Весна Тешовић

В. Т: Нема љубитеља фантас- тике коме је непозната издавач- ка кућа „Поларис”. Ви сте били њен власник и уредник. Поред тога што сте преводили књиге научно- фантастичног жанра, бавили сте се и књижевно-теоријским про- мишљањем тога жанра. Мислим на Енциклопедију научне фантастике коју сте у разговору пре књижевне вечери назвали грехом из младости. Тако сте, изгледа, својој личности, без намере и воље, ударили печат, те се и данас борите да своје ства- ралаштво отргнете од одреднице која му не припада. Како је носити тај печат? Како се ту сналазе чи таоци?

З. Ж: Читаоци се лакше сналазе јер они прочитају, па се увере. Невоља је са онима који не читају. Живимо у време у коме се мана проглашава за врлину. Не само да се не чита, него се људи тиме диче. Кундера има једну дивну мисао. Он каже да је невоља са људима највише у томе што доносе судове пре разумевања. Највише доносе судове о нечему ако о томе нису уопште упућени. Недавно, на једном квизу, грађанин је дошао до питања ко је наш највећи писац домаће фантастике. Човек није знао, одустао је на време и добио је некакву мању награду. Од њега се очекивало да изговори моје име. А ја не само да нисам највећи, него нисам уопште писац научне фантастике. О томе сам на јавним скуповима више пута говорио, али тај рефлекс нечитања и одсуства жеље да се упуте у нешто толико је јак да ћу ја и даље међу онима који не читају словити као писац научне фантастике.
Имам 15 прозних објављених дела, које је мој садашњи издавач „Лагуна” сажео у 8 томова, и у њима нема ни заметка научне фантастике. Ја се јесам бавио научном фантастиком и нема разлога да то поричем, ни да се тога стидим, али ово што пишем као прозу нема никакве везе са тиме.
Склон сам да себе опишем као писца без префикса. Све што би могло да иде испред мог имена као одредница је нешто чему се ја противим и што видим као неумесно. Ја сам, просто, писац. То стављање одредница испред имена писца и рећи да је то писац, па се опише чега, једна је у низу подвала издавачке индустрије.

В. Т: Протумачите нам о как вој је то подвали реч.

З. Ж: Један од разлога што живимо у свету у коме постоји такав однос према књизи је то што о књизи одлучује индустрија. А она, као свака индустрија, заинтересована је да згрне профит ако може, а за уметност која стоји у основи књиге која Весна Тешовић Разговор са књижевником Зораном Живковићем Tреба бити члан библиотеке, узимати дивне књиге и читати је књижевност не хаје много. Та подвала у овом случају изгледа овако: књига је за индустрију књиге роба као и свака друга и они њу продају у књижари као што неко ко производи шпагете продаје шпагете у самопослузи. На шпагетама у самопослузи стоји ознака јасна и упадљива „шпагете”, нарочито ако су упаковане тако да се не виде, да неко ко је дошао да купи, рецимо, сапун не би погрешио. У таквој ситуацији ближа одредница је умесна.
Исти тај трговачки трик примењује индустрија књиге па каже: ово је научна фантастика, ово је детективски роман… То су којештарије. Људи, ако имају иоле извесно књижевно образовање, знају да има само једна велика, темељна подела књижевности, све остале су или небитне, или вештачке, или измишљене. Књижевност се дели само на две групе: добру и рђаву. Никакву другу врсту књижевности немате.
Додуше, тачно је да у мојим прозним књигама постоји фантастика, али тиме заправо не кажете ништа. Подсетићу вас на чињеницу која се често губи из вида. Ми смо цивилизација која пише већ пет хиљада година. Током тих пет хиљада година, будући да смо склони скрибоманији јер је то најјефтинија уметност, настало је застрашујуће много тога. Према озбиљним изучавањима која се раде у оквиру студија књижевности, више од 80% онога што је икада написано припада некој од врста фантастике. Оно што се зове реалистична проза, ем је сразмерно новијег датума, ем је мали део свега тога. И ви кад кажете да у мојим делима има фантастичног, заправо кажете да оно што ја пишем припада том корпусу од 80%, а не оној мањини. Тиме не кажете нити какву генеричку одредницу, нити некекав вредносни суд.
Перспектива времена у којем живимо може да завара. Ономе чему овдашњи књижевни естаблишмент и невидљиви канонизатори српске књижевности дају предност је тзв. стварносна проза. И они, будући неуки, мада сви имају академске титуле, мисле да сем те стварносне прозе друга и не постоји, а ако и постоји, онда је сумњиве вредности. Наравно, човек би могао да им наводи дивне примере, саме врхове светске књижевности из којих би се видело да ако бисмо из историје светске књижевности искључили она дела која имају елементе фантастике, оно што би остало било би ем кусо – ем жалосно. Ми бисмо тако ампутирали здравију од две ноге књижевности, одрекли бисмо се онога што је најквалитетније у историји књижевности.
То је одговор на Ваше питање, уз додатак: ја, дакле не пишем научну фантастику, ја сам писац без префикса. Припадам једној великој породици оних који су од настанка писмености писали.
Недавно сам се домислио да сам ја, у ствари, један од најуспешнијих српских извозника. Разне ствари се извозе – и што треба и што не треба. Претпостављам да ће сад неко из овог вашег дела света почети да извози рудно благо које је ненадокнадиво. Ја извозим српске речи, српски језик. Извозим оно чега имамо у изобиљу. Ничега другога немамо толико колико имамо српскога језика. Докле год је неко напољу спреман да плати да би добио, додуше у преводу, српске речи да би их читао, ја имам разлога да као извозник будем врло задовољан.

