Бранислав Бане Димитријевић

Повод: конкурс Народне библиотеке Бор за кратку причу

У прошлом броју Бележнице објављени су резултати традиционалног конкурса Народне библиотеке Бор за кратку причу. У прилогу чланка су у целини објављена и три награђена рада.
Како је у истом издању, неколико страница иза, објављен и мој текст „Како писати“, који се бави начелима и методама којима се водим приликом писања (превасходно) прича, а пар бројева уназад и текст „О бардовима (борске) критике“, чији наслов речито говори о обрађиваној теми, учинило ми се згодним да на примеру објављених прича покажем и практично читаоцима на шта сам тачно у поменутим чланцима указивао.
Трећенаграђени рад под називом „Садржај“, представља и по форми и по садржају класичну виц-причу, и аутор идеју доследно и спретно спроводи. Брзо и прецизно улази у радњу, дајући у прве две реченице потребне податке, у трећој врши расплет и у четвртој (и последњој) ефектно поентира. Успева да не буде досадан читаоцу, и да му на крају измами барем осмејак. На први поглед – одлично.
Па ипак, читалац примећује да ту нешто није сасвим у реду, да се причи не може веровати. Ако се само мало загребе по површини, може се видети и зашто.
У уводном делу, аутор нас упознаје са главни ликом – надриписцем (више) романа, које нико не жели да чита јер су, наравно, лоши, а једине примедбе пријатеља се своде на то да су слова у књигама премала, што наш надриписац доследно исправља (у свакој наредној – већи фонт). И дотле је ваљда све у реду. Проблем почиње у трећој реченици, тј. расплету, где надриписац исправља недостатке у својој књизи, а онда се, изнебуха (инспирисан прочитаним – написаним!), исповраћа по књизи. Тиме је, каже се даље, барем садржај постао уочљивији?!
Овде се помаља питање које то недостатке наш јунак исправља? Надриписци (поготову више романа) одликују се се управо тиме да сами не примећују сопствене недостатке (напротив – углавном мисле да су неправедно запостављени генији) и слепо верују пријатељима кад им укажу на величину слова као једину фалинку. То нам, уосталом, и сам аутор у уводу саопштава. Шта, дакле, надриписац исправља? Једине недостатке којих је свестан – повећава слова. Где се то ради? На компјутеру. Дакле, надриписац, док повећава фонтове, ничим изазван, схвата да је то што је написао одвратно лоше (али никада и ниједан надриписац то није и неће открити; у супротном – не ради се о надриписцу) и повраћа по књизи.
Хајде и да се исповраћао, било би то по компјутеру, где је једино могао да повећава слова. Али, хајде да претпоставимо да је човека неким чудом Бог одједанпут просветлио, дао му знање, самосвест и таленат, те се овај од надриписца у делићу секунде преметнуо у правог аутора и деликатног критичара – аналитичара (другог објашњења нема), да је стварно открио да његова литература поседује неке недостатке (још не повраћа), почео да их исправља, па онда схватио колико их има и колико су неопростиве и одурне и (е сад) стварно испразнио желудац по папиру, садржај никако није могао постати уочљив(ији), већ само умазан и још тежи за читање, а тако рећи и држање у рукама. Знам, сада ће неко рећи да нисам схватио поенту, да се ради о игри речи и да је аутор мислио на садржај (свеукупну суштину) самог надриписца, али већ смо рекли да се он преметнуо барем у нормалца, а онда повраћка више није његов једини садржај.
Тако откривамо да се цела прича базира на логичким грешкама, којих има више него у просечном роману, а почетна допадљивост на атавистичкој потреби да се смејемо одвратним појмовима као што је повраћање (или кад се неко оклизне и љосне на задњицу), и с друге стране на заводљивости поруке упућене лошим писцима, са којом се сви слажу, али нико не мисли да се односи баш на њега. Адреса погрешна – писмо вратити пошиљаоцу!
Друга прича – „Провинцијска љубав“, по форми највише одговара захтевима кратке приче. Аутор нас читавим током наводи на један след догађаја, а причу завршава (изненаћујући неуког читаоца) у контра смеру. Баш како нас уче велики мајстори. Па ипак!
Уводни део је предугачак и заморан, а главни лик, коме је аутор доделио и улогу наратора, користи језик препун неочекиваних поређења, сложених реченица и стилских фигура (додуше, понекад неспретно повезаних, али то иде на терет аутора), што је у супротности са карактером који му је додељен, а који одликују несигурност и крајње ограничена способност логичког расуђивања.
Логика је, иначе, главна бољка и у овој причи. Главни лик свакодневно одлази код девојке у коју је (рекло би се) заљубљен, и тако пуних пет месеци. Обоје су збуњени и воде несувислу конверзацију у којој нико не каже ништа конкретно ни о чему важном, а поготову не о међусобном допадању, у које он све време сумња и нада му се, очекујући да то она прва спомене. Када на крају он одлучи да преузме иницијативу и каже јој шта осећа, она му саопштава да већ две године штеди за парфем који ће ускоро да купи (то је, наиме, била тајна коју она пет месеци није смела да му каже), на шта се он тешко разочара и одлучује »да се напије и све чаше разбије«, што би рекао народни песник.
