Саша Д. Ловић
За аутора ових прича све што се збива има подједнаку вредност или важност, нема појава, првог другог или трећег реда. Пред нама је беспрекорно уједначен свет. Отуд спремност на поштовање “неважног” и за његово стављање у исти ред са “битним”. Главни јунак (сам Б. Б. Димитријевић) има само један циљ: да уочи све што постоји, све бурлескно спојене појединости, које не поседују ништа сем гласности и наглашеног, баш тог бурлескног тона.
Ова “маштовита лагарија” (како приче назива рецензент М. Милошевић) намах подсећа на Xерома К. Xерома, баш због своје аутобиографске основе. Овде се ујка Поxер, који закива ексер, претвара у ујка-Рашу који вади зубе, тј. у класични лик из мноштва оваквих, сетом оивичених прича. И остали ликови, баш због ауторове склоности ка неприхватању подела и очигледној наклоности ка профаном, уважавајући устаљени ред ствари, поседују наклоност према “другоразредним” чињеницама живота и, наизглед, најбезначајније податке о кретању кроз лавиринт стварности.
У њима је садржана она питомина човека који више гаји наклоност према свету, него што га се плаши. Отуд се и ауторов говор своди на побрајање, уочавање и одсуство сваког другог коментара, осим оног који се тих реалија непосредно тиче.
Целовитост наративног корпуса, затим предочавање приповедног тока, уз истовремено, неправолинијско вођење казивања, уз шкрт, до крајности сведен дијалог, стиче се утисак посебне нехомогености приповедања и приповедачког неуважавања следа, као основног наративног начела. Осим спољашње условности, постоји и кохеренција изазвана унутрашњим императивом. Самим тим он успорава ход, његово је посматрачко кретање једва видљиво и због тога се прелази и квалитативне промене једва уочавају.
Је ли ово дело ограничена или безрубна целина – одлучују читаоци, којих ће, по свему судећи, бити, јер ове су приче брилијантна артикулација антиинтелектуалне формуле света. А како то Ана Бландијана рече, не постоји узвишенија представа од солидарности у име правде и достојанства, нити постоји већи понос од поношења другима.