Архиве категорија: Конкурси

Довршите карикатуру

Културни центар Рекс позива вас да домислите односно допишете две карикатуре Ивана Франића (1931-2021) објављене у јулу 1969. у нашем некада чувеном сатиричном листу Јежу.

Можете ли да смислите текст (реплике актера или натпис) који би одговарао овој ситуацији? Кога представљају ова двојица?

Позив је део ширег програма КЦ Рекс под називом „Од Петроградске до Лењинградске и назад – средња класа кад усталаса“, којим се преиспитује улога средњих класа у рестаурацији капитализма у бившим социјалистичким државама.

Слегање раменима, познато, зар не?

Своју верзију недостајућег текста за ове две карикатуре (дијалог, натпис) можете послати на имејл govorni.programi.rex@gmail.com или као коментар на догађај.

ОБАВЕШТЕЊЕ

Народна библиотека Бор

5. септембар 2015. године

 

ОБАВЕШТЕЊЕ

Обавештавамо заинтересоване грађане и културну јавност да се због ускраћивања обећаних новчаних средстава од стране општине Бор обуставља избор рукописа који је требало да буде објављен као четврта штампана књига у оквиру завичајне библиотеке РАЗБОР крајем 2015. године. Ауторе који су предали рукописе или су намеравали да их предају молимо за разумевање, будући да је одлука о обустави финансирања конкурса донета пар седмица пре његовог окончања.

Истом одлуком прекинута је шеснаестогодишња подршка објављивању Бележнице, часописа Народне библиотеке Бор посвећеног библиотекарству, књижевности и култури. Тридесети број часописа биће објављен уколико новац за штампу буде обезбеђен из других извора.

Подсећамо да је Народна библиотека Бор током лета из истих разлога била принуђена да прекине Конкурс за најбољу кратку причу, који је традиционално организован седамнаест година.

 

 

 

 

 

OБАВЕШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ И УЧЕСНИКЕ КОНКУРСА ЗА НАЈБОЉУ КРАТКУ ПРИЧУ НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ БОР ЗА 2015. ГОДИНУ

ОБАВЕШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ И УЧЕСНИКЕ

КОНКУРСА ЗА НАЈБОЉУ КРАТКУ ПРИЧУ

НАРОДНЕ БИБЛИОТЕКЕ БОР ЗА 2015. ГОДИНУ

август 2015. године

Бор

Са жаљењем обавештавамо јавност и учеснике 17. Конкурса за најбољу кратку причу у организацији Народне библиотеке Бор да ће конкурс у 2015. години (званично отворен 15. јула 2015. године) бити прекинут. Иако је програм библиотеке за 2015. годину (са конкурсом као једном од програмских активности) усвојен на седници локалног парламента и иако су средства за његову реализацију била предвиђена финансијским плановима библиотеке и општине Бор, оснивач је одлуком од 18. августа 2015. године ускратио финансијску помоћ библиотеци. Будући да нисмо и не можемо бити сигурни у проналажење других могућих средстава за реализацију конкурса до његовог истека, из поштовања према учесницима конкурса и уз велико извињење због непрофесионалности у коју смо туђим одлукама гурнути, обавештавамо ауторе прича да ће форма за пријављивање од данас бити неактивна и да своје већ послате приче могу слободно користити на другим конкурсима срећније судбине.

Горан Миленковић,

виши библиотекар, члан жирија

РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ЗА НАЈБОЉУ КРАТКУ ПРИЧУ 2014.

Образложење одлуке жирија

Конкурс за кратку причу Народне библиотеке Бор је замишљен као надметање аутора у категорији необјављене кратке приче, писане на српском, хрватском, црногорском или бошњачком језику.
У временском периоду од 7. јула до 15. септембра, колико је трајао конкурс, пристигао је укупно 361 рад. Од пристиглих радова, 258 прича у потпуности су одговарале условима конкурса и жири је приступио разматрању њихове вредности.
Према пропозицијама и након више кругова гласања, жири је свој избор сузио на једанаест прича које чине ужи избор и које ће бити објављене у првом наредном броју „Бележнице“, часописа Народне библиотеке Бор.
Ужи избор чине следеће приче, поређане без вредносног редоследа већ према томе којим су редом пристизале преко онлајн форме за пријаву:
1. „Сенка Атанасија Николића“, шифра „Атанасије11“ (Миливој Анђелковић, Београд)
2. „Чекаоница смрти“, шифра „Сутра14“ (Бојана Кнежевић, Нови Сад)
3. „Баба са сјекиром“, шифра „Пањ63“ (Зоран Крстић, Крапинске Топлице, Хрватска)
4. „Странци“, шифра „безверхи1616“ (Александар Траиловић, Боговина)
5. „Лопов меког срца“, шифра „Оги76“ (Огњен Шестић, Београд)
6. „Бука и бес једног капетана“, шифра „изговор42“ (Јасна Димитријевић, Нови Београд)
7. „Возови“, шифра „Чекање12“ (Бранка Селаковић Милошевић, Београд)
8. „Напомена“, шифра „Афродита27“ (Бошко Ломовић, Горњи Милановац)
9. „Самообмана“, шифра „психоза54“ (Вук Мајсторовић, Крагујевац)
10. „Црна овца“,шифра „Сатори72“ (Милан Миловановић, Нови Сад)
11. „Аларм“, шифра „Термидор10“ (Милош Симић, Крагујевац)

На седници жирија (Зоран Илић, председник, Весна Тешовић и Ана Јанковић, чланови), одржаној 16. октобра 2014. године, одлучено је да:
прва награда буде додељена аутору Огњену Шестићу из Београда за причу „Лопов меког срца“,
друга награда буде додељена ауторки Јасни Димитријевић из Новог Београда за причу „Бука и бес једног капетана“,
трећа награда буде додељена аутору Милану Миловановићу из Новог Сада за причу „Црна овца“.

