18. 3. 2010. у 18 сати, приказаћемо и филм Деца века. Овај филм рађен је на основу Мисеовог аутобиографског текста Исповести једног детета века и епистоларне прозе Она и он француске списатељице Жорж Санд. Љубавна веза Мисеа и Сандове била је велики скандал - много страсти и патње, долазака и одлазака, бурних растанака, превара и свађа. Та и таква љубав, као репрезент једног доба преиспитивања жеље и воље, ексцентричности, неумерености и  страсти као највишег идеала, тема је и овог француског филма.

Бележница двоброј 20-21

(Download Бележница двоброј 20-21 - pdf, 7Mb)

NARODNA BIBLIOTEKA BOR

ПЕТАК, 26. 2. 2010.

17:30

KAKO NAPISATI (MATURSKI) RAD!?

Da li znate:

               
Kako i gde da do|ete do

literature koja vam je potrebna za rad 

               
[ta je radna bibliografija

               
Kako se pretra`uju katalozi

               
Kakva je razlika izme|u

primarnih i sekundarnih izvora

               
[ta je metod(ologija) 

               
^emu slu`e fusnote

               
Kako se citira

               
Kada se koriste grafi~ki

prilozi

               
Kako se navode reference

               
…

Бор - меланхолија среће

Фото-есеј који реализујем у Бору од 2003 изабран је за учешће у програму Алтернативна урбанизација.

Француски културни центар могао би да интервенише у овом пројекту интеркултурног дијалога као продуцент изложбе која би била приказана у Бору и другим градовима бивше Југославије.

Ова би изложба могла бити праћена конференцијом коју би организовао Балкански гласник (le Courrier des Balkans), франкофони балкански портал који води Жан-Арно Дерен, историчар и новинар.

Изложба

одломци изложбе су у анексу

Бор, меланхолија среће

– изложба Ервеа Деа

Ово је историја једног српског индустријског града у опадању, фото-есеј, колекција разгледница, фотограма извучених из филма „Човек није тица“ Душана Макавејева, као и различитих визуелних елемената града Бора.

Сценографија – 30 принтова 40*50 цм, 10 принтова 70*60 цм, колажи настали на основу збирке, аудио мизансцен

Рецензија

С обзиром на свој латински префикс транс – преко – транзиција обележава пролаз или прелаз из једног стања у друго. Та промена може бити брза, сурова, узбудљива.За Ерве Деа она је пре свега жалосна и обележена горчином јер пролази кроз Историју не настају без ресантимана и горчине, а без сумње, што је најгоре, ни без меланхолије. Управо тиме се он највише бави. Емил Сиоран је и сам уочио то осећање у време несигурности када је у „Силогизмима горчине“  забележио: „Надати се значи противуречити будућности.“ Баш ту је сва снага рада који Ерве Де остварује током многих година кад се налази на местима прелаза Историје, када се налази тамо где је време у неизвесности.

Фотограф је од 1992, када је завршио студије историје и обуку у стручној школи.

Ерве Де је посвећен фото-есејима који разоткривају ефекте социјалне и економске транзиције у земљама Источне и Југоисточне Европе. У Француској, он спроводи фотографско истраживање идентитета локалитета на маргинама градова, као и идентитета младих током њиховог преласка на активан живот.

Од 1992. до 1995, био је хонорарни фотограф и радио је црно-беле фотографије за агенцију Сирик, објављујући у француској штампи.

1995. сарађивао је са Комитетом за медицинску помоћ и тада започиње рад везан за „друштвену кризу на Истоку“ који ће завршити 2001. путујућом  изложбом по местима која је сликао (Украјна, Албанија, Молдавија)

Од 2000. до 2002. радио је са Жан-Арноом Дереном, новинарем и историчарем, за једну серију чланака за штампу у Француској, Швајцарској и Белгији, а везану за послератно стање на Балкану и учествовао је у реализацији Балканског гласника, балканског франкофоног портала.

Од 2002. до 2008. члан је удружења le bar Floréal.photographie и ради са локалним удружењима (Conseil Régional d’île de France, Conseil Général de l’Oise, Conseil Général de Seine-Saint-Denis) на културним пројектима и на маркетиншким кампањама.

2005. је излагао у Европском дому фотографије, у оквиру колективне изложбе посвећене двадесетогодишњици удружења, са радом везаним за један српски индустријски град, под називом „Бор-транзиција“. У току 2005. реализовао је рад о транзицији на Косову са Жан-Лик Кормијером. „Резолуција 1244“ изложена је јуна 2006. у Граду Наука и Индустрије у Паризу.

Током 2003. са Паблом Фернандезом и уз подршку Центра за културну делатност при Министарству спољних послова Швајцарске, води пројекат путујућих изложби и атељеа са ромским заједницама са Балкана.

