Милен Миливојевић

Награда „Књига године борског аутора“ за 2004. годину

КАЛУП
Имали смо у кући један калуп.
Стар, али ефикасан.
Њиме је руковао деда.
Коме год би у породици биле купљене ципеле, деда би их одмах стављао на калуп.
Једну по једну.
Тако нове ципеле никог нису жуљале.
Проблем је био само у томе што су на исти калуп стављане ципеле свих величина.
Био сам најмлађи, па су мени ципеле највише шљампале.
Деда, међутим, није хтео ни да чује да моје или било чије ципеле не прођу калуп.
Једино дедине ципеле никад нисмо виђали на калупу, али он је, као узгред, увек стављао до знања да су и његове прошле калуп.
Једног дана деда нам је показао још један калуп.
Нови.
Обрадовали смо се јер смо помислили да ћемо сад имати бар две величине ципела.
Нисмо, у први мах, ни приметили да је нови калуп имао сасвим друкчији облик од старог.
Био је то калуп за капе.
Кад смо то открили, разбежали смо се, нарочито ми млађи.
Деди, баби и осталима који нису побегли од куће јављали смо се само писмима и телефоном.
У кратке посете долазили смо само лети, кад су највеће врућине, кад не морају да се носе ни ципеле ни капе.
Тако смо сачували главе и оно мало ногу што нам је било остало.
Једном је мој син, кад смо били у посети мом деди и његовом прадеди, показао прстом на калупе и питао шта је то. Сви смо се правили да нисмо чули његово питање.
Али смо приметили да је на оба калупа нападао дебели слој прашине.
ТУНЕЛ
Наша је кућа била поред пруге.
Возови су стално одлазили на обе стране.
Отац нам је једном рекао да се нама само чини да возови иду на две стране.
Они, у ствари, кад оду даље од наше куће, иду на све стране.
Нисам сигуран да смо га најбоље разумели.
Или је отац много знао, или смо ми били недорасли.
Али возове смо и даље волели да гледамо.
И нико од нас нити је помислио нити рекао: „Оде воз!“
Знали смо: после тог, увек долази неки други воз.
Воз може побећи само оном ко некуд путује.
Кад смо мало поодрасли и кад нам је било досадно да се само играмо на прузи, кренули смо њоме.
Пешице.
Кад осетисмо глад, вратисмо се кући.
Сутрадан смо пошли раније.
И стигосмо до тунела.
Ту застадосмо.
Наредног дана се осмелисмо и уђосмо у тунел.
Што смо даље ишли, мрак је бивао све гушћи.
Кад нам се учинило да већ дуго идемо по мраку, стали смо да се договоримо шта нам је чинити.
Да ли да наставимо даље, јер мора да смо већ близу излаза, или да се вратимо, пошто смо знали да тамо где смо ушли сигурно постоји излаз.
Расправа је трајала дуго.
Одлучили смо да се вратимо.
Неко рече да у повратку већ идемо дуже него у одласку, а светло се уопште не назире.
Мора да смо заборавили откуда смо дошли, па смо, грешком, наставили да идемо даље.
Вратисмо се.
Светла нема ни на тој страни.
Сада нам се учини да смо малопре ишли исправно и да није требало да се враћамо.
Опет кренусмо назад.
И опет – нема светла.
Ко зна колико смо се пута враћали и колико смо дуго лутали по мраку.
Поче да нас хвата паника.
Онда најстарији брат предложи да кренемо новим путем.
Тачно, нема га, али ћемо га направити.
Почећемо да копамо и брже ћемо изаћи на светло него да овако лутамо.
И, ево, још копамо.
Голим рукама, јер алата никаквог немамо, пошто се нисмо ни надали да ћемо морати сами да крчимо пут.
Мислили смо да је пруга наш сигуран пут и да ћемо њоме увек моћи да се вратимо кући.
А возови поред нас пролазе ли, пролазе…
ПОЧЕТАК
Кад год би родитељи дошли да га узму из обданишта, он не би, као сва остала деца, потрчао мами или тати у сусрет, већ би отишао у најдаљи угао и отуда кренуо ка родитељима.
Кад би погрешио у слагању коцкица, не би исправљао грешку, него би рушио све што је сложио и почињао из почетка.
Ни погрешне линије на дечјим цртежима није брисао гумицом, већ је цепао папир и цртао из почетка. Муке су имали и родитељи и учитељица кад је понављао у трећем разреду основне школе.
Није хтео поново да иде у трећи разред, већ је плакао тражећи да почне поново од првог.
Остао је нежења.
Нити је имао девојку с којом би се забављао.
Тражио је ону која није имала момка пре њега.
Толико је то била педантна особа.
Недавно, кад је постао председник државе, сви су хтели да се кладе да ће његов први корак на новој функцији бити да почне – из почетка.
Али, нису имали с ким да се кладе.
Сви су добро знали биографију свог новог председника.
Нико од њега није ни очекивао нешто друго, него да почне – од почетка.
Разлика је била само у томе што су се једни баш тога и плашили, а други су баш због тога и гласали за њега.

Укратко о Милену Миливојевићу

Иако рођен у Драинцу (код Сврљига) 1943. године, Милен Миливојевић је Боранин у сваком погледу. Читав свој радни и знатан део животног века провео је у Бору као песник, приповедач, афористичар, књижевни критичар, новинар, омиљени наставник, дугогодишњи уредник популарног ђачког листа Јасмин (1974, по одлуци Политикиног жирија у саставу: Бранко Ћопић, Мира Алечковић и Десанка Максимовић, проглашен за најбољи дечји лист у ондашњој Југославији), књижевни узор многима који су и сами одлучили да се опробају као књижевни ствараоци, сарадник у многим књигама (рецензент, уредник, писац предговора, итд.) и листовима (између осталих, и у Бележници), члан некадашњег Књижевног клуба Бор, осведочени пријатељ Народне библиотеке Бор, човек на чију се подршку, разумевање и помоћ увек унапред рачуна. Није лако набројати сав Миленов професионални (и лични) ангажман, тако да је готово сигурно да је овом приликом нешто и изостављено.
Објавио је књиге песама: Распуће (Сарајево, 1989), Тачка (Бор, 1989), Лажу вегетаријанци (Бор, 1991), Нећу више да се играм (Зајечар, 1996), Други колосек (Зајечар, 1999), Птица, птицу, птици (Бор, 2000), Год (Зајечар, 2003); књигу сатиричне поезије Царске песме (Бор, 2003) и књиге афоризама: Ан пасан (Бор, 1992), Како сам постао уврнут (Зајечар, 1992), С ума (Бор, 1998), Није ово Данска (Бор, 2001) и Гологлави Рајко и Црвенкапа (Бор, 2002).
Милен Миливојевић је већ добио награду Народне библиотеке Бор „Књига године борског аутора“ за 1996. годину и то за збирку песама Нећу више да се играм.

Штампај (пдф)