Већина аутора пристиглих радова, а чији репрезентативни сегмент представљају једанаест одабраних прича, нису могли а да не одреагују на актуелну свакодневицу која често попут неког „дежавија“ све нас подсећа на дане и године за које смо мислили да су заувек иза нас остале. Мањи број аутора је инспирацију потражио у догађајима и личностима из прошлости („Сенка Атанасија Николића“, „Возови“) или фиктивним догађајима („Пут у пакао“).
„Лопов меког срца“, која је освојила највећи број гласова, јесте сатирична прича о нашим наравима, нашем менталитету. Оно што јој даје шарм јесте трансформација главног јунака који од особе од које очекујемо да је зла и покварена постаје племенит, и која уместо да своје несуђене муштерије опљачка и ојади, добродушно им реновира запуштене станове. Ипак, остајући веран свом занату, он ће их обићи и следећег лета и, евентуално, наплатити своју овогодишњу инвестицију.
Другопласирана прича „Бука и бес једног капетана“ плени својом нарацијом и ауторкиним истанчаним осећајем за детаљ. Уз звуке севдалинке која допире из транзистора, пратимо тужно-горку причу о пензионисаном капетану речног бродарства и његовој жени, капетаници, који наизглед мирно проводе своје земаљске дане јер „живети се још мора“, док је живот, очигледно, негде другде. Можда управо тамо где је отишла њихова кћерка, напуштајући остареле родитеље и домовину која више не постоји.
Док су претходне две приче тематски уско везане како за ове географске координате, тако и за време које управо тече, трећепласирана прича „Црна овца“ искорачује из тог, свима нама, препознатљивог миљеа и покушава једним универзалним језиком да проговори о општим, свевременским темама. Уметнички поступак који аутор користи јесте алегорија. Прича би могла да се окарактерише и као нека врста савремене басне којој уобичајена морална поука на крају није ни потребна. И без ње прича испуњава своју сврху.

 

НАГРАЂЕНЕ ПРИЧЕ

 

1. НАГРАДА

ЛОПОВ МЕКОГ СРЦА
Огњен Шестић

Елзет брава је попустила под специјалним клештима, као мајка пред кукњавом детета крај рафа са слаткишима. Опрезно је извукао цилиндар и одшкринуо врата. Ослушнуо је. Тајац. Добро је, ипак су на мору. Дојаве његовог партнера у 90% случајева биле су тачне. Али, понекад је бивало и незгодно. Једном су га пребили тако гадно да се једва одвезао до Ургентног центра.
Чим је крочио у стан Јагодића, стресао се. На страну то што су већ годинама биле демоде, тапете у предсобљу биле су искрзане. У дневној соби га је дочекало још горе стање. Смеђа угаона гарнитура са видним трагом зуба времена – и то целе вилице – не само што се није уклапала у простор, већ га је и смањивала својом несрећно изабраном бојом. Зидови су били боје кајсије. Слике на њима као да је бирао хрчак далтониста који је тог дана заборавио наочари у другом сакоу. Мноштво сведочанстава о томе да су његови домаћини били естетске аналфабете. На основу дугогодишњег искуства знао је где овакви људи крију новац. Омот VHS касете са натписом „Митинг на Газиместану“ открио му је свежањ новчаница. Целих 11.500 динара. Више се није ни могло очекивати од људи са овако намештеним и уређеним станом.
Већ неко време га је притискала бешика. Хоће то кад превалиш педесету. Јагодићима сигурно не би сметало да се послужи њиховим тоалетом. Призор који је тамо затекао надмашио је предсобље и дневну собу заједно. Шерпа-плаве плочице на неколико места биле су делимично одлепљене, а пажљива претрага открила му је и да су иза машине за веш две отпале. Ухватио се за главу.
Сео је на похабану гарнитуру да среди мисли. Није могао тек тако да оде. Савест га је мучила. Још једном је погледао новчанице и дубоко уздахнуо. То је било јаче од њега. Устао је и ужурбано напустио стан.
Вратио се сат касније са два пакета под мишком, а затим је још једном сишао до кола по трећи пакет и кутију са алатом. Раскрчио је купатило и почео да обија плочице. Четири сата касније, нове, елегантне, уске црно-беле плочице већ су сијале на зидовима. Добра страна познанстава са људима из света керамике је то што можеш да добијеш плочице са неприметном грешком за петину цене. Орибао је плочице још једном, а затим се бацио на санитарије. Када је завршио, обрисао је рукавом зној са чела и још једном задовољно осмотрио просторију. Сад је била употребљива.
Сутрадан је тапетар каснио два сата, али искупио се пресвлачењем гарнитуре упола цене. Међутим, ни он није губио време чекајући мајстора – састругао је све тапете са зидова у предсобљу и нанео први слој фарбе. Лимун-жута боја унела је живост која је толико недостајала овом, ионако скученом простору.
Пошто је испратио бравара, сео је да се прерачуна. Након што је купио плочице, фарбу и исплатио мајсторе, био је око петнаест хиљада у минусу, рачунајући и браву коју је одлучио да им замени о свом трошку. Била би штета да неко уђе у стан и направи неред или нешто украде. Извадио је књижицу из џепа и испод Ђукића уписао дуг Јагодића. Наплатиће им све идућег лета, ако опет оду на море.

 