Последње изложбе и организације фото-атељеа

2009

Горка транзиција, изложба у медијатеци у Аркеју

Папир Машина, колективна изложба у Галерији Камчатка у Паризу

Организација фото-атељеа Балканског гласника у Новом Пазару, у Србији

Наши драги суседи, изложба у Културном центру У Младеновцу, Србија (уз подршку Француског културног центра и швајцарске амбасаде у Србији)

2008

Месец фотографије – изложба Горка транзиција, или била једна земља, Галерија Камчатка, Париз (уз подршку лабораторије Процес и Балканског гласника)

2007

Мртво доба, изложба у галерији Театра Форум, Женева, Швајцарска

Бор, изложба у Дому уметности и комуникације у Саломину

MDV Projekt – организација фото-атељеа и изложбе у медијатеци Мурска Собота, Словенија (уз подршку Француског културног центра и швајцарске амбасаде у Словенији)

2006

Резолуција 1244, изложба са Жан-Лик Кормијеом, Међународни салон мировних иницијатива, Град наука и индустрије, Париз (уз подршку Caritas France)

2005

Шта радимо заједно?, колективна изложба у Европском дому фотографије, Париз

Шта радимо заједно? – пројекат у оквиту мађународног фестивала фото-журнализма Виза за слику у Перпињану.

Музика ветра, уздах људи, галерија при Народном универзитету у Врању, Србија (уз подршку Француског културног центра и швајцарске амбасаде у Србији)

2007-2009

Репортаже са градилишта у вези са изградњом једног постројења за пречишћавање за SIAAP (Удружење за санирање париске агломерације)

2007

Рагби на Ил д Франсу.

Природни паркови региона се излажу

Изложбе и кампање за Регионални савет Ил д Франса.

2006-2008

Фотографије за маркетиншку кампању за Регионални савет Ил д Франса.

2006

Маркетишка кампања за образовне институције за веће Сен-Сен-Дени..

2005

Летовање, изложба о летовалиштима за CE de la SNCF.

2004-2007

Репортаже за магазин 60 за веће Оиза.

2004-2005

.Ла Сен-Сен-Дени, то смо ми!, Маркетиншка кампања за општину Сен-Сен-Дени.

2003

Фотографски рад за Центар за изучавање и документацију у Сикру

Гестови, репортажа за Ортофонијски и педагогошки експериментални центар.

2002

Уметности у школи, за Министарство образовања

Превод са француског

Виолета Стојменовић

ttp://photorama.bsides.fr/bor/

Grad Bor je mesto istorije industrijalizacije Srbije. Ekosistem oko a posebno u gradu Boru je žrtvovan zarad dobrobiti i industrijskog progresa, prvo velikih mešanih kapitalista između dva i pre Prvog svetskog rata., a zatim i svih građana Srbije i Jugoslavije.

Tokom našeg boravka u gradu Boru fotografisali smo apokaliptične pejzaže i slušali neverovatne priče o prošlosti i budućnosti ovog mesta. Bor je zapravo izrastao iz rudarske jame. Da nije bilo kopa, ne bi bilo ni grada.

Uporedićemo Hamburg u Nemačkoj, koji je izrastao iz luke. Jer ako ne bi bilo luke ne bi bilo ni Hamburga. Ima gradova u kojima je nekadašnja ekonomska matrica imala prevagu u korist jedne delatnosti. Žitelji Hamburga su u poslednjih 30 godina posebno razviljali neke druge a ne tradicionalno lučke i trgovačke poslove. Luka danas ne donosi većinsku zaradu. Mediji i kulturna industrija jesu sektori gde mladi traže uhlebljenje.

Biti lučki radnik ili rudar je danas zaista raritetno u Evropi. Veliki baseni su odavno pretvoreni u muzeje, kulturne objekte, džentrifikovali se i pretvorili u naslage istorije evropske industrijalizacije

U svetlu ovih iskustava pitali smo se da li zapravo grad Bor ima već unapred definisanu sudbinu transformacije u istorijski kulturološki artefakt  ili pak u neinterpretiranu novu rudarsko-geološku epizodu u kojoj se recikliraju veštačka brda. Glasine o sudbini najvećeg rudarskog državno-korporativnog basena Srbije još uvek ostaju u mutnoj sferi tranzcione preraspodele, a teške istorijske okolnosti i ratovi na tlu bivše Jugoslavije nisu zaobišli negativu trasformaciju giganta kao što je RTB Bor.

Naš umetnički rad „TRANZICIONA PRAVDA – Serija razglednica iz Bora“ ima nameru da razokrije brutalne elemente tranzicione (ne)pravde i da uspostavi kritički odnos sa sudbinom radnka i savremenog borskog pejzaža. Fotografije koje smo realizovali u junu 2009. godine povezali smo u kolažni odnos sa crtežima anonimne antikapitalističke grupe Zampa di Leone u novu „propagandnu“ razglednicu.