В. Т: Наслови Ваших дела Писац, Књига, Библиотека, Читатељка, указују на својеврсну ангажованост. Какво је место књиге и читања у животу савременог човека? Да ли је читање „у моди”? Чему може да се нада нација која је престала да чита?

З. Ж: Има једна згодна прича која носи назив „Паклена библиотека” где се за оне који не читају предвиђају страшне паклене муке. Људи треба да се преиспитају, да се са собом договоре када су и шта читали. Најстрашнија паклена казна за такве људе је да проведу вечност читајући.
Иначе, то је као болест. Симптоми су ту, од њих се не умире, али се последице не могу избећи. То што ми сад не читамо и што се дичимо тиме, произвешће последице веома брзо. Свим оним звањима где је неопходно читање неће имати ко да се бави. Да бисте били добар лекар, ви морате грдне књиге да ишчитате. Ко ће зидати куће ако се не читају књиге из архитектуре? Ми смо у позицији онога ко се тешко разболео, али се симптоми болести још не испољавају. Испољиће се, тамо, за десет година на пример. И кога сад брига шта ће тада бити? Али неко ко води рачуна о нацији, не о неком доконом појединцу, морао би врло озбиљно да се замисли. Запрепашћујућ је податак, који је пре неки дан објавила Политика, да у школи само 4% деце чита и да је у систему вредности те деце само читање нешто што изазива подозрење. Нису деца то сама смислила. То је последица дејства света одраслих.
Како то изгледа код нас? Према званичној државној статистици данас у Србији имате близу 19% људи који су потпуно неписмени. У Америци је тај постотак већи, 21%. Тамо то није страшно. Да би гледали филмове, пошто гледају само америчке, не морају да знају да читају. Имају саобраћајне знаке који не морају да се читају, све се види. Ето, може се функционисати и без писмености. Није страшно што 19% становника Србије не разликује а од б. Страшно је то што скоро 60% спада у тзв. категорију полуписмених, што са оних 19% чини корпус од скоро 80% популације. Они технички разликују слова, крајњи домет им је читање Курира, а ако читају Вечерње новости већ изазивају подозрење.
Ево један добар пример. Долазимо ми овако као караван у једно место у Србији, није битно које, нема ту велике разлике. Први пут смо у њему и ми треба да нађемо библиотеку. Седми грађанин је тек знао да нам каже где се налази библиотека. Прва три су мислили да тражимо место које се зове библиотека.
И не карикирам ја много. Нас у Србији има сада седам и по милиона. Просечан тираж књига је 500 примерака. То је застрашујуће мало. Овде се за бестселер писца, за НИН- ову награду, издавач обрадује до неба јер зна да ће достићи тираж од 2500. О тим стварима ми говоримо.
Када бих био неумерени оптимиста и рекао: нека сваку ову књигу прочита 5 људи, и нека свака има тираж НИН-ове награде; то је и даље промил један од укупне популације. И ту је разлог да се веома забринемо. Али нисам дошао вас да уплашим вечерас. Ви сте довољно уплашени и без мене. Свесни сте да нам предстоји мрачно време. Али, знате како, ово је једна од оних болести које се тако лако могу излечити. Само треба бити члан библиотеке, узимати дивне књиге и читати. И болест се излечи врло брзо. Ако сви прочитају књигу месечно, ма и књигу годишње, ми ћемо бити најначитанија нација у Европи, а и шире.

В. Т: Можда разлог томе треба тражити у постојању медија који су примамљивији од књиге. Младој генерацији, и не само њима, изгледа више годи филм. Путем филма ученици данас често примају једина сазнања кад је лектира у питању. Што би основци читали Тома Сојера или средњошколци Ану Карењину? Узму диск или касету и за сат и по готова лектира. Велики број Ваших књижевних текстова има судбину да бива преведен на језик филма. Када се преводи један садржај из једног медија у други, ко је на губитку?

З. Ж: На губитку је аутор ако не може да наплати хонорар. А књига као медиј је изгубила све. Па и филм губи када га преточите у књигу. Али, мора се тако јер ја само од књига не могу да живим, морам некако да се снађем. А и морам да поштујем оне који су лењи духом па неће да читају.

Штампај (пдф)