На иницијативу Савета Европе (Стразбур), 26. септембар је 2001. проглашен за европски дан језика.

Тим поводом, Народна библиотека Бор организовала је едукативно-забавни програм за осмаке ОШ „3. октобар“ – учесници програма су се такмичили у препознавању страних језика и цртању својих асоцијација на њих, у брзом проналажењу – уз помоћ свих расположивих библиотечких ресурса – задатих израза и фраза на задатом страном језику, у квизу заснованом на занимљивостима о језику и језицима и у брзалицама на енглеском и француском (језицима који се уче у наведеној школи). Гости програма „Комшије“ били су Борани чији је матерњи или један од матерњих језика – језик земаља у окружењу или тзв. мањински језик.

С обзиром на то да се ова манифестација тиче разумевања и толеранције, такмичење је било екипно. Чланови победничке екипе добили су књигу Виолете Бабић 365 језичких цртица (коју ће 14. 10. 2014. ауторка лично представити борској публици) и бесплатну годишњу чланарину.

 

Визија иницијатора ове прославе обухвата следеће циљеве:

–         скренути пажњу јавности на значај учења (страних) језика, како би се поспешили вишејезичност и интеркултурна комуникација

–         промовисати језички и културни диверзитет Европе

–         оснажити доживотно учење страних језика, у школама и ван њих

Надамо се да ће наш програм допринети тим циљевима.

 

 

Познавање страних језика је један од услова познавања других етничких заједница (других народа, нација, племена…) и њихових култура јер је сваки језик чувар и складиште и оних културних значења која се ван њега не могу разумети нити се на други језик могу заиста превести. Језик вас, својим специфичним говорним обртима, синтаксичким и морфолошким правилима, својим идиомима, својим звуком… уводи у културу која се њиме служи на начин који је јединствен и незаменљив. И само знање о специфичностима неког језика може вам много тога рећи о људима који се њиме свакодневно, тако рећи инстинктивно служе и о окружењу у којем се тај језик користи и тиме живи, мењајући се, прилагођавајући се, спајајући се са другима, спонтано као коине или „вештачком оплодњом“ као есперанто, рађајући из својих периферних облика нов(е), као латински романске језике – као живо биће.

Промовисање језичке (али и говорне, дијалекатске) разноликости стога јесте и промовисање културне разноликости, вид борбе против унификације и монотоније.

Сваки прави љубитељ или познавалац поезије или вицева одлично зна да је огроман (и најбољи) део лирских песама, разбрајалица, успаванки, вицева… потпуно или готово потпуно неодвојив од језика у којем и на којем је настао.

Комуницирати са једном заједницом на њеном матерњем језику, лицем у лице или посредно, путем друштвених мрежа, на пример, али и путем текстова које је она створила и даље ствара, јесте искуство које комуникација на доминантном енглеском језику не може просто да замени, нити му је једнака: споразумевање је процес далеко сложенији од једноставног разумевања дословног значења тренутне поруке.