У оквиру ове групе, сви корисници тј. чланови Народне библиотеке Бор могу да наведу тему којом се тренутно баве. Библиотекари ће им поставити списак литературе коју на ту тему библиотека поседује - а који, касније, може бити од користи и неком другом - као и линкове ка корисним и провереним сајтовима на мрежи. Корисници такође могу да наруче скенирање, међубиблиотечку позајмицу и сл, а да при том не морају да долазе у библиотеку. У оквиру групе ће моћи да сазнају да ли неки други корисник поседује књигу која им треба, или можда зна која би литература била корисна, и сл. Моћи ће да коментаришу и препоручују књиге које су читали, интересантне сајтове или да сазнају шта други читају. Моћи ће и да коментаришу квалитет услуга библиотеке, да дају предлоге везане за набавку, програме или услуге, као и да траже било коју врсту информације до које сами нису могли да дођу.

С обзиром на то да је учешће у групи карактеристично за особе које иначе много времена проводе на Интернету, па у библиотеку долазе тек онда када не успеју да сами на Интернету пронађу одговарајуће податке и информације, прво питање које члановима нудимо за дискусију и јесте везано за поступке проналажења он-лајн извора и начине њиховог вредновања.

ПРИДРУЖИТЕ НАМ СЕ!

Поред тога, сви чланови Народне библиотеке Бор могу се пријавити на мејлинг листу. На адресу narodna.biblioteka.bor@gmail.com пошаљите писмо у којем ћете навести које Вас области, теме, жанрови превасходно интересују, а ми ћемо Вам слати спискове нових наслова из тих области чим стигну у библиотеку.

intervencija na časopisu

1938.

546 / 390 cm

USKORO u biblioteci i borskim bioskopima! from adam krug on Vimeo.

Дечје одељење Народне библиотека организовало је од 24-26. августа креативну радионицу за децу. Радови настали коришћењем каменчића и шкољки инспирисани су летњим мотивима.

Изложба је постављена на Информативном одељењу библиотеке.

Зовем се Гробаров. Представљам се ради формалности. Иначе, можете ме пронаћи у сваком дрвету које листа.
А знате где не можете да ме пронађете? Рећи ћу вам и то. Не можете да ме пронађете у предузећу за дребанком, на факултету пред шалтером за оверавање семестара, на седници радничког савета, или на неком партијском састанку. А ја то желим. Можда желим из дна душе.
Пре неки дан дошао сам једноме од вас (можда сте то баш ви били) у установу да тражим посао. Ви сте ме понудили да седнем, а онда сте ме упитали:
— Дакле, ви хоћете да радите, зар не?
— Да — реокох — морам да радим, да се ангажујем, да се укључим у друштво, пошто не желим више да ме сматрате (ви) некорисним човеком.
— Лепо је то од вас. Само, ја мислим да ви нећете да радите. Знам ја вас.
— Али, молим вас — усиротивих се.
— Да, да, нећете! — прекиде ме један од вас. — Волите ви кафану.
— Хоћу да радим! — био сам упоран.
— Нећете!
— Хоћу!
— Нећете!
— Хоћу!
Уто зазвони телефон и један од вас ми пружи руку извињавајући се што је заузет и рече ми да поново навратим. Изиђох на улицу.
Стајао сам, неодлучан, неко време, кад ме неко ухвати за руку. Моја пријатељица Вера, сва бесна, иде да баци на главу неком посластичару колаче јер су покварени.
— А после подне — рече ми Вера када смо се поздрављали — идем код једне старице да ми гледа у шољу. Одлично гледа.
Замакла је за угао а ја сам полако кренуо низ улицу. Чинило ми се да иза сваког завијутка чујем глас. Разговетан глас.
— Гробарове, ти си нас разочарао. Покораваш се, је ли? Хоћеш да ставиш машну и шешир. Нисмо знали да си кукавица, да ћеш да поклекнеш, да се предаш.
Побегао сам у кафану, и стао да пијем.
Пред вече је наишао мој познаник и пришао мом столу.
— Опет пијеш? — упитао ме је.
— Опет! — рекох.
— Ама што се већ једном не оканеш тога и не почнеш нешто да радиш. Ти си млад, здрав. Имаш ти још наде.
— Нећу да радим! — вриснух.
— Мораш да радиш!
— Нећу!
— Хоћеш!
— Нећу!
Сутрадан сам играо коло с бригадирима са аутопута. Играо сам лудачки. Кроз тело ми је пролазила некаква струја: пријатна и патриотска. После је почела да пада киша и ми смо се разишли. Ја сам опет пошао у кафану и тамо плакао, а неки од вас су ме тешили. Можда сте то били ви. Следећег дана сам у једном листу прочитао оглас: „Крстио бих јариће”, а потпис је био: ,,Јаков Гробаров.”

Јаков Гробаров, Ходочасник, 1968. стр. 67 - 68.

cobiss