НОВИ НАСЛОВИ ДОМАЋИХ АУТОРА

• Јовица Аћин, Голи демони
• Јаша Томић, Сабрана дела
• Саша Хаџи Танчић, Меланхолија
• Владан Матијевић, Застрашујући рај
• Матија Бећковић, Кажем ти тихо
• Матија Бећковић, Мисли
• Мирослав Јосић Вишњић, Приче из трапа
• Боро Драшковић, Поглед пролазника
• Васа Павковић, Доктор Батут против надрилекара
• Девет заборављених приповедача (пр. Васа Павковић)
• Давид Албахари, Марке
• Новица Тадић, Незнан
• Саша Радојчић, Ништа и прах
• Александар Гаталица, Дневник поражених неимара
• Младен Марков, Тескоба
• Александар Тишма, Писма Соњи
• Јовица Аћин, Шетње по крову
• Горчин Стојановић, Apocalypso
• Мирјана Бобић Мојсиловић, Срце моје
• Милорад Павић, Друго тело
• Душан Радовић, Баш свашта (сабрана дела)
• Станислав Краков, Живот човека на Балкану,
• Гордана Залад, Зашто баш ја
• Како писци пишу
• Српска књижевност 18. и 19. века (хрестоматија), књига прва

Нове књиге

Избор наслова из области педагогије, педагошке психологије, дидактике и методике наставе

БЈЕРКВОЛ, Јан-Руар
Надахнуто биће: дете и песма, игра и учење кроз животна доба / Јан-Руар Бјерквол. – Београд, Плато, 2006.

Иако потиче од професора музике, ова књига се у ствари, на популаран и макар у норвешкој врло утицајан и далекосежан начин бави педагошком психологијом, говорећи о важности игре и спонтаног стваралаштва као кључним капацитетима које не треба каналисати него подстицати. Музика и певање као концепти који утичу на развој креативности без обзира на даље професионално усмерење детета овде су понуђени као едукативне смернице. Питајући се како деца уче, аутор покушава да наведе на прилагођавање наставе деци, и критикује обрнуту праксу коју препознаје као врло распрострањену, ако не и доминантну.

ХЕНТКОВСКИ, Даријуш
Из школе : да ли ученика пустити са ланца / Даријуш Хентковски. – Београд, Clio, 2005.
Стр. 230-234: Предавања од крви и меса или како уважити ученике / Ана Пешикан.

Ова књига се превасходно бави односом наставника и ученика, не на теоријско-методолошком, већ на психолошком плану, поткрепљујући своје ставове низом сведочанстава стварних ученика и наставника из Пољске, одакле аутор потиче. Полазећи од идеје да само школовање подразумева врло болно суочавање индивидуе са стандардизујућом образовном институцијом, аутор покушава да схвати прави смисао реакција, коментара и захтева ученика и да укаже на проблеме у комуникацији који су врло чести при суочавању наставника и ученика. При том није битно да се да за право једној или другој страни, јер примери показују да на обе постоје колико тачне дијагнозе толико и прозвољне, афективне и непримерене опаске, без обзира на разлику у емотивној и интелектуалној зрелости. Други део књиге бави се дидактичким проблемима и нуди неке интересанте идеје везане за начин излагања градива и динамизацију процеса његовог усвајања, који би тиме постао не само занимљивију него и продуктивнији. Трећи део књиге бави се школском свакодневицом са психолошког, али и етичког становишта.

ЛЕМИШ, Дафна
Деца и телевизија : глобална перспектива / Дафна Лемиш. – Београд, Clio, 2008.

У складу са поднасловом књиге, ауторка разматра питањима односа деце према телевизији, улоге овог феномена у њиховом животу, потенцијалних и стварних користима и негативних ефеката, могућности саображавања телевизијског програма едукативним и педагошким циљевима итд. са разних аспеката. „Централно место за гледање телевизије“ бави се местом овог феномена у друштвеном и породичном животу – како телевизија организује расподелу времена и понашање у породици, које све улоге телевизија има у друштву, итд. пита се ауторка. Анализа односа детета и телевизије тиче се и когнитивне и развојне индивидуалне психологије – разумевање начина на који телевизија функционише и њене спреге са економијом, политиком, и другим интересним сферама, њеног односа према реалном свету и према реципијентима њених производа јесте процес који  се може и треба да усмери. Како телевизија изграђује поглед на свет, како конструише слику света, социо-економских и политичких тј. класних, расних и родних односа и функција у њему предмет је поглавља под називом „Телевизија и социјално конструисање реалности“. Како се затим под утицајем овог медија та слика преноси у свет и утиче на поступке, ставове и свакодневно понашање деце, колико подстиче насиље а колико просоцијално понашање такође је тема ове књиге. Други део је више педагошки усмерен и испитује потенцијалне и стварне користи за учење и образовање које телевизија може да понуди, уз питање колико се ова могућност заиста и примењује. Разматрање неопходности медијске писмености, као обавезног предмета, и педагогизације телевизијских програма за децу задире и у „Импликације у вези са образовањем и полтиком“.

ФУЛЕР, Грејем
Како научити страни језик / Грејем Фулер. – Београд, Финеса, 2006.

Познавање неког страног језика, а енглеског поготово, једна је од кључних компентенција нашег информатичког и глобалистичког доба. Овај приручник на концизан и пријемчив, али и систематичан, начин излаже неке нестандардне технике које учење страног језика, а које често и многима представља готово несавладиву препреку, може учинити не само бржим и лакшим, већ и ефектнијим и смисленијим. Књига је намењена онима који по први пут уче неки страни језик те се бави неким општим лингвистичким феноменима, појавама у језику и односу језика којих они који познају само свој матерњи нису уопште или су недовољно свесни. Такође је намењена и наставницима који предају почетницима у учењу страног језика.

БОК, Дерек
Универзитет на тржишту : комерцијализација високог школства / Дерек Бок. – Београд, Clio, 2005.
Стр. 191-196: Универзитет као хипермаркет / Србијанка Турајлић.

Да је високошколство већ дужи низ година тржишно орјентисано, нарочито у појединим земљама света, и да „послује“ по законима тржишта јесте чињеница, која из разних разлога може наићи на негодовање, па чак и етичку, педагошку, идеолошку критику. Али шта заиста подразумева комерцијализација високог школства и његовог претварања у хипермаркет, у коме појединачни универзитети постоје као брендови за којима потражња расте или опада у складу са менаџерским и маркетиншким успесима или промашајим, колико или можда и више у складу са њиховим образовним резултатима? Почело се са комерцијализацијом спорта на универзитету, који је требало да буде извор финансијских средстава за побољшавање наставе и услова за наставу, а постао је циљ сам за себе. Затим су компаније почеле да улажу у научно-истраживачки рад универзитета, који је тако постао роба, што је у многим случајевима довело до поступака који су савим супротни формалним и неформалним правилима понашања у академској и научној сфери. Затим је само знање постало роба, са девизом да је савремено друштво „друштво знања“ и да је знање најзначајнији и најрентабилнији ресурс. Инсистира се на тзв. перманентном образовању, што значи да човек током читавог професионалног живота треба да „купује“ додатне квалификације, што може бити добро уколико се одржи квалитет и, наравно, бесмислено уколико се са образовањем и знањем поступа као са сваком другом, материјалном, робом на тржишту, нарочито оном које се гради путем Интернета. Анализирајући стање и перспективе, аутор покушава да понуди и нека могућа решења проблема са којима се они који се теоријски или практично баве образовањем суочавају.