JELENA RADOVANOVIĆ (pesnikinja; Braunschweig, Nemačka)

Pad Berlinskog zida, sučeljen sa našom življenom istorijom iz tog vremena, vidim kao inverziju u (krivom) ogledalu:

dok se jedna veštački podeljena nacija spajala, na Balkanu se jedna veštački stvorena nacija razjedinjavala;

njihov betonski zid se rušio, naši fantomski zidovi, čvršći od armiranog betona, stalno su nicali;

ni Nemci ni jugoslovenski narodi nisu do samog kraja, bez obzira na nezadrživo zahuktavanje političkih događaja, verovali da će zaista doći do onoga što je usledilo – do stvarnog pada Zida, odnosno do raspada Jugoslavije i rata;

i jedni i drugi su se našli u vrtlogu nacionalnog paroksizma, samo na suprotnim polovima – jedni u euforiji dugo potiskivanog patriotizma, drugi hiljadu kilometara istočnije u euforiji eksplodiralog nacionalizma;

boljševizam i gvozdena zavesa su se krajem osamdesetih dijem socijalističkog prostora ronili u prah kao davno istrošene političke opcije; mi smo nakon Osme sednice 1987. regresivno srljali u boljševički geto;

Nemačka se kulturno, jezički i književno vrlo brzo stapala u jedinstvenu naciju, mi smo se na silu pocepali na nekolicinu navodno različitih jezika, iako smo se, makar lingvistički, još uvek odlično razumeli i iako smo mentalitetom, ideologijom i zajedničkim kulturno-istorijskim prostorom zapravo bili jedni drugima mnogo bliži nego što su zapadni i istočni Nemci i danas;

Padom Berlinskog zida Nemačka, bez obzira na sumorne prognoze mnogih analitičara, doživljava prosperitet na svim poljima. Naš rapidni pad u kal se takođe dešava u svim sferama života – Jugoslavija se građanskim ratom srozava ekonomski, politički, socijalno, kulturno, duhovno, moralno, da se od toga ne oporavi ni tri decenije docnije.

Da li je moguće iz ovakvih paralela izvući neku istorijsku zakonomernost tipa – kad god Nemačka jača, Balkan se rasparčava i slabi? Ne znam. To bi značilo da smo zarobljeni u istorijskom limbu večitog ponavljanja istog. Sklona sam istorijskom pesimizmu i cikličnom poimanju istorije, pa u tom smislu ne verujem da istorija vodi nekom progresivnom cilju. Ili da parafraziram Hegela – sve čemu nas istorija uči je to da nas istorija ničemu ne uči. Otud i moj odabir fotografije – slika prikazuje groblja posejana duž nemačko-nemačke granice i osmatračnice. Upravo zato što mislim da je najvažnije da se ne zaboravi da se svi politički zidovi uvek podižu na ljudskim kostima.

 

VLADA RADIVOJEVIĆ (fotograf-umetnik, mitarnik; Bor)

 

BOBAN ARSENIJEVIĆ (lingvista; Karl Franzen Univercity, Graz, Austria)

Našoj zemlji je pad Zida bio uvod u raspad i izolaciju. Ja sam u to vreme čekao da počne život putovanja i avantura. Zato se vremena neposredno nakon pada sećam kao vremena osujećenosti. Imam neku žal da u godinama kad bi mi to najviše značilo nisam mogao da upoznajem ljude, kulture i mesta. A postoji i druga perspektiva, iz koje je to bilo odlaganje klimaksa, i iz koje se osećaj da je sve ipak došlo – ali prekasno, kad više nije imalo tu snagu, javlja usled postkoitalnog pada tonusa. Kasnije, dok sam živeo u Berlinu, razvio sam i treći ugao: ugao samog Berlina, u koji su se moje lične perspektive utopile i izgubile na veličini.

 

DRAGAN STOJMENOVIĆ (etnolog/antropolog, bibliotekar, fotograf-umetnik; Bor)

Što se tiče nas na nižim spratovima, tada je, nekako bezobzirno i nemarno, probijen revizioni otvor za kanalizaciju kroz koji se sjurio sav otpad, nanevši nam nepopravljivu štetu.