2. НАГРАДА

БУКА И БЕС ЈЕДНОГ КАПЕТАНА
Јасна Димитријевић

Из транзистора тече севдалинка. Човек седи под јелком у старој фотељи, хлади ноге у лавору и не верује у вечност. За њега је свет проста једначина. Прво рат за ослобођење и боље друштво, па посребрени сат с Лењиновим ликом и цењен посао, лета на Брачу, жена, дете, викендица на Дунаву, лоза пре и дремка после ручка и – коначно – вечери у кафани „Код лопова“. Једини могући живот.
А онда се једног дана успаваш. Не чујеш сат. Пропустиш „Караван“ и кафу и слатко. Па добро, доста је било.
Ово није тај дан. Живети се још мора.
Капетанова биографија није се развила како је планирао, али на то исклизнуће није могао да утиче. Зато је одлучио да га игнорише.
Пасуљ се подгрева у шерпи на плинској боци. Капетаница уредно струже остатке соли са дна металне кутије. Масни прсти и време избрисали су златну калиграфију са плаве подлоге и сада тамо пише: „… здрави из Бола“. На столу два тањира, две кашике и корпица са кришкама хлеба. Сланик и офуцани албум Команданта Марка лево од тањира у чело стола.
На креденцу разгледница из Ванкувера. Једина која је стигла, ако не рачунамо оно писмо које је капетан поцепао и бацио.
Кад скупља мрвице са стола, капетаница увек подмеће исту стару новогодишњу честитку за срећну 1981. годину. Деда Мраз, џак са поклонима, јелка, и црвеном воштаном бојицом исписана нестабилна слова: МАЈА.
Мрвице хлеба кришом истреса на симс врапцима. Укључује ТВ. Почињу вести и дугметара са шпице закуцава се у Химзу Половину из дворишта.
– Хајде, стари. Ручак. Дижи дупе.
Пензионисани капетан речног бродарства невољно се одваја од фотеље која је, након дугог века пред екраном, свој други живот нашла у бодљикавом хладу старог стабла. Од свих спортских првенстава, квизова и домаћих серија остали су само масни кругови на зеленом плишу, један на наслону и други на седалу. Од старог телевизора само шупљи оклоп прекривен мушемом.
Као да чека да хармоникаш развуче ребрасти мех последњи пут, зауставио се надомак улазних врата. Прешао је погледом преко баште где је капетаница последњих година уместо цвећа и зеленила гајила шаргарепу, кромпир и лук. Брука. ТО је брука! А она безумница и побегуља још се усуђује да ЊЕМУ пише о стиду, насиљу и правди. Капетан је писмо поцепао и бацио, нормално, није њега брига за бестидницу што другима соли памет и пита за савест. Није га брига за ту њену патетичну метафору о тумору. Али ипак памти: „Оно што сам ја видела, осећала и знала о теби, никад се није поклапало са оним што су о теби причали други људи. Тешко је било живети са том тајном, као са тумором на души. И не знам коме је теже – ономе ко са тим тумором улази у живот или ономе ко са њим из живота излази.“ Зна капетан шта је бедница хтела да каже, зна он. Хтела је да каже да је у његовом случају тумор неоперативан.
– Искључи док једемо – довикнуо је, али топ је још једном гласно опалио пре него што је капетаница стигла да притисне дугме. Капетан је концентрисано пребацио чачкалицу између тројке и четворке доле десно, ставио руке у џепове и пустио голуба низ леву ногавицу.

 

3. НАГРАДА

ЦРНА ОВЦА
Милан Миловановић

– Верујеш ли ти у Бога?
– Не знам… Зашто ме испитујеш о тим глупостима? – лењо подигне главу и прекорно погледа своју млађу сестру.
– Размишљам о томе да је неко морао да нас створи, зар не?
– Није нас нико створио, већ нас је родила мајка. Наши преци су нас створили, а не некакав Бог.
– Ма, знам да нас је мајка родила, али ко је створио наше претке? Нису могли сами од себе да се створе, зар не?
– Ти превише размишљаш. Више ме ни не чуди то што те сви сматрају црном овцом.
– Радије ћу мислити својом главом и бити црна, него што ћу дозволити себи да будем обична глупа овца… Волела бих да могу да питам Шепарда зна ли он да ли Бог постоји.
– Шепарда? Тог глупака?!
– Зашто мислиш да је глупак?
– Па он ни не разуме наш говор! Наравно да је глупак!
– Ни ми не разумемо његов језик.
– Не разумемо, па шта?!
– Ти стварно мислиш да смо ми најинтелигентнија бића?
– Наравно да јесмо!
– А јеси ли се упитала некад, да ли је Шепард наш слуга или наш господар?
– Какво ти је то питање?! Слуга, наравно! Видиш да чисти за нама, обезбеђује нам простор за живот, обезбеђује нам храну, брине о нашем здрављу, брине о нашим младунцима…
– Понекад ми падне на памет да нам он не мисли добро… Мислим да је он одговоран за нестанак наших сестара.
– О чему говориш?
– Мислим да их је он убио – рече једва чујно.
– Па, зашто би нас тако лепо дворио ако има намеру да нас убије?! Ти си начисто полудела!
– А шта је са Шепардовим псом?
– Шта са тим ружним псетом?!… Па видиш и сама да нас он чува!
– Чува нас да нас неко не нападне, или нас чува да негде не побегнемо?
– Јеси ли ти сасвим полудела? Шта се то теби у глави пореметило?… А где би ти то побегла? Ниси у затвору па да бежиш. Ко би нормалан побегао из овог раја?… Ех, ти и те твоје теорије завере… Ћути, паси и уживај.

 

КОНКУРС ЗА НАЈБОЉУ КРАТКУ ПРИЧУ – УЖИ ИЗБОР

 

Поштовани учесници конкурса и сви заинтересовани,
Жири, који чине Зоран Илић (председник), Весна Тешовић и Ана Јанковић (чланови), окончао је избор за најбољу кратку причу на конкурсу Народне библиотеке Бор.

У периоду од 7. јула до 15. септембра, колико је трајао конкурс, укупно је пристигао 361 рад.
Жири је процењивао 258 прича које су у потпуности одговарале условима конкурса.

Према пропозицијама, након више кругова гласања, жири је свој избор сузио на 11 прича које чине ужи избор и које ће бити објављене у првом наредном броју „Бележнице“, часописа Народне библиотеке Бор. Сви аутори добиће примерак „Бележнице“ на адресу коју су навели у разрешењу шифре.

У ужем избору су следеће приче, без вредносног редоследа, поређане према томе којим су редом пристизале преко форме за пријаву:

1. „Сенка Атанасија Николића“ (шифра: Атанасије11)
2. „Чекаоница смрти“ (шифра: Сутра14)
3. „Баба са сјекиром“ (шифра: Пањ63)
4. „Странци“ (шифра: безверхи1616)
5. „Лопов меког срца“ (шифра: Оги76)
6. „Бука и бес једног капетана“ (шифра: изговор42)
7. „Возови“ (шифра: Чекање12)
8. „Напомена“ (шифра: Афродита27)
9. „Самообмана“ (шифра: психоза54)
10. „Црна овца“ (шифра: Сатори72)
11. „Аларм“ (шифра Термидор10)

У четвртак, 16. октобра 2014. године жири ће саопштити своју коначну одлуку и имена аутора који су добили прву, другу и трећу награду. Конференција за штампу биће одржана у 14 сати у Народној библиотеци Бор.