Na ovom linku možete pogledati i nekoliko vizuelnih foto-beleški iz okoline Bora i grada Bora.
http://picasaweb.google.co.uk/jeremic.vladan/Bor1#

Rena Redle i Vladan Jeremić rade od 2002. godine na zajedničkim projektima koji se bave savremenom umetnošću i socijalnim aktivizmom.
Rena Redle je rođena u Nemačkoj, a živi i radi u Beogradu. Diplomirala je vizuelnu komunikacija na Kunsthohšule Kasel u Nemačkoj 2002. godine. Rena Redle kritički analizira inter-socijalne i inter-kulturalne odnose koristeći video, fotografiju i tekst. Vladan Jeremić je umetnik, aktivista i oštri kritičar sistema umetnosti i odnosa između kulture i politike. Godine 2004. je magistrirao umetnosti na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, Srbija (Jugoslavija). Godine 2001. je diplomirao na Fakultetu primenjenih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu. Od 1996. do 1998. godine je studirao istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Räedle&Jeremić su objavili mnoge tekstove koji se odnose na savremenu umetnost i politički aktivizam u raznim stručnim publikacijama i on-line izdanjima. Oni su učestvovali na brojnim konferencijama o umetnosti i aktivizmu u Evropi. Nedavne samostalne izložbe su imali u Novom Sadu, Beogradu, Parizu i Hamburgu.

Vladan Jeremić i Rena Redle, digitalni kolaž (sa crtežima Zampa di Leone), 40×30cm, 2009.

TRANZICIONA PRAVDA –  Serija razglednica iz Bora.

РУДАРИ

Сиђоше у пакао по неправду

на којој се може огрејати

ур. Шимо Ешић,  ГАРАВО СУНЦЕ, 1983.

Невелик обимом, овај епистоларни текст италијанског аутора Клаудија Магриса, (в. http://www.arhipelag.rs/magris_klaudio.htm) представља интригантно штиво, које тематизује статус прошлости у сећању и званичној историографији, питање историјског сведочанства и сведочења. Остарели свештеник пише своје писмо-извештај везан за лик козачког вође-нацисте с којим је неколико деценија раније био у кратком контакту, а поводом тврдњи да је његов гроб откривен и његов леш индентификован по извесној сабљи. С обзиром да у вези са њим и његовом смрћу постоје и другачија сведочанства која ову тврдњу оповргавају, свештеник још једном преиспитује своја сећања и сазнања, као и свој ранији извештај, у новом контексту. У том новом контексту јавља се и један до тада непостојећи проблем – самеравајући своја сећања и свој ранији извештај, приповедач више није сасвим убеђен у хронолошку и каузалну, дакле и онтолошку, предност стварности над њеним текстуалним репрезентом. Краснов, предмет свештениковог сећања и истраживања, био је и романописац – колико често су његове мисли и потези били одраз поступака његових ликова и процес симулације у роману већ конструисаних ситуација?! Испитујући туђе текстове о овој личности, туђа сведочења или накнадна тумачења, свештеник и у њима открива исти опсесивни мотив који се понавља: сусрећемо се, непрестано, с особама и ликовима који се уплићу у догађај појављујући се из књиге, у којој су већ проживели и испричали свој живот, и сада ето понављају, као сенке правих тела, поступке већ учињене и послате у сећање. Колико је историја понављање, реконструкција и поновно одигравање у колективној и индивидуалној свести већ похрањених митова, готових сижеа? Питање како у контексту таквог разумевања људске судбине тематизовати и протумачити проблем људске слободе, питање је које имплицитно мучи приповедача, и са теолошке и са историографске тачке гледишта. А са њим и питање какав став заузети према сопственој судбини, како одредити меру отпора и покорности.

Нагађање о једној сабљи и њеном власнику, чији лик у тежњи ка досезању хероијског обрасца, гравитира од патетике до гротеске, јесте у крајњој линији нагађање о разлозима због којих опстаје као несавладива човекова потреба да сопственом постојању прида задовољавајући смисао.

Музичка школа Миодраг Васиљевић из Бора уредила је програм и концерт у оквиру Едукативног програма упознавања са најзначајнијим  завичајним личностима посвећеног Владимиру Ђорђевићу. Композиције које су извели ђаци борске музичке школе компоновао је Владимир Ђорђевић.

Бојана Лукић (1979) - сликарка.

2005. године завршила је Академију лепих уметности Брера у Милану, Италија.

Члан је УЛУС-а (Удружења ликовних уметника Србије).

Њен рад, Wordless, представља необичну и провокативну инсталацију објеката начињених пре свега од књига. Један део те целине чини неколико десетина лепезасто отворених, прошивених и на зид окачених књига. Други - књига на постољу које у себе упија и даље наставља флоралну декорацију повеза те књиге. Итд. Књига као материјалан предмет који може имати различите функције у свакодневном, професионалном, духовном … животу и читање као имагинарна ре-конструкција над тим предметом, прочитано као запамћено и заборављено … нека овој  чин опредмећења једног личног искуства комуникације са књигом и промишљања њеног статуса буде позив за учешће у акцији “раз-ход читања”.

П. С. Овде најављен програм је, због блокаде средстава настале услед нерешеног питања привременог општинског већа, одложен. Када библиотека буде поново у могућности да својим средствима располаже изложба ће бити организована, као и реализација радионица.

Извињавамо се свим заинтересованим за овај програм.