Na fotografiji je dupla ekspozicija revizionog kanalizacionog otvora i sjajne kugle za osvetljenje.

 

 

IVAN ČOLOVIĆ (etnolog-antropolog i borac za ljudska prava; Beograd)

[…]

U raspravi u Bundestagu 16. novembra 1989. godine, predsednik SDP-a Vili Brant, govorio je o strahu nekih Nemaca da će s Berlinskim zidom pasti i prepreka za nov prodor nemačkog nacionalizma. Rekao je da mu se ne sviđa termin „ponovno ujedinjenje“, jer „to sugeriše da bi sve moglo da bude kao nekad“. I kad je ujedinjenje Nemačke opisivao kao „srastanje“ ponovo sastavljenih delova jedne celine – što je, kako je primetio Helmut Dubil, autor knjige o raspravama o nacionalsocijalizmu u Bundestagu, organicistička metafora koja se od Branta ne bi očekivala – celina na koju je on pri tom mislio nije bila Nemačka nego Evropa, odnosno, on je govorio o „srastanju dva dela Evrope“. I kod drugih poslanika Bundestaga koji su učestvovali u raspravi o ujedinjenju dve nemačke države, bila je primetna želja da se to odvija u skladu sa „evropskim vrednostima“. Socijaldemokrata Osfar Lafonten tražio je na jednoj sednici održanoj krajem leta 1990. godine da se u Nemačkoj odbaci etničko shvatanje nacije i da ta država ubuduće bude određena kao „zajednica državljana koji prihvataju iste ciljeve ustava“. To bi bio, kaže Dubil, „raskid sa onom tradicijom ustavnog prava koja je bila jedna duhovno-istorijska pretpostavka genocida za koji Nemci snose odgovornost. Jer ekskluzivnoj definiciji nacionalne pripadnosti, koja je bila ucrtana u tu tradiciju, nacionalsocijalisti su morali da dodaju samo etnobiološki predznak pa da krenu u ostvarivanje stravičnog programa izopštavanja nepripadnika vrste“ (Dubiel 2002:199)

Dok se, u vreme pada Berlinskog zida i nestanka komunizma, u Bundestagu postavljalo pitanje „u kom duhu i u ime kojih tradicija treba ujediniti nemačke države“, u Srbiji i u drugim jugoslovenskim republikama nije bilo dileme o tome treba li, i u ime kojih vrednosti, razbiti zajedničku komunističku državu i na njenom tlu stvoriti nove nezavisne države. Političkim elitama se činilo da tu izbora nema, da je samo jedan put mogućan, put stvaranja etnonacionalnih država, tako da svaki narod ima svoju državu – koja će za neke od njih biti ostvarenje „hiljadugodišnjeg sna“, dok će za druge ona predstavljati obnavljanje nekadašnje državne nezavisnosti koja je navodno bila žrtvovana da bi se stvorila „neprirodna“ pojava po imenu Jugoslavija. Istovremeno, ideolozi i tvorci ovih novih etnonacija nisu videli nikakav problem da nacionalističku mobilizaciju svojih građana predstave kao demokratski proces emancipacije u skladu sa evropskim političkim standardima. Međutim, ratove koje su projektovale i vodile političke elite bivših jugoslovenskih naroda 1991–1999. godine pokazale su koliko su njima bile bliske demokratske i evropske vrednosti. U tome je prednjačila elita koja se u Srbiji okupila oko Miloševića. Ona je najviše zaslužna što se srpskom narodu, koji se tih godina „dogodio“ i „progovorio“ da bi pozdravio Miloševića, posle deset godina, u proleće 1999. godine, dogodilo bombardovanje, poslednja epizoda politike jednog režima koji je tobože hteo da na Istoku Evrope prednjači u otvaranju prema demokratiji i Evropi. Danas, dvadeset godina posle pada Berlinskog zida, Srbija čeka, kao jedna od poslednjih u redu, da joj Evropa da znak da može da proba da joj se približi, a možda čak – ali to danas izgleda kao stvar daleke budućnosti – eventualno priključi.