Најбоље три приче биће објављене и на сајту Народне библиотеке Бор, у петак 17. октобра.
Тада ће, уз кратко образложење жирија, бити објављена и имена осталих аутора чије су приче у ужем избору.

Подсећамо:

1. награда – 20.000 динара
2. награда – 15.000 динара
3. награда – 10.000 динара

У име жирија и библиотекара у Народној библиотеци Бор, захваљујемо свима који су учествовали на конкурсу.

ПРЕДСТАВЉАЊЕ КЊИГЕ „ДОДИРИ И ПРАЗНИНЕ“ РАЈКА ЧУКИЋА

У четвртак 24. априла у 18 сати у сали Народне библиотеке Бор биће представљена друга књига у оквиру завичајне библиотеке „РазБор“ – „Додири и празнине“ Рајка Чукића (Народна библиотека Бор, 2013).

 

О књизи Рајка Чукића говориће:

 

          књижевник Милен Миливојевић, приређивач

 

          – Радомир Андрић, председник Удружења књижевника Србије

 

          – Бранислав Вељковић, секретар Удружења књижевника Србије

 

          – Адам Пуслојић, академик

 

          – Јеремија Лазаревић, књижевник

 

          – Горан Вучковић, књижевник, уредник часописа „Буктиња“

 

          – Драгољуб Фируловић, песник, члан УЛУС-а, добитник овогодишње награде за поезију „Никита Станеску“, председник „Крајинског круга“

 

и

 

          Горан Миленковић, уредник библиотеке „РазБор“

 

Rezultati Konkursa za kratku priču 2013.

Konkurs sa kratku priču

Narodne biblioteke Bor za 2013. godinu

ODLUKA ŽIRIJA

 Na sednici žirija (Dragana Beleslijin, predsednica, Violeta Stojmenović i Goran Milenković, članovi), održanoj 16. oktobra 2013. godine, odlučeno je da:

prva nagrada bude dodeljena autoru Dimitriju Bukviću iz Beograda za priču „Surova nestvarnost“,

druga nagrada bude dodeljena autoru Mirku Jovanoviću iz Stare Pazove za priču „Gubitnik“,

treća nagrada bude dodeljena autoru Dušanu Rakiću iz Temerina za priču „Senke putopisnog mastila“.

Žiri čestita pobednicima takmičenja i zahvaljuje se svim učesnicima.

 

Dimitrije Bukvić

SUROVA NESTVARNOST

Podigao sam slušalicu. Okrenuo broj po sećanju. Potrefio sam: javila se. Dobro poznat glas: boja bluza i harmonija simfonije. Požalila se da ne ume da razmrsi san od jave. Hteo sam da joj pomognem. „Treba da se vidimo”, rekoh. „Kad, gde?” „Hajde, razmisliću”. „Neka bude sutra”. „Možda bolje prekosutra”. Tako još koji trenutak i… probudio sam se.

Nalaktio sam se na čaršav. Prošetao bunovni pogled. Sve isto kao u snu: memljivi zidovi, stočić, polica i na njoj telefon. Vilice su mi se sudarale kao kastanjete. Cvokot je smenio hrkanje. Ako uopšte hrčem poslednjih godina – blizu mene odavno nema nikoga da mi to potvrdi.

Podigao sam slušalicu. Sećanja više nije bilo. Koji broj da okrenem, da nastavim razgovor? Sinulo mi je: pritisnuo sam dugme za okretanje poslednjeg pozvanog broja. Dugo je zvonilo. A onda – „halo”; ponovo bluz simfonija.

– Zdravo… – počeh da zamuckujem.

– Opet ti?! Rekla sam ti da neću da se vidimo!

– Nije! Kazala si da hoćeš! – tobožnjom odlučnošću odlagao sam napad panike.

– To je bilo malopre, u snu. A sad smo u stvarnosti! – zalupila je slušalicu. Tresak mi je prostrujao kroz uvo i rikošetirao po mozgu.

Mrzim kad mi se stvarnost umeša u planove.

Opet sam pritisnuo redial. Ovo moramo da raspravimo. Sigurno je nesporazum. Duže je zvonilo nego prethodni put. Ali, javila se.

– Prestani! Shvati da život nije san! – prodrala se, kao da je „halo” uvreda.

Da ona zna šta je život a šta san, valjda ih ne bi brkala.

Još nekoliko puta sam je nazvao. Uvek isto: urla, ni da me sasluša neće. Predložio sam joj naposletku da malo odspava.

Koji sat kasnije, kad sam se uveliko rasanio, zazvonio mi je digitron. Kako da se javim na ovu spravu? Pritisnuo sam CE. Upalilo je: kad sam prislonio kalkulator na uvo, čuo sam strujanje vazduha; onaj milisekund tišine pre nego što se sagovornik oglasi.

A onda – bluz simfonija, ko zna koji stav.

– Poslušala sam te i legla da spavam. Sada sam u snu. Pa sam pomislila da te pozovem ovako. I da ti kažem da mnogo grešiš. Ne menjaš ništa na sebi. Ni oko sebe. Verovatno ti je soba i dalje memljiva. Sigurno i hrčeš, kao oduvek. Zato sam te ustvari okrenula na digitron, da ti kažem da se sabereš! – opet je prekinula vezu.

A ja sam se – oduzeo. Kroz vene mi je potekla tuga, a kroz arterije bes. Surova nestvarnost, pomislio sam, spuštajući glavu na jastuk.

Čim zaspim, pozvaću je.

 

Mirko Jovanović

 GUBITNIK

 Artiljerija, koja je proslavila Napoleona, kod Vaterloa je bila nemoćna, jer tlo beše vlažno i meko, pa su đulad u njega uletala kao u živo blato i bila lišena prilike da ostvare svoju sudbinu i rasprsnu se u vatromet smrti. Ipak, jedan francuski projektil od dvanaest livri pronalazi zaobilaznu trajektoriju, do ostrvca čvrstog tla pred kapetanom Prve holandske brigade Jozefom Verthajmom. Jačina eksplozije otkida kapetanu levu polovinu grudnog koša i ruku. I on, zapravo, biva sahranjen bez srca.

