Ово вероватно није ни тренутак, нити место за лично ментално пражњење али на жалост није ни тренутак, нити време за параду, тако да ово што ће уследити неће бити парадни текст о Завичајном одељењу већ, надам се, дубљи незавршени рељеф који ћете пожелети да додирнете.
Призвук речи завичај најчешће је пригушен визијом онога који га је напустио или несрећом изгубио, тако сеновит термин завичај остаје озвучен носталгијом или “претенциозном сетом” које се човек не може лако ослободити. Без обзира на тешкоће приликом ослобађања човек подлеже преображеним варијантама носталгије и сете када завичајни дух постаје пројективан или идентификаторски у зависности од теме која се разматра и ситуације у којој се налази. У овом кратком опису развоја осећања завичајности уклапа се и прича о Бору и прича о фонду Завичајног одељења. Укратко, завичајни дух Бора, с обзиром да његова историја као рудника, касније и града, траје свега стотинак година, на почетку јесте био пројективан, односно авантуристички настројен, аветињски привремен, лебдећи и жељан злата и као такав привлачио је и увећавао број становника који су из године у годину све више долазили у потрази за оним што их је подстицало и чему су се надали, а то је “света глад за златом”. После извесног времена Бор је добио идентификаторски карактер када је схватио да иза јамског хоризонта нема пута који би водио излазу из јаме. Прокопавши своју душу како би заборавили да завичај постоји, населили су се у њеном кутку који се зове “беззавичајност”, одмах поред ексцентричности и ту отпочели нови живот духом модерног града. Индустријализација културе, закони о библиотекарству и вероватно локална обескорењеност, која се све мање осећала, у том тренутку су отпочели причу о Завичајном одељењу смештеном у згради која је представљала стилизовани багер.
Временом се стичу услови за формирање Завичајног одељења. Библиотекар и историчар Слободан Љ. Јовановић је по свим дотадашњим упутствима, пратећи искуства других колега који су радили на завичајним одељењима, стручно оформио Завичајно одељење 1986. г. које је званично отпочело са радом 1987. г. Оно што можемо издвојити као пресудну чињеницу и добар почетак рада јесте то да је одељење као највреднији део фонда имало управо библиотекара који је осећао једну од основних људских потреба за укорењеношћу и нови дух града. Са тим осећањем, методологијом и планом постављени су циљеви, послови и задаци који су се састојали у “прикупљању, сређивању, чувању, давању на коришћење и презентацији библиотечке грађе и других носилаца информација које се односе на Бор и околину, као и наш шири завичај – Тимочку крајину”. Покренута је акција прикупљања и набавке завичајне грађе. Остварени су контакти са институцијама које су помогле набавку а један део монографских публикација издвојен је из осталих фондова Народне библиотеке Бор. Оформљене су прве збирке које се нешто касније коначно дефинишу и физички раздвајају тако да тренутно постоје збирке:
- – монографских публикација (формат I-II укупно 2006. – 1514 и формат ИВ – 184) чији су аутори на било који начин везани за територију завичаја, публикације које на било који начин говоре о завичају и публикације издате на тертиторији завичаја;
- – обрађених серијских публикација; – 179
- – рукописа и службеног документационог материјала; – 173
- – програма манифестација; – 639
- – картографске грађе; – 98
- – исечака из штампе ван територије завичаја; – 3126
- – визуелних пројекција;
- – фотографија; – 3220
- – плаката; – 188
- – ситног библиотечког материјала.
Ауторски, насловни и предметни каталози уредно су вођени и доступни су корисницима. Завичјно одељење добија посебне просторије и подвргнуто је посебној заштити. Тако је по речима колеге Слободана отпочело “трагање за историјским и културним идентитетом града”, који, с обзиром да се за њим дала потрага, није до тада постојао на овим просторима или је овде био само у пролазу. Пратећи трагове који се чувају у завичајном фонду може се приметити да трагови воде на различите стране, а остављали су их људи који су вредни спомињања: Кнез Милош, барон Хердер, Феликс Каниц, др Стеван Мачај, Ђорђе Вајферт, Фрања Шистек, парох борски Андреја Ђорђевић, Стеван Живадиновић (Ване Бор), Владимир и Тихомир Р. Ђорђевић, Петар Радовановић, Драго Чех, Цветко Костић, Василије Симић, Стеван М. Станковић, Душан Макавејев, Живојин Павловић, Олег Новковић, Милена Марковић, Зоран Пауновић и многи други. Поштованом читаоцу овога текста свакако бих препоручио и неколико завичајних писаца: Радишу Драгићевића, Драгана Тешовића, Милена Миливојевића, Јована Митровића, Сашу Д. Ловића, Горана Траиловића… Што се тиче избора претходно наведених личности, који на себи својствен начин оживљавају дух Бора, крајње је субјективан тако да свако ко то жели може да замери аутору на том избору. Трагове у стручном раду на Завичајном одељењу оставили су и колега Горан Миленковић који је и покренуо значајан пројекат Ване Живадиновић Бор и колегиница Гордана Голубовић.
Неформално бих на крају издвојио и набројао културна и природна “спомен-места” која чине живот нашег завичаја: површински коп, Брестовачку бању, Лазарев кањон, злотске пећине, православни храм св. великомученика Георгија, Борско језеро, “живо блато” (борско јаловиште), планине Стол и Црни Врх, села Горњане, Лука, Доња Бела Река и Злот (у ствари сва села борске општине су лепа на свој начин), пречица до Брестовачке бање преко Савићевог потока и Стрелишта, библиотека, музеј, бископ “Звезда”, кафане…, степенице изнад ламеле, зграда “дирекције РТБ-а”, “улицу кестенова”, флуоресцентну Борску реку испред Слатине, Змајево насеље, багремове испред “беле зграде”…
На крају бих напоменуо оно што је у сваком погледу неухватљиви део нашег завичаја и оно у чему понајвише живи наш завичај, а то је мрачна недореченост рудара за кафанским столом. Основни проблем је: како сместити ту мрачну недореченост у фонд Завичајног одељења и интернет презентацију?
Драган Стојменовић
Штампај (пдф)