[…]

(Deo iz teksta „Sve je počelo u Srbiji?“, objavljenog u zborniku Zid je mrtav, živeli zidovi!: Pad Berlinskog zida i raspad Jugoslavije 2009. godine (Biblioteka XX vek). Objavljujemo uz dozvolu autora.)

 

GORDANA LJUBANOVIĆ (bibliotekarka; Budva)

Moju generaciju, generaciju X, Zid nije zanimao dok je stajao jer Jugoslavija nije bila ni sa jedne njegove strane. Nije nas dotaklo ni kad je pao, osim kao svetska senzacija, jer smo smatrali da to i dalje nema veze s nama. Kad smo shvatili da ima, bili smo iza zida. Novog zida koji je napravljen u nase ime dok smo se medjusobno uveravali da to nije moguce jer niko nije toliko glup, ili zao. Bili su, i jesu, oba. I, tako: sad je nas red da potrosimo ostatak zivota cekajuci pad.

 

ALEKSANDRA VELIČKOVIĆ (umetnica-fotograf; Bor)

Zapada u vojsku Majka slala nije. Istok je, čudno odeven u stari jeans, uleteo u supermarket, kao pred Poslednji Sud. Kupovao i jeo, kupovao i jeo. Iste noći ga je probudio košmarni san o smrti. Isuviše je debeo da bi u taj kovčeg stao. Onaj koji kasno dodje, kažnjen je životom. Zapada će vojska u Majku da šalje. A htela bi da ne plače.

 

JELENA MILETIĆ (istoričarka umetnosti, profesor; Bor)

Od Yugo 55 do Fiat Punto, od crne, plave i braon do roze, fluorescentno zelene.

 

MILICA RUŽIČIĆ (umetnica; Beograd)

Bila sam klinka tad. Nisam mislila da se bilo šta bitno desilo. Vesti su izgledale kao izveštaj sa nekog hipi koncerta. Velika raspevana gomila ljudi, na nekakvom zidu, suze radosnice, svi se grle, ljube… Tek će koju godinu kasnije početi posledice po našu stvarnost, koja će izgledati sasvim suprotno od svega što smo tad videli u vestima.

 

MILAN RAKITA (sociolog; Bor)

U nedalekom komšiluku nedavno srušenog i za življenje u istorijskom zaboravu brižljivo arhiviranog Zida, nedugo nakon ceremonije proslave Ujedinjenja, podignut je kavez za ljude. U to vreme imao je petnaest ili šesnaest godina, njegovo još uvek snažno srce podnosilo je jasnu, čistu ljubav i resantiman prema Evropi, kao prema bivšoj, nikad prežaljenoj dragoj, toj nadobudnoj glupači koja ga nije poslušala i otišla je na drugu stranu Historikerstreita. Mahnuo joj je rukom još jednom, znajući da kada se jednog dana budu sreli, ni ona ni on više neće biti isti, do neprepoznavanja. Istorija će ih zauvek nepovratno izmeniti i opcrtati granice starih razdora. Tada to više neće, jer već sada ne može biti naša zajednička slobodarska istorija, kao što joj je uostalom govorio u svojim dugim monolozima. Vratio se na svoje nemesto razbijene federacije, dole, na jugu i istoku Evrope. Kavez je bio bez neba. U njemu je stajalo zamrznuto vreme. U čitavom tom međuvremenu bez kraja, u istorijskom interregnumu, glasovi iz kaveza, krici, onomatopeje, vriska, znakovi, simboli, buka, eksplozije i beskrajni šteketavi zvuci rikošeta dopirali su daleko preko bitburškog groblja i srušenog Zida. Evropa je izgledala slobodna, bezbrižna, poletna, arogantna, srećna, pomalo nepromišljena, i dalje najlepša, onakva kakvom ju je poznavao, kakvu želi da je pamti. Utom ga je iz odsutne remininscencije prenuo povišen glas iz konferencijske publike, uzbuđeno je govorio da je na prepodnevnoj sesiji neko spomenuo rat, da je danas, 2013. godine, nepristojno spominjati reč rat, da mi ne želimo rat. Učinilo mu se da je to bio jedan od prisutnih direktora neke evropske fondacije. On je ljutito upirao prstom u jednog tihog, gotovo neprimetnog čoveka. Obojica su mogli biti vršnjaci. Izgledalo je, namah, kao da se nekim slučajem poznaju odnekud. Karl-Heinz Dellwo mu je odgovorio mirnim glasom: „Ali pogledajte, rat je svuda oko nas i upravo se događa; u Libiji, Egiptu, Palestini, Avganistanu, Iraku… imperijalistički rat.“ Ove reči su još više rasrdile gospodina sa dizajnerskim naočarima. Gabriele Rollnik je sedela preko puta Karl-Heinza za konferencijskim stolom, neobično mirnog držanja nalik monaškom, i nije govorila. Na njenom čudno bledom licu bila je jednako jasno duboko utisnuta teška senka Stammheima i terora fašističke države.