„Živeo je bez pameti, pa neka mrtvuje bez srca“, govoriće Hartog Verthajm za svoga oca.

Hartog, čiji su se preci po ženskoj liniji iskrcali na roterdamske dokove zajedno s precima Baruha Spinoze, kao da je bio neslana šala nekog prevodioca Spinoze na jezik genetike, to jest neobično otelotvorenje one Spinozine tvrdnje da telo nije ograničeno mišlju, niti misao telom. Imao se, naime, utisak da se fatalna Jozefova rana prenela u dušu nerođenog Hartoga i da je na taj način telo oca, kakvo je pokopano, ograničilo misao i duh sina: Jozef je umro bez srca, ali – Hartog je bez njega rođen.

Otkako se iskrcao na dokove života, za sve je taj imao samo prezriv pogled i otrovnu reč. Oca, kog nije upoznao, mrzeo je što je jevtino prodao glavu – u stvari je „poklonio evropskim glavonjama“, čije „zađevice nije trebalo da ga se tiču“; mrzeo ga je što nije poživeo dovoljno dugo da se upoznaju, pa da može da ga mrzi tête-à-tête. Majku je takođe mrzeo, jer je „ustala iz svile i kadife De Kastrovih da bi legla u kostretnu postelju jednog Verthajma“; mrzeo ju je što ga je rodila, tim više što je to učinila na postelji od neadekvatnog materijala. Mrzeo je one što nemaju zato što nemaju, a one što imaju zato što ili ne daju, ili rasipaju. Očima nije mogao da vidi bolesne i kljaste. Podsmevao se zdravima što su oholi u svome zdravlju. Zamerao je glupima što su glupi, pametnima što popuštaju. Besmisleno mu je sve što se na ovom svetu dešava, sve kudi i svemu se ruga – te reči Erazmove Stultitiae kao da su se odnosile na Hartoga, Verthajma roterdamskog.

Demoni nasleđivanja nisu mutili samo po „krvi“, već i po „mleku“. Čoveku koji se svemu rugao, narugali su se naime i s majčine strane. Učinili su to uredivši da Hartogov poziv bude staklarstvo, i da tako unuk De Kastrovih, trgovaca brilijantima i svilom, preživljava sekući malenim dijamantom staklene ploče i glačajući ih rupčićima od jeftinih imitacija svile. Da ironija bude veća (a i za to su se morali postarati neki demoni), to što je Hartog izrađivao prozore i ogledala značilo je da jedan mračnjak obezbeđuje građanstvu videlo, i da jedan mizantrop omogućava ljudskom soju da se ogleda i voli sebe.

Hartog je umro u svojoj četrdeset petoj od sušice, izazvane dugogodišnjim udisanjem staklene prašine. Podelio je tako godine života i uzrok smrti sa Spinozom, s kojim je, uprkos svemu, imao manje zajedničkog čak nego i sa svojim ocem Jozefom – od koga jeste poživeo nešto duže, ali i otišao na onaj svet sa organom manje. Jer, osim bez srca, Hartog je, eto, skončao i bez glavnice pluća.

Dušan Rakić

Senke putopisnog mastila

Ka Mahdiji, četvrtak.

Opet je bio Mesec pun, i nanovo septembar, mediteranski vruć, tada nad starom prestonicom tunižanskih Arapa, nad Mahdijom.

U telima njihovim ključale misli bile su iste, u vremenu zaustavljene, tek daljinama razdeljene.

Klizio je u šumu aviona nebom nad Peskarom i Napuljem, nad magličastim svetlucanjem blago nabranog mora osrebrenog Mesecom, i nad oblacima, ka Mahdiji, sam.

Sa sobom sam i pomiren sa nemirom, da čeka i tim bademastim očima traga.

Kroz toplu i vetrovitu poznu noć i bela arapska naselja osenčena tragovima nemara na bezimenom trgu tog dalekog putovanja pred njih se raskrsnicom od nekud najednom isprečila svadba i svadbari.

Uštogljeni mladoženja sa još uštogljenijim buketom u ruci, i debeljuškasti trubači stešnjeni u otvorenom kamiončiću.

 

U Mahdiji. petak.

Vetrovito bistro popodne raznosilo je iskonsko smeće po sokacima ostarele varoši.

Bele, najčešće oronule kuće u stešnjenim uličicama unutar gradskih zidina isijavale su svoju tromu afričku vrelinu do trena olakšanja, iznenadnog trena kada bi se najednom ukazao omalen trg sa baštom kafane pod rashlađujućim eukaliptusima.

Život i ispadi živosti i pokreta napadno su se otimali toj nepomičnoj usijanosti gradića i njegovih ulica.

Oduvek.

Uvek, tog u miru tromog popodneva, u koracima kaldrmom sa umirujućim osećajem da je taj pogled mekih badem očiju ispod riđih lokni kraj njega.

Na njemu.

U njemu.

 

Sreda.

U daljini noći, munje brazdaju nebo nad pučinom.

Obesni rojevi oblaka celi su dan izlivali kišu, jaku i upornu.

Pričali su da su to prve kiše nakon tri-četiri godine.

I u priči, u tihom žamoru utopljen i sneno prepušten njen glas bi nazirao.

 A već izjutra, u magličastom kiptanju i nemirima mora, beskrajnog mora pred njim, s desna je, po malo u daljini u blagom luku u vetru lelujala osunčana Mahdija – bela i oniska sa tankim pustinjsko-smeđim okvirima zidina Medine.

U vetru i vlagi koja se nakon kiša nabirala u vazduhu kao tanušna stabla gradićem su se povijali svetli minareti.

Pred njim do u dalj pučine, talasi su pleli u huku svojih nabora filigranske a divlje čipke. Čipke njene modre haljine, u ćutnjama njegovog poniranja pučinom i tek neprimetnom osmehu.

Samo nekoliko dana pre bio je zatečen.

