више незнања него знања, захтева знање које садржи огромно незнање и дар који је унапред дат, који треба сваког пута примити, стицати и изгубити, забораву самог себе.”26
Читање је у крајњем случају постало рефлексија, одраз који бива поново доведен до религиозног искуства ауторефлексије и саморазликовања у њој, или у другачијем смислу начела идентитета који искључује двојност, рефлексивност и ауторефлексивност бића бивствујућег у Хајдегеровој критици метафизике која упућује на фундаменталну онтологију/философску антропологију. Библиотека је у времену след обредних пракси читања којим она постаје трансцендентна. Време је у том смислу суштина људска колико и вечност, тако да она не може бити спора или брза, већ довољно апстрактна да бисмо је могли назвати животом или веком, јединственом и непоновљивом суштином разлике времена, вечности и суштином человјека. Библиотеку ће тако грејати време и људи. „Јер, што је, заправо, време за оно што је под временом, то је век за оно што је вечно.”27
НАПОМЕНЕ:
1 Слободан Наумовић, „Од идеје обнове до праксе употребе”, http://www.rastko.org.yu.antropologija/smaumovic_od_ideje.pdf
2 Наведено у делу Михаила Петровића: „Време у метафорама и алегоријама”, Метафоре и алегорије, СКЗ, Београд 1967. г.
3 Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске, Нови Сад 2003.
4 Горан Миленковић, „Идеја библиотеке: од ироније до меланхолије”, рукопис, Информативно одељење Народне библиотеке Бор, 2003. г.
5 Сајмон Блекбурн, Оксфордски филозофски речник, Светови, Нови Сад 1999, стр. 108.
6 Видети: Фабијан, Јоханес: „Неке употребе Времена у антрополошком дискурсу”, Вријеме и други, Јасен, Београд – Никшић 2001, стр. 37–42.
7 Чак и тада можемо говорити о извесном стилу „лишености”, одсутности времена, карактеристичном, нпр. за структуралисте.
8 Трећи програм, бр. 72, Београд 1987. година, стр. 93.
9 Ж. Вучковић, наведено дело, стр. 37–41.
10 Макс Милер, „Принципи слободе и феномен институционализације”, у: Филозофија модерног доба, Веселин Маслеша, Сарајево 1986, стр. 104–105.
* Томас Хилан Ериксен, Тиранија тренутка, XX век, Београд 2003.
11 Наведено је из предговора Сретена Марића „Егзистенцијалне основе структурализма” делу Мишела Фукоа Ријечи и ствари, НОЛИТ, Београд 1971, стр. 48–49.
12 Ж. Вучковић, наведено дело, стр. 37–41.
13 Предговор С. Марића наведеном делу, стр. 49.
14 Видети 4. поглавље у тексту М. Шелера: „Човек и историја”, у наведеном зборнику Филозофија модерног доба…
* Велика и свечано принесена жртва великог броја људи, заправо безбројним жртвама, у ироничном тону доле наведеног аутора. Примедба Д.С.
15 Јан Поточка, „Да ли је техничка цивилизација назадна, и зашто?”, у: Источник бр. 13, Београд 1995, стр. 35.
16 Видети интервју „Простор време и друштвено”са Сержом Московисијем у зборнику Простор и време данас, НОЛИТ, Београд 1987, стр. 207–216.
17 Исто, стр. 209.
18 Исто, стр. 209.
19 Овакав став је карактеристичан за суштину обредног и стварање светог времена. Ј. Фабијан… Наведено дело, стр. 49.
20 Новица Милић, „Представе и слике времена”, Модерно схватање књижевности, Завод за уџбенике…, Београд 2002, стр. 237.
21 Исто, стр. 237.
22 Растко Петровић, „Човек чита књигу”, Есеји и чланци, НОЛИТ, Београд 1974, стр. 222.
23 Е. Р. Курцијус, „Књига као симбол”, Европска књижевност и латински средњи век, Београд 1996, стр.494–572.
24 Исто, стр. 507.
25 Њега су, наиме, убили ученици тако што су му о главу разбијали табле за писање и пробадали га писаљкама. Исто, стр. 509–515.
26 Морис Бланшо, „Читање (књига)”, Есеји, Београд, 1960, стр. 154.
27 Свети Јован Дамаскин, Источник знања, Јасен, Београд – Никшић 2001, стр. 178.

Штампај (пдф)