• Milan Rakita je uz ovaj tekst poslao i dve fotografije, koje zbog autorskih prava nismo u mogućnosti da objavimo. Prava su zaštićena od strane Associated Press-a. Radi se o sledećim fotografijama (obe se mogu naći i pogledati u AP arhivu): GERMANY KOHL BITBURG i Us president Reagan visits soldier cemetery in Bitburg, obe od 5. maja 1985. godine. Fotografije su vezane za čuveni incident posete američkog predsednika Ronalda Regana vojničkom groblju u Nemačkoj, na kojem su zajedno sa nemačkim vojnicima iz Prvog svetskog rata sahranjeni vojnici Wehrmacht-a i pripadnici SS jedinica. Uz tekst je takođe trebalo da ide i youtube snimak pesme RAMONESA-a  My Brain is Hanging Upside Down (Bonzo Goes to Bitburg).

 

ŽELJKO LJUBIĆ (Hans Piti Orli, muzičar, Niš)

Nisu trebali srusiti zid. Ljubili bi se preko trotoara. Grlili bi se preko betona, vozili. Ni Škorpioni ne bi pevali Vetar promena. A o slobodi ovde nema pomena…

 

GORDANA STANKOVIĆ (profesor srpskog jezika i književnosti; Bor)

Te jeseni bila sam u zabavištu. Slagali smo kocke i učili slova. Detinjstvo je imuno na tektonske promene sveta. Ne sećam se šta smo u školi učili o promenana geografske mape Evrope. Tri decenije kasnije, pad Berlinskog zida asocira me na raspad Jugoslavije. Moja generacija je prva koja Titu nije polagala zakletvu i poslednja koja je učila srpsko-hrvatski jezik kao maternji.

 

ZORAN SRDIĆ JANEŽIČ (vizuelni umetnik, kritičar; Ljubljana)

SUCCESS / FAIL OF PLANNING

Spomenik svim žrtvama ratova u Ljubljani je zid i protokolaran je objekat (prisustvo državne zastave). A tu je i jedna kineska turistkinja u istim bojama.

FAIL / SUCCESS OF PLANNING

Kocka granita uzeta je iz Berlina prošle godine i predstavlja ono što predstavlja. Najpre sam ti hteo poslati samo to.  Jer, pad Berlinskog zida počeo je dosta pre – možda je najviše bio povezan sa studentskim revolucijama po celoj planeti u šezdesetim. I u Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu i Beogradu. Tito je napravio sjajan govor za TV kako je trebalo slušati mlade, a u isto vreme zamenio im je profesore  – koliko mi je poznato. Još pre raspada Jugoslavije JNA bila je dosta alergična na to vreme i ako bi neko bio povezan s time, nije bilo baš fino za njega. Kulturna revolucija nije zamenila sistem – u tome je njen neuspeh, tako da fotografiju možeš nazvati FAIL / SUCCESS OF PLANNING. Uglavnom, kad narodu prekipi, kad se narod zdrma, tada nije ništa toliko jako da ne bi puklo. Ali u neku ruku, ako zameniš perspektive – fail može biti success, i obrnuto. U tom smislu vidim i pad Berlinskog zida. Velik tadašnji uspeh ostaje tek spomenik i danas se zaboravlja na mnoge drugačije probleme sa kojima se suočava danas svet – na šta bi nas spomenik, u stvari, morao opominjati, ne na sam događaj, nego na to da se moramo u svim vremenima suočavati i rešavati slične probleme.