U takvima kao ti u svojoj moći obesni talasi, do opijajuće ponesenosti su se nametali, samo ne više neprekidno plavetno živi nego poput bolnog grča zaustavljeni, jednom pradavnom magnovenju okamenjeni masivi Atlasa.

Kao ogromni ostenjeni talasi do surovosti su se nizali ponegde bledoljubičato-modri, smeđe-crvenkasti ili olovno-smeđi masivi i njihovi orgijastički visovi.

Zarobljenim urlikom  iz pustinje, dizali su se, taložili i uzvisivali, orubljeni tek retkim oazama.

Najednom,  baš celim bićem osećajući je a ne videći je, u visinama jedna gola surost poigrala se pogledom, i silovito nametnula drugu. Jer, daleko nedohvatno  ispred i daleko ispod tog planinskog trona, u nedogled, prostirala se užareno žuta titrava vrelina Sahare.

 Tvorac kao da je lepotom iscrtavao,  i iscrtavajući pomerao – granice pakla.

I beskrajnog pakla tišine u njemu.

Bez nje.

 

 

 

Библиотека Разбор, 2013. година

У завичајној библиотеци Разбор објављују се значајна дела из области уметности и науке. У 2012. години објављена је књига поезије Јелене Радовановић Отворени преломи. Доспеће рукописа за 2013. годину је у току. Заинтересовани аутори необјављене рукописе требало би да доставе до 1. октобра 2013. године. Одлуку о избору рукописа за штампање донеће уредништво до 1. новембра 2013. године. Више информација о библиотеци Разбор и о условима уређивања рукописа могуће је пронаћи на сајту Народне библиотеке Бор, у рубрици Конкурси.

3005850-poster-1280-core-competency-dead

Komentari i „komentari“

Poštovani posetioci sajta Narodne biblioteke Bor,

U ovom „elektronskom“ svetu nije ništa neobično pisati pod pseudonimom, pa čak koristiti i lažne imejl adrese.
Međutim, ukoliko se to koristi za vređanje i omalovažavanje, to onda ne predstavlja primer dobre, kulturne i ravnopravne komunikacije.
Nažalost, zbog toga što su pojedinci zloupotrebljavali sajt Narodne biblioteke Bor da bi u svojim anonimnim komentarima upravo vređali i omalovažavali, svi komentari će ipak morati da sačekaju „odobrenje“, ne samo zato da bismo zaštitili one koji u takvoj „komunikaciji“ ne učestvuju, već i zato da bismo „komentatore“ zaštitili od njih samih.

Hvala za razumevanje.

Konkurs za najbolju kratku priču: NAGRADE ZA 2012.

Na konferenciji za štampu, održanoj 18. oktobra 2012. godine u Narodnoj biblioteci Bor, žiri u sastavu Mirko Demić (predsednik), Vesna Tešović i Ana Janković (članovi), saopštio je svoju konačnu odluku i imena autora koji su dobili nagrade za najbolju kratku priču na konkursu 2012. godine.

Žiri je izrazio veliko zadovoljstvo brojem i kvalitetom pristiglih priča, što je zahtevalo da se o pričama razgovara i razmišlja u više krugova, pa je od 274 priče (koliko je ukupno razmatrano), sačinjen širi izbor od 76 priča, gde su svrstane sve priče koje su dobile barem jedan glas; potom je taj izbor sveden na 22, a potom na 12 priča, pa na 5 (koje je svaki član žirija ocenio ocenom od 1 do 5):

1. NAGRADA: 14 bodova
Bojan Brukner (Beograd), za priču „SONDA“ (šifra „podmornica33“)

2. NAGRADA: 13 bodova
Saša Stojanović (Leskovac), za priču „ĐAVOLJA POSLA“ (šifra „đavo65“)

3. NAGRADA: 9 bodova
Bojan Marjanović (Užice), za priču „BOG IZJAVLJUJE SAUČEŠĆE
DEDI MILOVANU“ (šifra „katedrala11“)

– Želimir Periš (Zadar, Hrvatska), „MI, KATARZE“ (šifra „katarza42“) – 6 bodova
– Dejan Popović (Podgorica, Crna Gora), „ŽUTE TAČKE“ (šifra „pop90“) – 3 boda

Ostale priče iz užeg izbora poređane su po redosledu pristizanja na konkurs:

– Milan Micić (Vojvoda Stepa), „UBISTVO U SELU BELI MAKOVI“ (šifra „brana72“)
– Dimitrije Bukvić (Beograd), „ISPOD TEPIHA“ (šifra „scorpio69“)
– Dejan Kreculj (Beograd), „ZLO PROLEĆE“ (šifra „medija59“)
– Nada Dušanić (Sombor), „KROJENJE NA TERKIJE“ (šifra „apatrid61)
– Dragana Ranđelović (Jagodina), „KURVA“ (šifra „baletanka79“)
– Petar Josifljević (Srbobran), „UTEHA“ (šifra „gun00“)
– Ognjen Šestić (Beograd), „VEČNOST ZA SAT“, (šifra „ogi76“)

Prema propozicijama konkursa, svih 12 priča iz užeg izbora biće objavljene u prvom narednom broju „Beležnice“, a tri nagrađene priče i na sajtu Narodne biblioteke Bor.

