КРСТИО БИХ ЈАРИЋЕ

Зовем се Гробаров. Представљам се ради формалности. Иначе, можете ме пронаћи у сваком дрвету које листа.
А знате где не можете да ме пронађете? Рећи ћу вам и то. Не можете да ме пронађете у предузећу за дребанком, на факултету пред шалтером за оверавање семестара, на седници радничког савета, или на неком партијском састанку. А ја то желим. Можда желим из дна душе.
Пре неки дан дошао сам једноме од вас (можда сте то баш ви били) у установу да тражим посао. Ви сте ме понудили да седнем, а онда сте ме упитали:
— Дакле, ви хоћете да радите, зар не?
— Да — реокох — морам да радим, да се ангажујем, да се укључим у друштво, пошто не желим више да ме сматрате (ви) некорисним човеком.
— Лепо је то од вас. Само, ја мислим да ви нећете да радите. Знам ја вас.
— Али, молим вас — усиротивих се.
— Да, да, нећете! — прекиде ме један од вас. — Волите ви кафану.
— Хоћу да радим! — био сам упоран.
— Нећете!
— Хоћу!
— Нећете!
— Хоћу!
Уто зазвони телефон и један од вас ми пружи руку извињавајући се што је заузет и рече ми да поново навратим. Изиђох на улицу.
Стајао сам, неодлучан, неко време, кад ме неко ухвати за руку. Моја пријатељица Вера, сва бесна, иде да баци на главу неком посластичару колаче јер су покварени.
— А после подне — рече ми Вера када смо се поздрављали — идем код једне старице да ми гледа у шољу. Одлично гледа.
Замакла је за угао а ја сам полако кренуо низ улицу. Чинило ми се да иза сваког завијутка чујем глас. Разговетан глас.
— Гробарове, ти си нас разочарао. Покораваш се, је ли? Хоћеш да ставиш машну и шешир. Нисмо знали да си кукавица, да ћеш да поклекнеш, да се предаш.
Побегао сам у кафану, и стао да пијем.
Пред вече је наишао мој познаник и пришао мом столу.
— Опет пијеш? — упитао ме је.
— Опет! — рекох.
— Ама што се већ једном не оканеш тога и не почнеш нешто да радиш. Ти си млад, здрав. Имаш ти још наде.
— Нећу да радим! — вриснух.
— Мораш да радиш!
— Нећу!
— Хоћеш!
— Нећу!
Сутрадан сам играо коло с бригадирима са аутопута. Играо сам лудачки. Кроз тело ми је пролазила некаква струја: пријатна и патриотска. После је почела да пада киша и ми смо се разишли. Ја сам опет пошао у кафану и тамо плакао, а неки од вас су ме тешили. Можда сте то били ви. Следећег дана сам у једном листу прочитао оглас: „Крстио бих јариће“, а потпис је био: ,,Јаков Гробаров.“

Јаков Гробаров, Ходочасник, 1968. стр. 67 – 68.

cobiss

Штампај (пдф)