Наслов: Борска бележница
Аутор: Миклош Радноти
С мађарског превео: Данило Киш
Предговор: Александар Тишма
Година издања: 1979.
Миклош Радноти, Борска бележница, Народна библиотека Бор, Књижевна омладина Бор, Самоуправна интересна заједница културе Бор, 1979/ формат: 21 cm; повез: картон; обим: стр.54

О књизи

Песме преведене и објављене у овој књизи потичу из масовне гробнице у селу Абда на крајњем северозападу Мађарске. Приликом ексхумације, после рата, оне су нађене у стражњем xепу панталона на једном од двадесет два тела људи убијених пушчаним и револверским мецима, претежно у потиљак. Тело под бројем 12, у чијем је стражњем xепу панталона нађена свешчица са ћирилички одштампаним насловом “Авала 5”, идетнификовано је као леш др Миклоша Раднотија (Миклóс Раднóти), а песме уписане у ту свеску као последња остварења овог мађарског песника.
Свеску је Радноти купио у Србији, у Бору, од једног сељака, и све у њој садржане песме написао је као принудни радник у борском руднику за време окупације, што објашњава и осмишљава њихово објављивање на српском језику бригом Народне библиотеке у Бору.
Радноти је у Бор доспео 1. јуна 1944. године као припадник такозване радне службе, у коју је Хортијева, па затим Салашијева Мађарска мобилисала Јевреје да би, исцрпљујућим радом у ратним подручјима, самлела њихову живу снагу и евентуални отпор. У овом случају она је послала 1500 тих својеврсних робова на послугу немачкој организацији “Тодт”, у замену за испоруке бакра и хрома, које нису никад уследиле. Они су градили пругу, која неће бити изграђена у току рата. Али, главна сврха њиховог одашиљања у удаљену Србију била је, ипак, постигнута: без одговарајуће хране и без довољно одмора у баракама пуним вашију и стеница, мучени су тешким физичким послом, коме већина није била вична ни дорасла, кажњавани за прекршаје кундачењем, везивањем и стрељањем.
Раднотију је ово био већ трећи наврат присилног рада и он му се подвргао са осећањем катаклизме…
… У Бору се Радноти утопио у безимено робље, не свративши на себе никакву посебну позорност. Крхке телесне грађе, али здрав, некад страстан планинар, смучар и веслач, одолевао је како-тако тешким условима рада у логору, али је слабио. Није имао новаца, ни вредносних ствари којима би обезбеђивао допунску исхрану уз лошу и изгладњујућу логорску храну, нити је, као човек књиге и мисли, умео да се укључи у трампу и црну берзу, која је у свим логорима, слично корову на буњишту, бујала. Сем двојице-тројице упућених, нико од његових сулогораша, а да о стражарима и не говоримо, није знао да је тај роб, што тегли прагове и шине посрћући под псовкама и ударцима, један од најзначанијих мађарских песника…
… Ту, изнад Жагубице, чије је име забележио уз датуме настанка песама, у стешњености логорског кревета на спрат, у неком кутку, на трави, где се издвојио удова обамрлих од напора и исцрпљености, настајали су његови најлепши и најпотреснији стихови, најлепше и најпотресније песме мађарске књижевности у том њеном драматичном тренутку обрачуна и плаћања за мегаломанске заблуде. Све су оне, увериће се читалац, делови једног непрекидног лирског извештаја о страдању и суочавању са страдањем, о откинутости од живота и његових аркадијских радости у стварању и зрењу; једно усамљеничко, али видовито, загледање дна епохе фашизма у последњим његовим трзајима.

(Из предговора “Последње песме Миклоша Раднотија”
Александра Тишме, Борска бележница, Бор 1979)

УСИЉЕНИ МАРШ

Луд је ко се сруши па устане после станке
и с болом скитничким покрене колена, чланке,
па ипак иде даље, на крилу сулуде песме,
залуд га мами јарак, остати ипак не сме,
и питаш ли га зашто? даће ти ваљда одговор шкрт,
да жена га чека и нека мудрија смрт.
Ал ипак луд је свако ко се нада бољој смрти;
над домом му се давно још само ветар врти,
зид је већ порушен, поломљњен шљивик лежи,
и од страве ноћ се над домом му јежи.
О, како бих веровати мого да није само кратак
сан све то што вреди и да имам дом за повратак;
о, кад би га било! и ко негда на свежој веранди
зујале би пчеле мира док се пекмез хлади,
а башту би облио умирућег лета ход,
међ грањем би се љуљао зрели, голи плод,
чекала би ме Фани пред плотом тим што пева,
и падале би сенке тромога поподнева –
све ће то можда бити! месец је високо пропет!
Не пролази, пријатељу, зовни ме! устаћу опет!

Бор, 15. септембар 1944.

Штампај (пдф)