Драгица Радетић

Јавно и приватно, међусобно се разликују, супротстављају, прожимају, а понекад и преклапају. Граница између њих није увек видљива, ни чврста и често се помера. Бити јаван значи бити отворен, свима доступан, нескривен, за разлику од приватног чије је одређење супротно.
Метафора да јавност има очи указује на то да јавност све жели и може да види. И док јавности живост даје чуло вида, у окриљу приватности живахнија су друга чула, због чега је у овом простору и већа осетљивост, а са њом и чешћа рањивост, емоције снажније. Ту смо онакви какви заиста јесмо, то је средиште и уточиште нашег живота. Простор сваком појединцу драгоцен. Зато неповредивост овог простора има изузетну важност.

Приватно у јавним библиотекама

И јавно и приватно су историјске категорије. Слободан људски ум који је био идеал ренесансног доба у 18. веку, веку просветитељства, постаје покретачка снага друштва ка његовој демократизацији и остварењу сна о праведности, слободи и једнакости свих. Просветитељска идеја којом се повезује знање и слобода појединца са демократијом друштва оживљава у настанку и развоју модерног, јавног библиотекарства.
Кључне речи које се данас користе у библиотекарству су јавне (народне) библиотеке, јавно знање, јавне услуге… Предност се даје јавном у смислу отворености и слободног приступа свих који јесу или могу бити корисници библиотечких услуга, доступности библиотечке грађе и несметаног протока људи, идеја, информација и знања. У том контексту се говори о јавним библиотема, као установама отвореним за све „без обзира на њихову старосну доб, расу, националност, религију, културу, политичку припадност, физички или други недостатак, род или сексуалну оријентацију, или било који други статус”¹.
Отргнуто од јавности, подручје приватности је постепено заузимало место у историји, друштву, а нарочито у животу појединца. У 19. веку приватност добија важност и признање као никада пре тога. Добија просторни смисао и почиње да се негује као животни стил.
Питање приватности у библиотекарству је етичко питање, тако да став који се односи на заштиту и поштовање приватности корисника садрже етички кодекси савремених библиотека, као и Манифест који је донела IFLA 2002. године, преведен на двадесет језика.
Заштита приватности не односи се само на личне податке корисника него и на поверљивост података о коришћењу извора, односно библиотечке грађе, коришћења Интернета, прихватање разноликости потреба и захтева, уважавање различитости…

Лични подаци корисника

Осећај припадности библиотеци корисник стиче при самом учлањењу. Том приликом даје своје личне податке који се бележе у картотеци и похрањују у компјутеру библиотеке. При томе корисник мора бити сасвим сигуран да дати подаци неће бити употребљени ни у једну другу сврху осим за евиденцију и потребе библиотеке.
Осим личних података које пријави сам корисник (име и презиме, занимање, године старости, адреса и телефон), захваљујући сталним контактима и комуникацији са корисником, библиотекару су доступне и друге информације: од које године је корисник члан библиотеке, који су му омиљени аутори, жанр, који су му критеријуми за одабир књига, да ли је одговоран у поштовању рока за враћање позајмљене грађе. Прикупљене информације о кориснику чине његову кратку биографију која може бити корисна библиотекару за брже и успешније пружање корисничких услуга. Тако библиотекар и сам постаје корисник прибављених података, а корисници на овај начин индиректно учествују и доприносе раду библиотеке.

Поверљивост о коришћењу грађе и коришћењу Интернета

Људи читају из различитих побуда: из потребе, забаве или доколице, због образовања, добре информисаности, личног развоја или слободног времена. Има оних који читају свуда, у аутобусу, у парку, на плажи, у чекаоницама. Свако ко је икада читао негде на јавном месту вероватно није могао побећи очима неизбежног радозналца који вири у оно што он чита, било да је то књига, новине, часопис или нешто друго. То углавном нервира читаоца, утолико више ако није у прилици да умакне туђим очима.
А зашто људи воле да знају шта други читају? Ако је веровати реченици: „Реци ми шта читаш , рећи ћу ти ко си”, тачан одговор је, из потребе да се други боље упозна, да се завири у унутрашњи простор друге личности како би се о њему открило више од очигледног.
За разлику од нечитача, који заиста не читају, али се показују са књигом јер желе да оставе позитиван утисак на друге користећи књигу као залог своје памети и високоумља, за праве и страствене читаче читање је део њихове приватности.
„Читање је једна од саставних навика појединачне интимности којом се читатељ упућује себи сопственим мислима и осећањима, у самоћи и тајности”, истиче француски историчар Филип Аријес, зачетник писања историје приватног живота.²
Позајмљивање библиотечке грађе искључује доношење суда о томе, недобронамерно коментарисање или недопустив подсмех библиотекара. То би више говорило о неуљудности и недостатку професионализма библиотекара него о кориснику и његовом недостатку укуса.
Подаци о позајмљеној библиотечкој грађи, уколико се дуже чувају у евиденцији библиотеке, могу се користити само у циљу бољег познавања потреба и интресовања корисника, а самим тим и ефикаснијег пружања услуга.
У библиотеци, месту сусрета различитих интересовања и укуса, неопходна је поверљивост о томе шта ко чита, као и о коришћењу, претраживању и одабиру информација са Интернета. Поверљивост води ка узајамном поверењу између корисника и библиотекара.