Овај концепт је више него лабав, јер намеће бројна питања. Зашто би неки младић и девојка, на пример, седели заједно пет месеци из дана у дан, и причали ни о чему, а да се бар мало не допадају једно другом? Ако за младића можемо да прихватамо да је глуп и смотан, па му та проста спознаја не долази до памети, то је тотално неспојиво са девојком манекенског изгледа, која (већ најмање две године) ради у трговини, где је принуђена на сталну комуникацију са људима и, сасвим сигурно, учесталим удварањима мушкараца. Зашто би, даље, девојка (и још трговац!??) штедела две године за парфем, кад већ постоје чекови и друге сличне женске смицалице? И зашто би јој било непријатно да то каже било коме? Да ли постоји женско које живи за парфеме и сличне џиџа-миџе, а да у доколици не прича скоро искључиво о томе? Зашто је он, на крају, разочаран због тога што она купује парфем? У каквој је то вези са њеним осећањима!!?
Основна идеја аутора – да прикаже једну од безброј варијанти мушко-женских односа није успела, јер је сама прича (и све у њој) нелогична, натегнута и вештачки исконструисана, и једино што га (аутора) може донекле оправдати од још тежих квалификација је то што је приповедач сам главни лик, па се део недостатака може приписати карактеру уместо писцу. А опет, шта то нас брига? У овом облику, прича би могла да прође само у неком лакшем часопису, као исповест читаоца и са називом „Како сам изгубио девојку због неопеване глупости“.
Али, ако је неко помислио да је ова прича испод сваког нивоа и да тешко може горе, ту је и првонаграђена, под називом „Орао“, да га у томе разувери.
Предугачка, развучена, са гомилом непотребних података, готово у потпуности нелогична, незанимљива, без јасне идеје, ова прича нема ниједну светлу тачку.
Једног кишног дана, каже се у њој, главни лик стиже кући и затиче унутра орла, који је некако откључао врата и (без икаквог разлога, осим можда да се осуши) ушао, да ту и остане пар наредних месеци. Они се спријатељују и воде дуге и небитне разговоре (о чему нас писац индиректно обавештава). Једног дана орао (такође) без икаквог разлога одлази и главни лик креће у потрагу за њим. Када нестанак пријави полицији, ови га брже-боље хапсе и шаљу у лудницу, где овај проводи године. И таман да га пусте, орао се (опет без разлога – глупа нека птичурина) појављује само да се види са главним ликом (успут попричао са доктором и сестрама), коме због тога настављају боравак у лудари. Крај.
Аутор користи мотив (нарочито популаран почетком двадесетог века) мудре птице која долеће у собу главног лика, што узрокује сва каснија дешавања, и то је сасим легитиман поступак. Аутор је даље могао да крене путем филозофске расправе психо или социоанализе, езотерије, симболизма… Он се, међутим определио за псеудореализам (недвосмислено излаже да се орао стварно појављује, да није илузија), што је такође легитимно. Али, орао не чини и не говори ништа посебно. Његова улога је само да, као Deus ex machina, својим поступцима усмери радњу тамо где аутор жели. У реду, може чак и тако, али без логике не може и не сме!
Аутор је очигледно сматрао да читалац који поверује у орла који говори може да прогута било шта, што је неопростиво.
Искористићу још мало простора да набројим најочигледније грешке.
Претрчавањем 2–3 метра по било каквој киши не може да се покисне до голе коже..
Ако је главни лик тада ипак покисао, зашто није и касније, по истом таквом времену, када одлази у посластичарницу? Зашто није ни његова девојка?
Зашто орао није улетео кроз неки отворен прозор, него кроз врата, и још закључана? И како је то на крају извео (кључ, калауз, крцкалица, орловска магија…)?
Главни лик, који не верује својим очима и ушима да је орао ту где јесте (ваљда једина логична релевантна тврдња у причи), очекује да сви остали безрезервно поверују у то, само на основу његових речи, због тога оставља девојку и упада у све остале проблеме?
Орао проводи код главног лика више месеци, постају пријатељи, а овај и даље не зна његово име, већ га дозива – орле, орле…!?!
Нико не затвара људе у луднице због фантазија, халуцинација, манија или било чега другог, уколико ови не представљају опасност за себе или друге, или су неспособни за самостални живот (и без старатеља), што овде никако није случај. А поготову не по хитном поступку.
Поновно појављивање орла, сада у лудници (каже аутор, а не главни лик, што значи да није реч о прикази), требало би да буде доказ нормалности главног лика, а не враћања болести. Овде читалац мора да се запита ко је овде луд? Главни лик, лекари или можда неко трећи?
Основна идеја која би, ваљда, требало да буде како друштво не прихвата другачијег појединца није успела, јер аутор није добро представио ни друштво ни појединца ни „другачијост“. И зато је ова прича катастрофално лоша, што је чини гором и од „Провинцијске љубави“, која је само веома лоша, и од „Садржаја“ који је лош, мада то није морао да буде.
Овако заједно представљене и прочитане, ове три приче попримају карактер елементарне непогоде и могу да послуже корисно једино као негативни примери за дане који су пред нама.

Штампај (пдф)