*****

1. NAGRADA

Bojan Brukner (Beograd)
SONDA

Postoje mesta u koja ne zalaze srećni ljudi. Kao da su rezervisana za one druge. Takva mesta se obično nalaze na prikladno nesrećnim lokacijama. Klub „Sonda“ nalazio se u slabo osvetljenom pasažu u koji ljudi isključivo svrate da izvrše nuždu. Tek poneko od njih bi se, sa poluotkopčanim šlicom, odlučio da siđe niz uske stepenice i uđe u mračan lokal da bi naručio sebi još jedno piće. Uvek još to jedno.
– Pivo – rekao je i seo na rasklimanu barsku stolicu.
Podigao je pogled tek kada se hladna flaša našla pred njim. Devojka koja ju je donela, stajala je sa druge strane šanka i gledala negde tamo iza njega. Tamo odakle je dopirao zvuk. Otpio je dugačak, ravnodušni gutalj i sâm se okrenuo u tom pravcu. Na maloj bini nalazio se bledi momak sa akustičnom gitarom. Svirao je. I pevao. Sasvim sam. U klubu se nalazilo samo njih troje. Pesma je u prvi mah bila neslušljiva. Spora, tužna pesma, puna promuklih falšova i nevešto zahvaćenih akorda. Ali bila je iskrena. To je odmah prepoznao. Devojka za šankom nije. Mogao je to da vidi u njenom prezrivom pogledu uprtom ka bini. Jedva je čekala da momak završi svoju besmislenu tačku, a ona svoju besmislenu smenu.
– Znaš, ima tome već dvadeset godina… – rekao je kao za sebe – kada su neki likovi koji istražuju okeane naleteli na jedan čudan zvuk u tim svojim istraživanjima. Vrlo čudan.
Devojka za šankom ga je pogledala.
– Isprva nisu znali šta je. Mislili su da je u pitanju neka ruska podmornica, ili neki neotkriveni oblik života u okeanu. Ipak, taj zvuk koji su čuli, po svemu je ličio na pesmu kitova. Po svemu osim po jednoj stvari: imao je potpuno pogrešnu frekfenciju.Ljudi koji znaju ponešto o kitovima, znaju i to da kitovi svojim pesmama zapravo komuniciraju. Mužjaci i ženke se tako dozivaju u sezoni parenja, na taj način vode jedan drugog prilikom migracija u toplije vode, tako se pozdravljaju i upozoravaju. Problem sa našim kitom je što njegovu pesmu nijedan drugi kit nije mogao da čuje. Vidiš, kitovi, kao i ljudi, čuju zvuke samo iz određenog opsega. Ovaj kit, iz nepoznatog razloga, pevao je suviše visoko, na frekfenciji koja se uopšte ne nalazi u tom opsegu.
Zamenila mu je pikslu. Morala je nešto da uradi.
– Već dvadeset godina naučnici ga prate. On se kreće putanjama drugačijim od svih ostalih kitova. Nijedan jedini put nije susreo pripadnika svoje vrste. Zamisli… čitav život nije pronašao nikog ni najmanje sličnog sebi. Nikog ko ga razume. Što se njega tiče, on je na ovom svetu apsolutno i nepopravljivo sam.
Nategao je flašu i nije je spustio dok nije bila prazna. Izvadio je novčanicu, stavio je na šank i ustao.
– Ali znaš šta je zadivljujuće u svemu tome? Kit nikada nije prestao da peva. Dvadeset godina on svakog dana doziva i traži nekog svog. Nekog ko će ga nekim čudom čuti.
Bledi momak je završio svoju pesmu. On je završio svoju priču. Pijanim koracima je izašao ispred lokala, otkopčao šlic i pišao po zidu. Unutra je devojka bledom momku davala piće na račun kuće. Bledi momak nikada ranije nije dobio piće na račun kuće niti ga je devojka ikada ranije nekom dala. Pogledao je u zid ispred sebe. Na njemu je stensil grafitom bilo iscrtano novorođenče sa krilima, lukom i strelom.
„Zar je moguće da me i dalje tako zamišljaju?“, pomislio je i otresao poslednje kapi urina.

*****

2. NAGRADA

Saša Stojanović (Leskovac)
ĐAVOLJA POSLA

Zvonjava telefona probudila je usnulog junaka ove priče, koji beše nemalo iznenađen savršenim redom u stanu; kutije su bile na mestu, a računar se ponosno šepurio u ćošku; umesto otvorenog teksta – kome se kraj sinoć nije nazirao – stajalo je obaveštenje da je dokument već poslat. Taj kopernikanski obrt nije sprečio pisca da podigne slušalicu, odakle je dopro izbezumljen poziv da se „nacrta u uredničkoj kancelariji“. Šta li sam zgrešio – izvođač književnih radova pomisli dok je buljio u ekran koji je sada potpuno prestao da svetli. Eto ti sad stvarnosna proza – prodra se na kompjuter – pa se slikaj! A lepo sam mogao da i dalje pišem kratke prikaze za duge večerinke i nežne kritike za grube katrene! – dodade kao za sebe, stavljajući novokupljeni plejer u džep dok je stupao na ulicu. Zebra pa ostrvo, semafor i žardinjere i već je bio na ulazu u „hram knjige“; tako su bar oronuloj zgradi tepali preostali uposlenici. Svesni da Belzebub nit ore nit kopa, ali ponekad ume da se pozabavi lepom književnošću.
Međutim, koliko god hod uz stepenice izdavačeve „via dolorosa“ beše mučan – noge teže od olova i tako to – autora je mnogo više iznenadio doček:
– Znao sam da nisi sav svoj, ali…– povika naručilac književnih poslova opasno se približavajući svom pulenu – … ko bi mogao da pretpostavi?
– Dopustite da objasnim – narator je pokušavao da spasi šta se spasti može, iako je taze spravica baš u tom trenutku zavibrirala i zazujala i zasvetlela kao kao Satanom osedlana – vi bar znate za moje niske strasti i visoki pritisak; pošto šetnjom pokušavam da zatomim jedno i drugo, ušao sam u radnju sa računarskom opremom i…
– Ne zanima me gde si ušao, važno je šta je proizašlo! Kakva veličanstvena ideja – sada više nije krio oduševljenje urednik, stežući žrtvu u medveđi zagrljaj – od jedne banalnosti napraviti takvu priču…
– U stvari, suština je u svedenosti izraza – već je i autor počeo da shvata da Crnobog nije uvek tako crn, pokušavajući da uz pomoć svih deset prstiju – tako često rabljenih u idiotskoj floskuli o poštenom radu – iza leđa ugasi plejer koji nije prestajao da se oglašava na sve moguće načine.
– Ko bi rekao – odgovori domaćin prividno zainteresovan i iskreno uplašen od mogućnosti dalje piščeve elaboracije – pa ipak, raduje me…
– Baš kao i večitom ljudskom nagonu za usavršavanjem – pisac se nije dao prekinuti u prilici koja mu se pruža sada i ko zna kada više u životu – zašto bežati od plodova uma novog veka koji nam život čine tako udobnim?
– … Rekoh, raduje me spremnost da se, uprkos glasinama o okoštalosti tvog stila i rigidnosti u izražavanju, menjaš nabolje – beše radostan uvek nezadovoljni činovnik dok je domaću rakiju sipao u čaše, i posle kucanja sa sagovornikom, sadržaj svoje naiskap stresao u grlo – ne daj vremenu da nas olako gazi, ispisniče!
– Pravu priču treba samo strpljivo čekati – svečano izjavi pripovedač tražeći način da nekako uguši aparat koji je postao nepodnošljiv, pre nego što ga je bacio pod sto i svoj temperament upotrebio za konačno uništenje sprave, udarajući nogom po ekranu na svaku naglašenu reč – čeka-ti i če-ka-ti i…
– Moram da ti verujem – odahnu urednik kad je video da književnik više ne lupa sumanuto đonom o izlizani tepih ispod koga je bubrio vlažan parket – posebno zato što je krajnje vreme da krenemo; čak je i Lucifer odneo šalu.
– Nije tačno… – pokuša budući laureat da isproba svoju veštinu ubeđivanja.
– Vreme! – kuckajući na sat gazda na trenutak prekinu polemičara.
– … Nije tačno da Đavo sâm dođe po svoje… – prozbori sada pisac smirenijim glasom, svestan da ne može baš svako da prepozna pravo značenje sentence – … taj ne dolazi nepozvan.