Уважавање различитости

Индивидуалне разлике међу корисницима у погледу година, занимања, интересовања, способности, културне разноликости, личних особина или пак изгледа, не смеју утицати на појаву пристрасности код библиотекара, која свакако неће остати непримећена од стране других корисника.
Да би се код корисника који уопште није, или није довољно упознат са радом на компјутеру, превладао осећај непријатности због незнања, библиотекар мора показати добру вољу, стрпљење и несебичност у помагању, без обзира на старосну доб или индивидуалну способност учења корисника.
За посебне групе корисника као што су припадници језичких мањина или особе са оштећеним видом или слухом, библиотекари би морали бити додатно обучени, а библиотеци је потребна и посебна опрема за њихово осамостаљивање у тражењу потребних информација. На жалост, већина библиотека у Србији још увек није у могућности да пружи одговарајуће услуге људима са посебним потребама. Утолико више је потребно да библиотечко особље покаже спремност да разуме захтев корисника, и покуша да га, ако не у потпуности, бар делимично испуни или га упути на друге изворе информација или друге установе.
Наплаћивање услуга као што је учлањење, фотокопирање, скенирање, или наплата казне за дуже задржавање књиге, такође може да направи разлику међу корисницима с обзиром на њихову различиту платежну способност. Према Манифесту IFLA-е услуге јавне библиотеке су у начелу бесплатне. Али, пружање библиотечких услуга без новчане надокнаде, могуће је за сада само у развијеним земљама. У нашој земљи ове услуге нису бесплатне. Међутим, да не би мање платежна способност корисника умањила могућност приступа библиотеци и ограничила доступност грађи, цене услуга никако не смеју бити високе. Корисник мора бити упознат са важећим ценовником, а при наплаћивању не сме бити оштећен.

Етичка дилема

Све масовније коришћење Интернета у библиотекама, као последица појаве електронских публикација и ширења електронских мрежа мач је са две оштрице. С једне стране је право сваког човека на слободу информисања и лични избор, а са друге неопходност да се друштво заштити од социјално неприхватљивих садржаја, као што су заговарање расне, верске или сваке друге мржње, насиља, кримогеног понашања, порнографије…
По питању ограничавања штетних садржаја и информација на Интернету мишљења у библиотечким круговима су различита, од заговорника да није допустиво никакво ограничење и цензура до истицања неопходности заштите и друштва и појединаца, посебно деце и младих, од могућих негативних утицаја Интернета.
Овим питањем се бави и IFLA- ин Интернет Манифест: „Поредбројних вредних информационих извора доступних на Интернету, постоје и они који су нетачни, непријатни, увредљиви, као и они који могу да доведу до заблуде. Библиотекари треба да обезбеде информације и друге ресурсе библиотечким корисницима, како би их подучили најефикаснијем и најделотворнијем коришћењу Интернета и електронских информација. Они морају активно да промовишу и олакшавају одговоран приступ квалитетним мрежама информација за све своје кориснике, укључући и децу и младе.”³
Иако се контрола информација коси са основним библиотечким принципом о неограниченом приступу информацијама, библиотекари би код корисника морали развијати свест о проблему поузданости и веродостојности информација, као и њиховој етичкој вредности.
Будућности остаје да се реши питање информационе безбедности савременог друштва и појединца, за сада је то још увек етичка дилема.

Од информације до комуникације

У пракси се показало да се дугогодишњи корисници вежу за библиотеку, као себи присно место, на које не долазе само због потребне књиге или информације, него и због разговора. Понекад је то потреба да се нађе пажљиви слушалац, те се библиотекар нађе у ситуацији да слуша исповест о здравственим, породичним или и другим личним проблемима. Понекад се од библиотекара очекује и савет у вези са тим проблемима. Тада комуникација прелази у неформалну, граница између приватног и онога што то није – осцилира, помера се. Тада је библиотекару потребно доста вештине да комуникацију сведе на званично прихватљивију форму, да кориснику дискретно стави до знања да су то проблеми приватне природе и да он нема право да учествује у њиховом решавању, а истовремено да покаже одређену дозу људскости и осетљивости за другога, како не би повредио корисника. Подразумева се да је сазнање о приватном животу корисника личне и поверљиве природе, што библиотекара обавезује на дискрецију.

Приватан доживљај библиотеке

Успешност рада јавне (а и сваке друге) библиотеке, мери се степеном задовољења корисничких потреба, израженим кроз библиотечку статистику. Тако је библиотека успешнија што има већи број корисника, већи број коришћених књига, односно већи обрт књижног фонда. Оно што се не може изразити бројкама, а и те како је важно, кад је реч о мотиву корисника за поновни или редован долазак у библиотеку, то је његов лични доживљај библиотеке, и себе у њој.
За успешан рад савремене јавне библиоте потребан је одговарајући и уређен простор, богат и актуелан књижни фонд, квалитетна електронска опрема, стручан и професионалан библиотечки кадар, али све то не сме бити лишено људске димензије.
Дакле, приватан осећај корисника, осећај опште пријатности или нелагоде може утицати на збирне цифре којима се исказује успех рада библиотеке. Зато треба имати на уму да крајњи циљ успешне библиотеке нису бројке, које се могу и лажирати, него задовољан корисник. А да би корисник био сасвим задовољан, потребно је да при изласку из библиотеке има не само тражену информацију или књигу, него и осећај припадности, разумевања, поверења и поштовања.

Напомене:
1 IFLA – Инернет Манифест. 2 Историја приватног живота, стр. 136. 3 IFLA – Инернет Манифест. Литерату ра: 1. IFLA – Инернет Манифест, Глазгов, 2002.
2. Филип, Аријес, Историја приватног живота, Т.
3, Clio, Београд, 2002. 3. Жељко Вучковић, Јавне библиотеке и јавно знање, Библиотека Матице српске, Нови Сад, 2003.