Драган Тешовић

Не сматрам себе компетентним да критички процењујем туђе стваралаштво. Нарочито не рад Радише Драгићевића, који је увелико и одавно прешао оквире локалног, чији је прелазак преко Честобродице и поред магле и клизавог терена, успешно окончан.
Ипак, три дана по “гутању” последње странице Самотиње, осећам потребу да нешто запишем, да истресем муку из себе, да “провревим” макар с папиром. И зато ово није књижевнокритички осврт, већ једно, врло субјективно виђење настало из унутрашњег порива који је господин Радиша покренуо.
Мени се овај роман НЕ СВИЂА!
Није у питању квалитет и стил. Они су неспорни.
Не ради се ни о вођењу радње. Оно је у маниру најбоље српске класике. Поредећи га са најсличнијим примером, Ивановићевим Аризанима, рекао бих да Самотиња има већу дубину и обухватност.
Не ни због реченице, која је у тимочком стваралаштву најклимавија тачка. Драгићевић из једног јединог пасуса своје књиге може без измена направити збирку врхунских, правих афоризама.
Не свиђа ми се садржај. Самотиња је наставак романа Преко неба и, самим тиме, врста аутобиографског романа. Када се то има у виду, онда је јасно зашто Самотиња изазива нелагодан бол у пределу дијафрагме. Смрди на живот!!!
Да сам био у позицији господина Недића, вероватно бих рецензију завршио реченицама: “Обавезно штампати!” “Никако читати!” А издавачу бих препоручио да испод наслова допише контраиндикације: “Није за употребу у депресивним стањима”.
Дакле, онима храбрима, са јаким желуцем, свесрдно препоручујем ову књигу. Онај ко је са уживањем читао Роман о Лондону, уживаће и у Самотињи. Мени се Црњански није свидео.
Да се не стекне погрешан утисак: Самотиња је најпотпунији, најобимнији и најквалитетнији књижевни захват до сада у Тимочкој крајини. А познајући и остали део опуса Радише Драгићевића, потврђује се и моје веровање да је он један од најкомплетнијих писаца у Србији. И да је штета што живи у Бору, далеко од важнијих збивања.
Штета за њега. За нас – чист ћар!

Штампај (пдф)