*****

3. NAGRADA

Bojan Marjanović (Užice)
BOG IZJAVLJUJE SAUČEŠĆE DEDI MILOVANU

Nesnosno je toplo. Na našoj terasi je ovakvo svako popodne. Sunce šiba u bele, plastične stolice. Mislim da ću oslepeti. Još sam u ovoj crnoj haljini. Ali ne mogu više da sedim unutra. Od kada sam stigla iz Beograda, kuća nam je prepuna ljudi. Defiluju iz sobe u sobu, mrmljaju i nose poslužavnike.
– E, a odlično je pečenje, lepo se odvaja od kostiju, ne moraš da glabaš – reče malopre moj ujak.
– Mhm-mhm – stric mrmlja punih usta.
Iako se meso lepo odvaja, glođe neku kost kao izgladneli pas.
Babina sestra me proganja. Zatekne me u kuhinji:
– Joj, kako si porasla, prava studentkinja.
Pa se sretnemo u hodniku:
– Kako ja, dušo, volim tvoju babu!
Sedne pored mene u dnevnom boravku:
– A i mene je tvoja baka volela!
Iz nekog suludog razloga, babina sestra ima potrebu da mi na svaka dva minuta stavi ruku na obraz i kaže „baka te je volela, mnogo te je volela“.
Grmi. Celog leta kiša gotovo da nije ni pala. Naslonjena sam na vrata od terase. U visini moje glave zalepljena je umrlica. Pored crnog krsta piše babino ime. Stavili su umrlicu i na ulazna vrata od kuće. Samo, na toj umrlici nema fotografije. Odlepila se ili šta već. Ali, ovde je sve na mestu. I ova fotografija. Kažu da ličimo. Ja imam malo veći nos. Oči su nam iste. Baba je stvarno bila lepa kada je bila mlada. Zašto li je otac odabrao baš ovu fotku? Pitaću ga. Ili možda ipak neću. Nervozan je ovih dana. Čini mi se, ne toliko zbog smrti, koliko zbog sahrane i propratnih rituala. Sve mora da bude savršeno. Inače, šta bi svet pomislio? Da nam je laknulo? Baba je već dugo bila bolesna. Trudimo se, ali nismo reprezentativna ožalošćena porodica. Babina sestra najbolje glumi. Ali, četrdeset dana žalosti biće dovoljno čak i za nju.
– Jesi dobro ti? – čujem iznenada očev glas. Stoji na vratima. Kraj njega je babina sestra.
– Jesam, jesam.
– Hoćeš da ti donesem parče pečenja? – pita me. Moj otac tako shvata ljubav. One koje najviše voliš treba prevashodno da nahraniš.
– Ne mogu sad, nisam gladna – kažem. Otac vadi cigaretu.
– Uzmi parče, divno je, ja sam sad dva pojela – uskače babina sestra.
– Uzeću posle – kažem i okrećem se ocu – e, tata, a što ona umrlica ispred kuće nema fotku?
Otac se namršti: – Ima, kako nema.
– Nema, kao da se odlepila. Ili ju je neko odlepio – trijumfalno mu saopštavam da sam pronašla rupu u sistemu savršene sahrane.
Baci upaljenu cigaretu na beton: – Sad ću da mu jebem milu majku – skočih za njim, ali me babina sestra zagrli.
– Pusti, mila, sve je u redu.
Grmi. Čujem oca kako juri niz stepenice.
– Onaj blesavi Milovan, znaš ga.
Čujem nekakav lom.
– Znam, onaj mutavi komšija što stalno svira harmoniku. Živi preko puta.
Čuju se nekakvi udarci. Možda po vratima.
– On tako, ma, glupo je to, ali kao nešto on. Ma, pusti ga, ludak – smeje se babina sestra. – Ostavi mi mrtvu majku na miru da te ne bih ubio, bolesniku jedan! – čujem očev glas.
– Ma, dete, ne opterećuj se tim. Mator konj, pa kao zaljubljen. Pusti budalu – smeje se i dalje babina sestra. Veliki prsten mi se zabi u obraz. – Baka te je volela, sunce. Ista si mi ona.
Sedim na terasi. Otac se nije vraćao. Zauzet je, slutim. Pokupila sam cigaretu koju je bacio, uredno ugasila i bacila u kantu za smeće. Tišinu prekida zvuk harmonike. Raštimovana je. Pa se prolomi kreštav glas: – Slikuu tfoju jubiim, fapćem tfoje ime, vetav nofi rečii, ne zaforaviii meeee! Komšija Milovan. Kao da plače. Ne računajući babinu sestru, prvi put čujem da danas neko plače. Uzimam telefon.
– Dobar dan, kada ima ujutru prvi autobus za Beograd? U 6? Hvala.
Konačno počinje kiša.